Neka vrsta revolta je neizbežna jer pisac nastoji da izgrazi individualan pogled na svet koji se neminovno trve sa vizijom njegovih ukućana
Dok sam tražio citate o porodici ostao sam zapanjen time koliko su mnogi od njih bili negativni. Zašto je to tako? Delimično zato što, kako to kaže Selin, “Sreća piše belo”. Okolnosti su daleko od nezanimljivih, ali umeju da budu nedramatične, a književnost zahteva dramu. Osim toga, ako dete, dok odrasta, razvije duh pobune, najbliža ustanova da izrazi svoj revolt upravo je porodica. Drugi – crkva i država, na primer – deluju dalje i više teoretski. Ali prvo vam u porodici nanose nepravdu, maltretiraju vas, ponižavaju, lažu i tuku – ili to ne rade.
Poljski pesnik Česlav Miloš napisao je čuvenu rečenicu da “kada je u porodici rođen pisac, toj je porodici kraj”. To zvuči kao smešno preterivanje i razmetanje. Znam mnoge pisce čiji su roditelji i deca jako ponosni na ono što oni rade. Osim toga, postoje i brojni primeri književnih dinastija: da je prvi pisac uništio porodicu, teško da bi deca odabrala isti poziv. A neki od najvećih pisaca bili su posvećeni svojim porodicama.
Međutim, u Miloševoj tvrdnji krije se više od zrnca istine. U mom slučaju, dok sam pisao prvi roman i dok sam pokušavao da u glavi i duši pronađem neophodan prostor i slobodu za to, rekao sam sebi: “Piši kao da ti je cela porodica pomrla”. Nisam, naravno, želeo da mi porodica pomre; to je prosto bila neophodna spisateljska taktika.
Ali je neka vrsta revolta neizbežna jer pisac u povoju ili umetnik nastoji da izrazi individualni pogled na svet koji se neminovno trve sa vizijom njegovih ili njenih roditelja. Otac ne mora da bude tiranin, niti majka mora da bude suviše zaštitnički nastrojena, da bi želeli da stvari za njih ostanu iste a da deca ne odrastu, bar ne tako da on ili ona postanu pisci.
Moj prijatelj pesnik imao je imućnog oca koji je bio začuđen njegovim izborom “karijere”. “Stvar je u tome, sine, da moraš da imaš cilj kom težiš. Čemu ti težiš?”. “Nobelovoj nagradi, tata”, odgovorio je moj prijatelj, a taj odgovor je, začudo, ocenjen kao zadovoljavajući.
Takođe je slučaj i da pisac u povoju često pronalazi svoje prve teme u sopstvenoj porodici. Jednom sam pitao brata da li je nešto što sam napisao o našoj majci, više od deset godina posle njene smrti, bilo nepravedno prema njoj. “Nepažljivo jeste, ali ne i nepravedno”, bio je njegov odgovor. I to sam shvatio kao odobrenje s ponešto kritike. Ali “biti pažljiv” nije ono što bi trebalo da pokreće pisca.
Naravno, nije to tako jednostavno: da mladi pisac izvede samooslobađajući čin pisanjem i onda je slobodan. Čak i disfunkcionalne porodice drže se zajedno i oslanjaju se jedni na druge.
Žorž Simenon pokušao je da umakne majci pomoću uspeha, novca i selidbe iz zemlje, napisao je 300 romana i jako se obogatio. Majka mu je, poput neke boginje osvete, u dubokoj starosti došla u posetu u Švajcarsku i vratila mu sav novac koji joj je decenijama slao; potom je saterala poslugu u ćošak i preslišavala ih da li je kuća plaćena, a sve u kući kupljeno.
Nakon što je umrla, Simenon nije napisao više nijedan roman, prosto je otezao pišući autobiografiju u kojoj se pravdao. Da li je sve vreme pisao knjige u nadi da će impresionirati majku? Ovde se srećemo sa ekstremnim primerom iz psihologije. Ali takvim da pokazuje da pisac nikada ne može baš da pobegne od porodice, ma koliko žudeo za tim.
Piše: Džulijan Barns
Izvor: The New Statesman/Preveo; Matija Jovandić/glif.rs
