Пише: Џек Парок
Рано, сиво, октобарско јутро, у безличној, сивој сали за састанке у Савету Европе у Стразбуру, у Француској. То окружење је Џулијан Асанж одабрао за свој повратак у јавни живот у време кад се поставља питање шта он следеће планира да уради.
Говорио је тихо, али самоуверено током једноипочасовног саслушања – 53-годишњи Аустралијанац, обучен у обично плаво одело, с краватом на којој је његов потпис, упадљиво беле косе, уредно зачешљане на страну. Обратио се посланицима из 46. држава-чланице те европске организације за људска права.
„Искуство вишегодишње изолације у малој ћелији тешко је пренети. То човеку одузима осећај самог себе“, рекао је оснивач Викиликса.
Четрнаест година провео је, што у амбасади Еквадора у Лондону, што у британском затвору Белмарш, суочен с могућношћу екстрадиције у Шведску и САД. Све до пуштања на слободу у јуну ове године.
Асанжова супруга Стела седела је поред њега током саслушања и мучила се око дугмета за укључивање и искључивање микрофона, показујући и на тај начин да му је потребна подршка оних око њега.
Саслушање је прекинуто десет минута пре предвиђеног времена, након што је Асанж рекао да се уморио од одговарања на питања.
Носилац слободе говора
Говор у Савету Европе био је изузетак у време његовог опоравка од вишегодишњих искушења и он ће се сада поново посветити рехабилитацији.
Али, након овог јавног наступа намеће се питање да ли ће се Џулијан Асанж вратити као лидер светског покрета за слободу говора?
„Мислим да је на том састанку увидео колико је његова улога важна“, каже за DW Андреј Хунко, посланик Левице у немачком Бундестагу. „Мислим да ће одвојити време за своју породицу, али је он уједно заиста важна личност када је реч о слободи говора.“
Упитан током саслушања шта намерава даље, Асанж је био неодређен. Рекао је да жели да проводи време с породицом и да му је тешко да се прилагоди модерној стварности, рецимо звуку електричних аутомобила.
Изјава о признању кривице
Детаљи споразума о признању кривице који је омогућио његово пуштање на слободу, за сада остају нејасни. Њиме су укинуте оптужбе с којима се суочио према америчком Закону о шпијунажи због објављивања строго чуваних досијеа из америчких ратова у Ираку и Авганистану, укључујући и доказе о потенцијалним ратним злочинима.
„На крају сам изабрао слободу уместо неостварљиве правде“, рекао је Асанж посланицима у Стразбуру, објашњавајући зашто је прихватио договор: „Желим да будем потпуно јасан: ја данас нисам слободан зато што систем функционише. Слободан сам јер сам се изјаснио кривим због бављења новинарством.“
Џо Лорија: Џулијан Асанж напокон слободан
Захтев САД за изручењем Асанжа вршио је притисак на власти у Лондону током 14 година његовог боравка у Британији, а један британски парламентарац упозорио је Асанжа на неке од његових изјава.
„Он је ослабио свој случај нападом на комплетан правосудни систем британског естаблишмента“, рекао је за DW сер Кристофер Роберт Чоп, члан Конзервативне странке у британском парламенту, док се ходником удаљавао од сале за састанке. „Мислим да је то показало његову темељну предрасуду, за коју мислим да не јача Асанжов случај.“
Жестоке реакције на мрежама
Асанжов говор окончан је овацијама парламентараца у сали за саслушања, уз педесетак новинара који су се врпољили, утренирани да не аплаудирају на конференцијама за штампу, чак и ако се слажу с Асанжовим императивом за слободу говора.
„Добро је бити међу људима којима је стало. Добро је бити међу пријатељима“, закључио је Асанж, док су ван сале многи угледни стручњаци брзо куцкали објаве на платформи Икс.
„Тотално болесно, одлепићу“, објавио је тако Максимилијан Хес, сарадник филаделфијског труста мозгова Институт за спољну политику.
„Ах – претпостављам да је једини разлог зашто штампа прати оно што ова руска имовина изговара, јесте то што ће после моћи да му постављају питања“, објавио је Јакоб Киркегор, виши сарадник у бриселском трусту мозгова Бројгел.
Асанж је одмах након саслушања убачен у лифт и није одговарао на питања новинара.
Ефекат хлађења
За организације за слободу говора, случај Асанж истовремено је и симбол глобалне борбе за слободу медија и разлог страха за новинаре.
„Никада нећемо сазнати које су приче остале неиспричане због онога кроз шта је он прошао“, каже Ребека Винсент, директорка кампања у организацији „Репортери без граница“.
„Када су људи попут Асанжа на мети, то веома јасно има ефекат хлађења“, наставља Винсент. „Тај ефекат постоји и сада, иако је он пуштен.“
Она добро познаје Асанжа. Шест пута га је посетила у затвору Белмарш током кампање за његово ослобађање. Верује да је разлог због којег је говорио у Стразбуру значајан.
„Могао је, уместо тога, да изабере да се обрати преко било којег медија“, каже Ребека Винсент. „Одабрао је да први пут говори у Савету Европе, што мени сигнализира да је Џулијан још увек свестан да се његов случај доживљава шире од онога што му се догодило. Да је ово продужетак његове борбе за сва наша права.“
Извор: Дојче Веле
