Пише: Јелена Јоргачевић
Никада се више није пролило суза радосница него ових дана у Србији. Довољно је било видети како жене по улицама износе још топле палачинке и нуткају студенте који пешаче од Београда до Новог Сада; како старији човек јеца видевши студентску колону; како на клупи – док се температура спушта до нуле – спавају редари уморни од дана и ноћи проведеног на улици у борби коју воде и за своје родитеље.
Плакало се због навале доброта и људскости, од олакшања и наде јер се враћа све оно што је деловало изгубљено у неповрат, отето и умртвљено. Речи које су рабили и изопачили којекакви сатрапи – попут солидарности и саосећања, правде и одговорности – поново се испуњавају правим значењем.
Вредносни хоризонт се претходних недеља у друштву мења. Тражи се промена система, а не промена личности. Скоро па необјашњивом мудрошћу студенти успевају да избегну замке које им поставља не само режим, већ и владајућа политичка култура. Коначно, после деценија професионалног србовања, застава је у рукама оних који се њоме не загрћу да би нешто украли и њоме не машу да би од тога извукли корист, већ се боре за опште добро.
Освета добрих ђака
“Чувени психолог Абрахам Маслов је тврдио да људи имају урођену потребу за вишим вредностима. ‘Свако дете је потенцијално Платон.’ Другим речима, свако има потребу за правдом, слободом и истином. Ми смо програмирани да нам то буде важно у животу, али смо деценијама остављали те потребе по страни јер смо превише притиснути егзистенцијалним притисцима, застрашени и приморани да играмо по другачијим правилима”, каже за “Време” Зоран Павловић, професор Филозофског факултета у Београду на Одељењу за психологију.
Отуда све пароле које чујемо ових дана, написи да су неко место или град устали а грађани се пробудили, добар су опис свега тога – у нама се пробудило нешто људско што смо били заборавили. “Одвикли смо се од доброте”, закључује Павловић. “И сада нас је неко на доброту подсетио.”
Откуд све те сузе? Реагујемо на неискварено и аутентично добро, а истовремено, додаје Павловић, одговор на студенте показује колико је мало људима била потребно, колико су били жељни да им неко покуца на врата и каже – докле ћемо ово да трпимо и када ћемо да живимо као нормалан свет.
Не треба заборавити да је студентска побуна успела да уједини друштво које је (било) дубоко поларизовано на разне ми и они групе, да је успела да разбије дуго гајену равнодушност и да, како се сада чини, промени начин на који се разговара и договара, на који се односи према властима и на који се односимо једни са другима. Неко је написао на мрежи Икс – коначно је стигла освета добрих ђака.
Повратак демократије
Вујо Илић, научни сарадник и помоћник директора на Институту за филозофију и друштвену теорију, када говори о битним вредносним аспектима студентске побуне, истиче да је све кренуло од младих који су и иначе били антиауторитарно расположени у односу на старије генерације, али су били подоста политички пасивни што се показало као неодрживим у овдашњем политичком окружењу. И док је прва вредносна карактеристика антиауторитарности, друга се тиче студентских захтева. “Није се радило о томе да ли си за или против власти, већ они указују на раширен проблем културе неодговорности власти”, објашњава Илић.
Као трећи битни аспект, наводи сам начин борбе који се заснива на принципима директне демократије и делиберације: “Ми смо навикли да се демократија своди на изборе. Често чујемо и од представника власти кад год постоји нека критика или замерка, да је њихов одговор – кандидујете се на изборима. Један аспект демократије јесте да они који имају већинску подршку бирача формирају власт, али код нас су потпуно закржљали други механизми попут учествовања грађана у демократским процесима”. Коначно, делиберативни аспект демократије, што сви студенти наглашавају, јесу пленуми где не само да се доносе одлуке, већ се дуго дискутује о њима. Тиме се и дискусија вратила у први план у земљи где је нема ни у парламенту, нити у медијима, а где председник сваки дан држи подуже монологе у којима се свађа са замишљеним противницима.
Живети вредности
Када је реч о вредностима младе генерације, Зоран Павловић истиче да не постоје свежа емпиријска истраживања, али да се о томе може судити индиректно, на основу порука које студенти шаљу, транспарената и како делују. Ту су, по његовом мишљењу, кључне четири речи: солидарност, слобода, одговорност и правда.
“Политичким елитама су већ деценијама пуна уста тих истих вредностима – неће представници СНС-а казати: ‘Ми нисмо за правду и демократију’ – али је значење појмова постало первертирано. Оно што се продавало као слобода и истина било је врло упитно и људи су почели да одбијају те вредности: ‘Ако је ово демократија, онда нећемо демократију’”, каже Павловић.
Он подсећа на један од првих транспарената окаченом на његовом факултету, а на ком стоји – вредностима недостаје поступање. Другим речима: неопходно је да почнемо да се понашамо у складу са овдашњим нормативном оквиром.
