Ime Džordža Kenana nekada je bilo veoma uticajno u američkoj imaginaciji. Bio je prvi i, za mnoge, oličenje „pametnog čoveka“, spoljnopolitički mudrac koji je težio da svet menja rečima. Kenan je bio neprikosnoveni stručnjak za Rusiju, intimno upoznat sa ruskim prilikama i sposoban da uoči prazninu u srcu sovjetskog režima, a da pritom ne odbacuje njegovu zavodljivu moć.
Pa ipak je, uprkos dostignućima koja je imao kao prvi američki direktor za planiranje politike posle Drugog svetskog rata, autor dva eseja koja su preokrenula generalni konsenzus oko američke strategije prema SSSR-u i ambasador u Moskvi 1952. i Jugoslaviji ranih šezdesetih, Kenanova karijera propala i sagorela, da bi se ponovo uzdigao kao prvoklasni diplomatski istoričar i dobitnik Pulicerove nagrade. Tokom većeg dela života – rođen je u Viskonsinu 1903. i umro 2005. godine – Kenan je na sebe gledao kao na gubitnika, prognanika iz iščezlog sveta razuma, ambasadora „starog režima“ koji niko ne pamti.
Kenan je 1946. napisao svoj značajni „Dugi telegram“ koji je odredio američku hladnoratovsku strategiju. Te godine je i nemački pravnik i strateg Karl Šmit, suočen sa Hitlerovim porazom i primoran da se brani pred tribunalom za denacifikaciju, napisao esej u kome tvrdi da pobednici pišu istoriju, ali da samo gubitnici mogu da je razumeju. Posvetio ga je Aleksisu de Tokvilu, koga je okarakterisao kao paradigmatičnog gubitnika. O francuskom aristokrati i diplomati iz 19. veka Šmit piše: „Svaki vid poraza iskristalisan je u njegovoj ličnosti, ne nasumično, već kao vrsta egzistencijalne sudbine. Kao aristokrata, izgubio je u revoluciji… Kao liberal, očekivao je revoluciju 1848. i njeno odstupanje od liberalizma, i bio je duboko pogođen terorom koji je znao da će doneti. Kao Francuz, pripadao je naciji poraženoj posle 20 godina ratovanja… Kao Evropljanin predviđao je razvoj dve nove sile, Amerike i Rusije, koje će gurnuti Evropu na margine. Najzad, kao hrišćanin… bio je skrhan naučnim agnosticizmom svog vremena“.
Paleorealista
Iako se našao na pobedničkim stranama i u Drugom svetskom i u Hladnom ratu, Kenan se, paradoksalno, uklapa u Šmitovu sliku pronicljivog gubitnika. Veći deo života proveo je u borbi ne sa neprijateljima, već sa poštovaocima, tvrdeći da su zapadni političari pogrešno shvatili njegov koncept „obuzdavanja“. Kenan je doprineo pobedi zapada nad komunizmom, ali je lično bio pesimističan (i često moralno zgrožen) zbog američke demokratije i potrošačkog društva. Ono što su drugi slavili kao trijumf, on je smatrao porazom. Kada se američki spoljnopolitički establišment devedesetih zalagao za širenje NATO kao znak konsolidacije zapadne pobede u Hladnom ratu, on je u Njujork tajmsu to nazvao „sudbonosnom greškom“. Jadikovao je da insistiranjem da „granice NATO fizički udare u ruske činimo najveću grešku cele posthladnoratovske ere“.
U današnje doba naoružane polarizacije, ličnosti kao Kenan, koje nikad nisu mogle biti jasno svrstane levo ili desno, deluju strano, pa čak i staromodno. Teško da ga možete zamisliti kao deo tima Donalda Trampa ili Džoa Bajdena. Kenan je bio paleorealista, pošto je poklanjao više pažnje interesima nego ideologiji i vrednovao istorijske interpretacije politike više nego racionalna, tehnokratska rešenja. Takođe se borio protiv klimatskih promena pre nego što je to kao pojam uopšte postojalo i video da je propadanje Amerike povezano sa njenim abnormalnim apetitom za konzumerizam.
U telegramu koji je avgusta 1948. poslao kao direktor za planiranje politike, osvrnuo se na pitanje koje danas opet snažno odžvanja: u slučaju sloma Sovjetskog Saveza, treba li Amerika da podrži teritorijalni integritet sovjetske imperije ili da teži njenoj podeli? Njegov je savet bio da SAD zastupaju nezavisnost država članica, ali da budu pažljive sa Ukrajinom. Iako je u potpunosti priznavao moć ukrajinskog identiteta i želju za nezavisnošću, Kenan je strahovao da Rusija neće dopustiti njeno mirno odvajanje. Američkoj vladi je zato predlagao da se ne suprotstavlja nezavisnosti Ukrajine, ali da bude posebno pažljiva da je ne vide kao silu koja se za to zalaže.
