Пристајање уз симплифицирано разумијевање глазбе као “оног доброг“ дубоко резонира у лакоћи којом се у сувременим ревизионистичким наративима чињеница постојања јасеновачког логорског оркестра претвара у наоко снажни и недвосмислени аргумент да логор смрти самим тиме што је тамо било глазбе, једноставно није могао постојати, казала је етномузикологиња Мојца Пишкор
Предавање „Остинато смрти: звук и глазба у логору Јасеновац“ етномузикологиње Мојце Пишкор, одржано у уторак, 9. липња, у загребачком Институту за етнологију и фолклористику, темељно на дугогодишњем истраживању ауторице, отворило је другачију, у домаћој хисториографији уникатну перспективу.
Тематским питањима што су обиљежила њезин истраживачки рад: Како звучи и како се слуша логор? Може ли се и како о том искуству свједочити? Како разумјети глазбу која звучи над континуираним, свеприсутним остинатом насиља и смрти?, Пишкор приступа с позиције музиколошке аналитике, односно преиспитује могућности такве дисциплине у нељудским увјетима јасеновачког логора.
– Тијеком цијелог истраживања важно ми је било разумјети да глазбу и звук у логору не можемо и не бисмо смјели одвајати од онога што сам, посегнувши за глазбеном терминологијом у наслову предавања, назвала остинатом смрти. У глазби се појам остинато преузет из талијанског језика односи на кратки, мелодијски, ритамски или хармонијски мотив који се непрестано упорно враћа тијеком трајања цијеле складбе и то неријетко управо у најдубљој дионици – рекла је предавачица.
Будући да, наравно, не постоје икакве снимке из јасеновачког логора а поготово не онакве какве би одговарале насловној теми истраживања, Мојца Пишкор је овако објаснила полазишну перспективу.
– Референце на глазбу, звук, звучање и слушање у логору су успутне. Уткане су, међутим, у цјелину посредованог искуства логора. Премда наизглед маргиналне, учесталошћу појављивања и везаношћу уз поједине локалитете јасеновачког комплекса логора и одређена раздобља, оне ипак откривају сложеност логорског режима и комплексну вишезначну улогу глазбе и звука у њему – која суштински одриче могућност симплификације – објаснила је.
Писане изворе што свједоче о глазби у логорима које је конзултирала, Пишкор је представила у два корпуса. Први чине публикације Савеза удружења музичких умјетника Југославије и то “Зборници сјећања, музика и музичари у НОБ-у” из 1982. и “Музика иза бодљикавих жица” из 1985.
– Посебност првог корпуса извора је у профилу оних који у њима свједоче, јер је ријеч махом о професионалцима, истакнутим глазбеницима и другим особама које су судјеловале у организираним или самоорганизираним облицима музицирања унутар логорског контекста, чешће у фашистичким и нацистичким логорима и неријетко као ратни заробљеници. У тим је изворима глазба постављена као примарни фокус и није, значи, тек нека споредна напомена или детаљ, него разлог ради којег су та сјећања уопће записивана. Другу и знатно ширу категорију чине накнадно прикупљена сјећања и свједочанства преживјелих о цјелокупном искуству заточеништва, па њима глазба није примарни фокус – објаснила је Пишкор.
Будући да је глазба у простору логора неодвојива од бруталног насиља и обликована свеприсутношћу смрти, тешко је замислити каква је могла бити њезина “улога”, и како уопће приступити мишљењу о тој теми. Како каже предавачица:
– Ако пажљиво читамо свједочања преживјелих, апсолутно је јасно да глазба у логору није тек антипод насиљу, већ много чешће његов интегрални дио.
Читава је представа “Сан љетне ноћи” била производ бујне маште логораша, а имала је намјеру дирнути у срца усташа. Уколико је то уопће било могуће. Све што се одигравало на сцени било је оно о чему је сањао логораш, рекао је преживјели логораш Милер
А о тој испреплетености “глазбе, насиља и смрти свједочи и прича о логорском оркестру, што је постала основни материјал за ревизионистичку симплификацију”, рекла је предавачица која је у том смислу представила неколико свједочанства преживјелих.
Примјерице, оно Јакоба Данона по чијем исказу се зна да је “оркестар у логору број три јасеновачког логорског комплекса” настао након што су 1942. “масовно у логор дотјерани Роми, међу којима је било врсних музичара па и оних са школском наобразбом, а довели су их с њиховим инструментима”; или Ервина Милера чију смо снимку приповијести о настанку просвјетно-културне групе у логору чули на предавању. Логораши у Кожари су, према Милеровом свједочењу, извели оперету “Грофицу Марицу”, па чак и представу “Сан љетне ноћи” – што је била импровизација неколико логораша.
– Читава је представа била производ бујне маште логораша, а имала је намјеру дирнути у срца усташа. Уколико је то уопће било могуће. Све што се одигравало на сцени било је оно, о чему је сањао логораш – рекао је преживјели логораш Милер.
Но иако се, како каже Пишкор, у “све гласнијим ревизионистичким дискурсима о глазби у јасеновачком логору апострофира чињеница постојања такозваног логорског оркестра, свједочанства преживјелих говоре да се глазба у логорској свакодневици појављује на различитим мјестима, у различитим улогама и инкарнацијама”.
Прецизније казано, глазба је саставни дио дехуманизације и насиља логораша, а најеклатантнији су “примјери присилног пјевања као специфичног облика десубјективизације и конфисцирања гласа гдје пјевање више није облик експресије већ инструмент подчињавања”, како објашњава Пишкор.
Свједочанства, међутим, издвајају тренутке у којима заједничко извођење глазбе представља облик отпора логораша, што је “начин стварања симболичког простора утјехе, одмака и предаха”, како је рекла предавачица издвојивши примјер логора Стара Градишка гдје су се логорашице “примарно организирале око солидарне подјеле тешко доступне хране, лијекова и одјеће, али је дијелом исте мреже солидарности била и глазба па заједничко пјевање није било тек пуки бијег од стварности, него један од начина на који се заједница остваривала или оснаживала”.
Коначно, етномузикологиња Пишкор је закључила предавање чињеницом што је обиљежила смисао цјелокупног њезиног истраживања ове осјетљиве и тешке теме.
– Важно је нагласити да пристајање уз симплифицирано разумијевање глазбе као “оног доброг“ дубоко резонира у лакоћи којом се у сувременим ревизионистичким наративима чињеница постојања јасеновачког логорског оркестра – односно чињеница да је тамо било глазбе и представа, претвара у наоко снажни и недвосмислени аргумент да логор смрти самим тиме што је тамо било глазбе, једноставно није могао постојати. Ревизионистички је говор о Јасеновцу често хармонизиран управо говором о глазби. И премда је изнимно важно да се посветимо детаљима неће, бојим се, бити довољно да застанемо на пуком исправљању неточних навода попут питања колико је глазбеника стварно свирало у оркестру, је ли то доиста био оркестар, колико је често свирао или колико је дуго постојао. Бит ће много важније да инзистирамо на ономе што сам у наслову овог предавања назвала ”остинато смрти” – рекла је на крају предавања Мојца Пишкор.
Извор: Портал Новости
