Пише: Џозеф Стиглиц
Постоје два начина да друге уверите да вам се придруже: тако што ћете их убедити да то учине, или тако што ћете их на то натерати агресивним понашањем. Али у Трамповом случају не функционише ни прво ни друго.
Потезом који је амерички министар финансија Скот Бесент најавио као економски Дан Д, Сједињене Државе су запретиле стезањем омче око Ирана тако што ће увести санкције земљама које с њим настављају да тргују. Али то друге није навело да се прикључе изоловању Исламске Републике; штавише, учестале брљотине администрације председника Доналда Трампа убрзавају транзицију као постамеричком светском поретку.
Разумљиво је због чега амерички „савезници“ оклевају да се придруже Трамповом скупом и непромишљеном рату по избору. Нису о томе били благовремено консултовани, и очигледно не желе да се у њега укључују сада, након што Америци није успело да свргне ирански режим или смисли план Б. Зашто би уопште ико прискакао у помоћ администрацији која константно грди пријатеље и савезнике, прети им заузимањем територија (као у случају Гренланда и Канаде) и уводи им ригорозне царине?
Зашто би уопште ико прискакао у помоћ администрацији која константно грди пријатеље и савезнике, прети им заузимањем територија и уводи им ригорозне царине
Постоје два начина да друге уверите да вам се придруже: тако што ћете их убедити да то учине, и тако што ћете их на то натерати агресивним понашањем. Али у Трамповом случају не функционише ни прво ни друго. Арон Дејвид Милер из Карнегијеве фондације за међународни мир у праву је кад закључује како у овом случају Дан Д значи „Дан десперације“.
Да бисте некога у нешто убедили захтева да имате кредибилитет. Други морају да верују да је администрација поставила оствариве циљеве и располаже средствима за њихову реализацију. Али Трамп има и те како заслужену репутацију лажова, па нико не верује било чему што каже. У јуну прошле године тврдио је како су ирански нуклеарни капацитети „у потпуности и тотално уништени“; овог марта је обзнанио како су САД „буквално уништиле“ иранску армију. Рат који је требало да траје четири седмице, или мало дуже, ушао је у седми месец. А сви, од Иранаца до Канађана, знају да је сваки споразум који Трамп потпише чврст колико и папирна марамица.
Требало је да Бесент буде члан Трамповог кабинета с највећим кредибилитетом. Али сад га је прокоцкао скорашњим неуспелим покушајима да успостави контролу над тржиштима обвезница и валута. Његова истинска мотивација готово сигурно је била да свом шефу демонстрира како „предузима нешто“. Али зашто Трампу чинити било какву услугу кад већ сутра може да се окрене против вас, као што је урадио мање-више свакоме ко је пре тога подметао леђа за њега?
Пошто од уверавања нема ништа, Трампова једина опција је она коју ионако преферира: силеџијство и бусање у груди. Али ово представља проблем. Он и Бесент, рекло би се, не схватају да САД више не могу да друге приморавају на нешто као што су то некад могле. Трамп не разуме ни промењену природу модерног ратовања, ни еволуцију америчке улоге у глобалној економији. Константно заглављен у прошлости, није у стању да схвати да се амерички удео у глобалном бруто друштвеном производу (израженом у паритету куповне моћи) од завршетка Другог светског рата преполовио, с отприлике 30 на мање од 15 процената у 2025.
Још важније, САД су изгубиле контролу над кључним стратешким уским грлима. Напредни чипови који се уграђују у врхунску технологију производе се на Тајвану, док Кина доминира на пољима производње магнета и експлоатације ретких земних елемената. Када је о овоме реч, чак и Трамп схвата да Америка више нема све адуте у својим рукама. Он би да Ирану пресече прилив од продаје нафте тако што ће таргетирати оне који је од Техерана купују; али Кина је купац 90 одсто иранске нафте намењене извозу, а и даље има џокера у рукаву у виду ретких земних елемената.
Небојша Поповић: Између Брисела и Вашингтона – Нова геополитичка рачуница за Црну Гору
Пошто види да америчка моћ под Трампом убрзано опада, канадски премијер Марк Карни одлучио је да пресече. Одбио је да економски суверенитет своје земље потчини америчком лудом краљу – и човеку који није у стању да савлада чак ни Иран.
Остатак света по свој прилици извлачи исту поуку. Нико не мора да трпи такво силеџијство. Нико не мора да капитулира или остане завистан од Америке. Глобални економски пејсаж који се убрзано мења нуди многобројне прилике за диверзификацију. Што пре Бесент и Трамп схвате колико су им лоше карте подељене, то ће боље бити и по САД и по свет.
Пошто види да америчка моћ под Трампом убрзано опада, канадски премијер Марк Карни одлучио је да пресече. Одбио је да економски суверенитет своје земље потчини америчком лудом краљу
Уколико се Кина и друге земље одупру Трамповим најновијих захтевима – као што се чини да ће бити случај – неће ни доживети слом, ни платити толику цену колико се САД надају да ће бити. Економски светски рат који је Бесент прогласио завршиће се пат позицијом, налик актуелној ситуацији око Ормуског мореуза. САД ће још једном платити високу цену за своје поступање, а трошкови које намеће другима широм света додатно ће ослабити њихову репутацију и меку моћ.
САД су некада представљале узор другима. Биле су симбол демократије, економских могућности и других вредности које су привлачиле многе. Сада су пример за то како не треба поступати – опомињућа прича о екстремној неједнакости, ерозији демократских стандарда, корупцији и друштвеним поделама. Остатак света требало би да развије додатни афинитет за вредности какве су сарадња и владавина права, како на унутрашњем тако и на међународном плану. Свет ослобођен америчког лидерства, засад барем, наговештава већу стабилност, безбедност и просперитет за све.
Извор: Радар