“Ми имамо норме и процедуре које гарантују демократско друштво, али смо дошли до тога да они који се налазе у позицији да те вредности осигурају, то не чине”, закључује Павловић.
Отуда би се студентски захтев могао видети и овом светлу – као живљење вредности о којима се говори.
Коначно, Павловић истиче да резултати последњег Европског друштвеног истраживања из 2023. године о вредностима у европским државама показују да се у Србији у општој популацији посебно високо вреднује сигурност: “Када понудите људима списак вредности међу којима се могу наћи слобода, правда и друге, грађани и грађанке Србије кажу да је најпожељнија – сигурност”.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Наравно, најмлађа популација је (била) најспремнија да дела науштрб сигурности, а зарад других вредности.
С друге стране, Ђорђе Трикош, стратег за политичке комуникације, за “Време” примећује да у једном тренутку у развоју неке заједнице – поготово уколико је количина политичке импровизације превелика, односно влада потпуна аномија и одсуство вредности – морално понашање људима почне да изгледа као најмање неизвесно: “Када поквареност и корупција постану толико присутни да изазивају оправдани осећај егзистенцијалне угрожености, када друштвене норме престану да постоје, тада морал постаје излаз. Људи се окрећу моралу онако како се окрећу религији, као начину изласка из егзистенцијалне кризе”.
Морална револуција
Пре неколико дана Трикош је на друштвеној мрежи Икс написао да је данас у Србији на делу трећа српска револуција, а прва морална: “Србија је имала националну револуцију почетком 19. века, а затим демократску крајем 20. века. Од тог тренутка, дешавали су се циклуси политичких превирања, а сви покушају да се против ауторитарне власти СНС-а боримо конвенционалним политичким методама били су неуспешни. Сада се одвија друштвена револуција”.
Како даље Трикош објашњава, у условима вулгаризованих медија, изигране владавине права, обесмишљеног дијалога, отвореног или перфидног политичког насиља, корупције која је довела до смрти 15 људи, таква реакција је могла бити очекивана, али је занимљиво да је носилац етичке револуције генерација од које се то најмање очекивало.
У чему се, према њему, та етичка револуција огледа? У принципијелности, емотивном набоју и катарзи кроз које друштву пролази у сусрету са студентском борбом проширеном и на друге слојеве, у буђењу емпатије и честитости код мноштва људи.
“Она је вођена моралним светоназором. Трагедија у Новом Саду мора да буде разрешена политички, јер је неопходно утврдити одговорност, али студенти измештају фокус са регуларне политике. Другим речима, та револуција има политичке последице, али је њен примарни мотив морално прочишћење”, закључује Трикош.
Управо је оваква природа побуне, каже он, разлог што је владајућа странка немоћна да се носи с њом јер да је та побуна била артикулисана против власти, ту би репертоар могућих реакција режима дошао до изражаја. Сада делује да су без решења. “Променом менталног модела обесмишљаваш технике политичке борбе, уводиш начин понашања на који нико нема одговор, а поготово не оваква власт”, истиче Ђорђе Трикош.
Ниси надлежан
И заиста, власт је покушала са свим својим уобичајеним техникама – дезинформисала је јавност, претила је студентима, па им обећавала брда и планине, опет им претила, слала батинаше, па грдила батинаше, вређала, позивала на дијалог. Међутим – ништа. Имунитет младих на манипулације власти је веома висок и из тога се има штошта научити. Пелцовани су на овдашњу пропаганду, не пецају се на шаргарепе, нити их плаше штапови.
Досадашње стратегије власти да дискредитују и обуздају студентску побуну нису биле успешне, потврђује и Вујо Илић. У неким ранијим ситуацијама, режим би обично чекао да се друштвени покрет угаси – јер свакако има много више ресурса – али студентска истрајност, те повезивање других друштвених слојева са њима, поставило је властима изазов са којим се тешко носе.
Међутим, колико ова побуна заиста може да има дуготрајних ефеката односно колико она означава повратак цивилизацијских вредности у друштво? И да ли на тај начин почиње да се ствара зачетак новог система у којем, макар на неко време, неће сјахати Курта да узјаше Мурта?
Вујо Илић је уверен да се нећемо лако вратити на пређашње стање ствари: “Начин на који се млади сада социјализују је од велике важности. То формативно искуство студената и средњошколаца о учествовању у политичким и друштвеним процесима, те демократском одлучивању и делиберацији, може имати дуготрајнији ефекат”.
Другим речима, истиче Илић, генерације које данас воде протесте доћи ће сутра у своје радне колективе са новим очекивањима о томе како се одлуке доносе и спроводе, односно, борити се да се њихов глас чује…
Ђорђе Трикош је такође оптимистичан, и то из два разлога: ова генерација студената себе разуме као генерацију која је креирала пар екселанс нову форму друштвеног процеса и политичке акције, а уз то створивши и вид протеста који још није виђен.
