Ми живимо у свијету гдје су сахране важније од покојника, гдје су свадбе важније од љубави, гдје је изглед важнији од памети. Ми живимо у култури амбалаже, која презире садржај.
Едуардо Галеано (1940-2015), уругвајски новинар и књижевник кога називају „најистакнутији писац глобалног фудбала“ и „књижевни див латиноамеричке љевице“, поријеклом је из пропале аристократске породице. Почео је да ради са четрнаест година, а већ у двадесетој постао је уредник угледног недјељника Марча, за који су писали великани попут Мариа Варгаса Љосе и Мариа Бенедетија.
Своју прву књигу објављује 1971. године под називом „Отворене вене Латинске Америке“. Аутор је у својој студији показао читаоцу узроке сиромаштва и социјалне несигурности људи који живе на континенту. Због ове књиге Едуардо је провео двије године у уругвајском затвору.
Након изласка на слободу, био је приморан да се пресели у Аргентину. Али чак је и тамо његово писање било „непријатељско“. Три године касније, након сљедећег војног удара, Галеано је побјегао у Шпанију. У овој земљи написао је своју чувену трилогију „Сјећање на ватру“, што је примљено као најмоћније књижевно оптуживање колонијализма у Јужној Америци.
Турбулентан живот обликовао је Галеанов друштвени ангажман и књижевни опус. Објавио је више од четрдесет књига. Послије демократизације Уругваја, 1985. Галеано се враћа у Монтевидео, гдје проводи остатак живота као љевичарски оријентисан интелектуалац. Анализира односе између слободе и ропства, демократије и диктатуре, тежећи „да се приближи конкретној људској стварности и политичкој економији“.
Овдје доносимо неке његове популарне мисли, сентенце, језгровита запажања о разним проблемима савременог живота.
- Тијело Хосе Мигуела Коркеда врви од питања. Одавно је престао да их броји, али се сјетио дана када је све почело. Десило се у Севиљи, у току једног сунчаног поподнева и, као што већ можете помислити, уз мирисну ноту процвалих поморанџи; у поподневу као било ком другом, у радном дану као било ком другом радном дану. Кренуо је пут куће, провлачећи се кроз гомилу, у самоћи као било којој другoј самоћи, када се одједном јави прво питање. Зујећи попут муве, испрва је покушавао да га се отараси, али је кружило око њега све док се није увукло под кожу, одбијајући да оде. Те ноћи није могао да заспи. Следећег јутра, Хосе Мигуел је одлучно сјео на столицу и изјавио: „То је то, не помјерам се ни за педаљ док не сазнам ко сам“.
- Свијет је углавном подијељен између недостојних и огоречених, а свако бива на страни коју сам бира.
- Постоји тзв. Међународна заједница? Је ли то нешто више од клуба трговаца, банкара и војника? Је ли то нешто више од умјетничког имена које Сједињене Државе дају када играју?
- Љубав је понижавајућа јер се врши вертикално и одозго; солидарност је хоризонтална и подразумијева међусобно поштовање.
- Насиље изазива насиље, као што знамо; али такође ствара профит за индустрију насиља, која га продаје као спектакл и постаје обејкат потрошње.
- Створени смо од времена. Ми смо његови гласови и његова стопала. Стопала времена корачају нашим стопама. Прије или касније вјетрови ће избрисати наше трагове. Сви то знају. Kорачање кроз ништа, трагови никога? Гласови времена приповједају свој пут.
- Закон тржишта, закон успјеха. Све је мање мјеста за импровизацију и стваралачку спонтаност. Све више је важан резултат, а све мање вјештина. Резултат је постао непријатељ ризика и авантуре. Игра се да би се зарадило и да се не би изгубило, а не да би се уживало у радовању због давања радости.
- Ми живимо у свијету гдје су сахране важније од покојника, гдје су свадбе важније од љубави, гдје је изглед важнији од памети. Ми живимо у култури амбалаже, која презире садржај.
- Према старим вјеровањима, дрво живота расте наопачке. Лишће се завлачи у тле, а коријење гледа у небо. Не нуди му плодове, већ свој извор. Умјесто да скрива дубоко у земљи своја најинтимнија и најрањивија мјеста, оно их разголићује, излажући их вјетровима свијета. „То је живот“, каже дрво живота.
- Догађаји су се једном догодили, или готово догодили, али им је добра страна да се догађају сваки пут кад се причају.
*М.
