Кажу да живимо у „земљи чуда, на брдовитом Балкану“ у „смутним временима када су паметни заћутали, а будале се разгаламиле“. Много је, превише примера да је ово држава безакоња и јавашлука, а кад се људи навикну на оно што не ваља, изгубе појам о ономе што је ред. У законе још увек верују само они којима је то струка, као и они који су због њих претрпели неки губитак. Но, превише је у данашњем нашем друштву оних који закон виде као степеницу која је обележена за заобилажење, а они је намерно газе и још се враћају са каљавим чизмама да то потврде.
Један такав случај познајем у једном београдском предграђу. Нека средовечна сама жена је пре више од деценије у свом двособном стану почела да се бави хордашењем, то јест прикупљањем паса са улица, добијајући у почетку немалу подршку кучебрижника из разних делова Београда. Но, њене комшије су убрзо осетиле „благодети њене мисије“ како је из њеног стана почео да се шири све несноснији смрад због нередовног извођења тих јадних животиња у шетњу, а ништа мање ни свакодневни и непрестани лавеж, цвилеж и галама. Број „збринутих паса“ је у њеном стану само растао, а гнев комшија нарастао као лавина. Сваки покушај договора са дотичном персоном се претварао у „разговор глувих“, а претња ангажовања државних институција је изазивала њену нехајно-подсмешљиву реакцију.
И станари су почели са пријавама. Општински комунални инспектор, који је начинио снимке паса што уринирају на њеној тераси и непрестано праве буку, покренуо је против ње прекршајну пријаву, али је убрзо смењен. Члан управе те општине је узрујаним станарима оправдао њено хордашење тиме да не постоји члан закона који налаже ограничени број кућних љубимаца у некретнини. Инспектори Секретаријата за заштиту животне средине су обавили увиђај у њеном стану и рукописом послали извештај Скупштини станара у коме је суштина њиховог налаза да се она брине о псима у складу са прописима иако нису одговорили на жалбе станара који су се позивали на неких двадесет чланова закона у тој области.
Када су станари изгубили поверење у државно-правно заштиту, окренули су се медијима. Екипа емисије „Београдска хроника“ је једном дошла и начинила прилог о том стамбено-комуналном проблему, али прилог није пуштен у програму са објашњењем тадашње водитељке емисије да је главни уредник то спречио. У програму уживо на ТВ Студио Б, када је гост био један стручњак за гајење животиња у урбаној средини, неко од станара зграде је испричао у кратким цртама ситуацију у којој одређени станар држи као таоце све станаре својим немаром и навео конкретан проблем. Једини одговор овог стручњака је било навођење примера како је једно хордашење разбијено у неурбаном предграђу Београда. У радио програмима је било такође неколико иступа ојађених станара и то у слушаним емисијама. Неколика саопштења су слата писаним медијима, ниједно није објављено. И станари те зграде у београдском предграђу су изгубили поверење у медије.
Годинама се број проблема са постојањем те чудне заједнице у стану у приземљу зграде повећавао, а онда је овог пролећа дошао још један. После бројних паса, мачака, дотична власница стана је код себе примила и једног бескућника. Но, није то тек бескућник, већ лице са затворским стажом. Он је претио неким станарима, па је позвана полиција. Приведен је и пуштен истог дана. Страх и стрепње станара су нарасле сходно околностима. Но, истини за вољу, након тог испада, дотични нови становник тог стана у приземљу се умирио.
А онда су дошла нова искушења. Једног лепог мајског дана почела је да се пред зградом подиже скела због изолације појединих станова. Све би то било уобичајено да се међу радницима није појавио и дотични бескућник. Неко од станара је обавестио шефа градилишта о његовом преступу, на шта је овај лаконски одговорио да он све прати и контролише, те да се дотични неће приближавати згради и становима, поготово оних станара којима је претио. Но, догодило се управно супротно. Он не само да се придружио радницима на скели лице уз лице са становима људи којима је претио, већ се креће по том инпровизановом простору већ одређени број дана.
Коме се жалити? Полиција неће реаговати док се нешто не догоди. Комунална се редовно оглушује. Грађевинска инспекција је позната по својој неажурности и потплативости. Постоји ли институција у држави Србији коме станари ове зграде могу да се обрате ради своје примарне заштите, пошто од секундарне, а то је заштита од смрада, буке и заразе, заштита очигледно не постоји?
У Хармсовим „Случајевима“ могли смо да се упознамо са разним апсурдним смртима. Можда се овај случај неће завршити ничијом смрћу, али је већ толико апсурдно да нема даље.
Аутор текста познат редакцији