“Тишина од 15 минута међу стотинама хиљада људи је социолошки феномен”, објашњава Трикош.
Такође, та је генерација оборила владу и повезиваће их и сутра понос на то постигнуће и они ће, са сећањем на ово искуство, обликовати и друштво. Побуна је постала идентитетска ствар за серије генерација – студената и средњошколаца – што значи и да, додаје Ђорђе Трикош, оваква власт нема будућност.
Такође, моћ ширења тако аутентичног феномена је велика. Трикош истиче миметичку заразност овако катарзичних промена где људи имају потребу да буду њен део.
С друге стране, Зоран Павловић догађаје претходних недеља види као први корак у мукотрпном процесу, подсећајући на изреку да политички систем можете променити за шест месеци, економски за шест година, а политичку културу за 60 година. Наравно, најважнији елемент те културе су управо вредности на чијим се темељима она заснива.
“На тој култури треба интензивно и дуго радити”, додаје, истичући да је друго битно питање – шта нам следи након студентске побуне. Односно, да ли ће заиста одговорни сносити последице за своја дела што се мора урадити у име принципа на којима је читава друштвена акција и покренута, те да ли ће институције почети да раде свој посао и постати деперсонализоване тако да неће бити битно ко је на којој позицији јер ће се поштовати Устав и закони.
Пада ли власт
Једно од основних питања која се постављају јесте како ову промену преобразити, под један, у системску промену – да се прими – али под два – како је материјализовати у политичким оквирима. Нетрпељивост према опозиционим партијама је и даље присутна, као и према страначкој политици као таквој – на сваки помен те партикуларности креће сукоб. Такође, стрепња да ће и следећи избори бити покрадени више је него основана, а медији су и даље пропагандна оружја у рукама владајуће странке.
Ако дође скоро до колапса ове власти, сматра Ђорђе Трикош, то ће се догодити пре као последица масовног штрајка и протеста, отказивања послушности од здравства преко просвете до индустрије, него што се та борба артикулисати јасно кроз политички профил.
“Када се побуне групе склоније да подрже власт – у то не укључујем пензионере, већ активну популацију – то ће бити тренутак када ће тој власти доћи крај. Јер не може влада да управља друштвом у којем има озбиљно противљење његовог активног дела попут запослених и младих”, истиче Трикош. Он наглашава да влада и даље, захваљујући претежно пропаганди прорежимских медија, има подршку пензионера, те да би она стога и на сутрашњим изборима добила велики број гласова. Међутим, управо кроз недавне сусрете председника са обичним светом, где је наилазио на озбиљне критике што је раније било незамисливо, види се колико ипак подршка властима пада.
“Уколико се то догађа у сусрету са пензионерима, можемо само да замислимо колико је та подршка пала у активној популацији”, објашњава Трикош истичући да су “реакција међу пензионерима својеврсни прокси тог тренда”.
Списак добра
Дуга је листа вредности које су такорећи преко ноћи студенти вратили у јавност као друштвено пожељне. Вратили су се ових дана, ако су икада аутентично и били ту, толеранција и правдољубивост – коју Трикош чак назива антигоновском јер на хаје за последице по себе; поново се цени образовање, а одбацује бахатост и безакоње, насиље, и физичко и вербално; истиче се заједништво и потреба за општим добром, а не самодопадна потреба да појединац уграби за себе што више пажње и користи.
Од целог друштва сада зависи да ли ће ово бити период који ће се памтити као друштвена катарза или као највећа пропуштена шанса.
Зашто сада
Ретко ко је заиста могао да предвиди друштвено буђење и уопште такву истрајност студената, те њихово позиционирање као главних актера важних друштвених процеса. Међутим, истиче Вујо Илић, није баш све дошло ни из чега. Студенти се јесу организовали у таласима; пленуми се такође не дешавају први пут.
“Такође, кад год смо имали велике националне протесте, ту масовност су давали млади. Све време су били присутни, сетите се протеста против диктатуре 2017. Сада им је замах дала нова форма организовања и истрајност”, каже Илић.
Такође, овдашња студентска побуна је доста посебна и у европским размерама. “Ми имамо специфичан облик хибридног режима где се неће употребљавати баш груба физичка сила у смислу да полиција неће упадати на факултете и заузимати их, а опет, политички процеси су закржљали и институције не функционишу.”
И Зоран Павловић сматра да наша перцепција да се студентска побуна нагло десила није исправна. Ипак, упркос томе што смо и раније имали протесте, ова побуна је изненађујућа: “Нека нам студенти кажу – зашто сада. Али могуће да је им је прекипело. Догађај који је подстакао блокаде и протесте, односно захтеве, био је специфичан – ради се о ситуацији где је одговорност власти недвосмислена. У свим трагедијама и смртима до сада власт је могла да спинује причу да је реч о појединцима, да су криве западне вредности… Сада је то постало немогуће.”
Извор: Време