Kenan je razmišljao u okvirima imperije, i stvari gledao iz moskovske perspektive, ali ta razmišljanja pomažu da se dođe do jednog od skrivenih razloga za današnji rat Vladimira Putina. Kremlj nastoji da svet zaboravi da su Boris Jeljcin i rusko rukovodstvo – ne Zapad – odlučili sudbinu Sovjetskog Saveza.
Kenan se sve vreme borio sa pogrešnim tumačenjima svoje strategije obuzdavanja. U retrospektivi, veoma je verovatno da je njegov plan, po kome politika obuzdavanja počinje pritiskom, ali ga mora pratiti diplomatija, možda sprečio ekscese – prvenstveno širenje nuklearnog naoružavanja – dugog Hladnog rata. Nije bilo lako što je Džon Foster Dales, avatar politike visokog rizika i strategije masovne odmazde, bio američki državni sekretar tokom većeg dela Ajzenhauerovog mandata. Pogrešno shvatiti Kenana moglo se samo namerno, jer njegovi saveti nisu bili nerazumljivi: stalno je ponavljao da politika, a ne militarizacija, mora da usledi posle inicijalnog obuzdavanja sovjetskog uticaja.
Rusofil i Romantik
U knjizi „Kenan: život između svetova“, istoričar Frenk Kastigliola, koji je imao zadovoljstvo, i kako jasno stavlja do znanja, nezadovoljstvo (rasizam, antisemitizam i sličan kurs u Kenanovim privatnim izjavama) da uređuje Kenanova pisma i dnevnike, ubedljivo konstruiše nov biografski osvrt samo deceniju pošto je autorizovanu biografiju objavio Džon Luis Gedis. Kastigliola je uspeo da postigne snažnu sintezu Kenana kao elitiste, rusofila i germanofila, ambivalentnog romantika, izmučene duše i političkog mudraca.
Autor obilato koristi Kenanove dnevnike, što unosi svežinu i intimnost u njegovu priču. To je i riznica za projekcije, ali one već nisu ubedljive. Kastigliola vodi računa da ne iznosi grandiozne pretpostavke, ali je Kenan ostavio toliko nesređenih ličnih razmišljanja, da iznošenje bilo kakvih tvrdnji šta je mislio može biti problem.
Kenan nije bio čovek, ističe Kastigliola, koji je uživao u verbalnim duelima intelektualnih debata. Malo je moguće da bi promenio mišljenje zbog logične argumentacije. Takođe nije bio naročito rad da podučava sledeću generaciju spoljnopolitičkih intelektualaca. Kenan je uvek bio zainteresovan za – pa, Kenana. Suočen sa talasom revizionističke istorije šezdesetih i sedamdesetih koja je diskreditovala ustaljene mudrosti o poreklu Hladnog rata, Kenan je penio. Smatrao je da ovi novokomponovani istoričari opasno greše u svojim često marksističkim, ekonomskim objašnjenjima američkog ponašanja, i zavarani su sovjetskim argumentima o posleratnoj ranjivosti, naime da nakon smrti 27 miliona svojih građana, Sovjetskom Savezu treba tampon zona za psihološku i fizičku zaštitu. Kenan je verovao da nema ničeg dobronamernog u tvrdnjama SSSR-a, te da se sovjetskom uticaju trebalo odlučno odupreti, a ne povlađivati mu.
Bahanalije u Moskvi
Zabrinjavajuće je da, čak i da je bio intelektualno predusretljiviji, ni sam Kenan ne bi dramatično skrenuo s pozicija mlađe garniture. Njegova bliskost sa prilikama u Rusiji, pošto je tamo proveo mnogo vremena tridesetih, a zatim i posle rata, dala mu je uvid koji se često podudarao sa stavovima novopečenih istoričara. Kenanov „večni rat“ sa onima koji su pogrešno tumačili strategiju obuzdavanja i kasnije podržavali ekspanziju NATO dve su najrezonantnije ilustracije ove tvrdnje.
Poglavlje koje se izdvaja u biografiji posvećeno je 1934. godini u Sovjetskom Savezu. Kastigliola ovde živo dočarava sliku života američkih i sovjetskih diplomata na granici bahanalija, u čemu je Kenan, novajlija u novoosveštanoj ambasadi, zdušno učestvovao. Romantični interludijumi, pijanke, sanjivo nazdravljanje doživotnom prijateljstvu – sve je to nagoveštavalo drugačije buduće odnose. „Treba nam njihova mašta“, tvrdio je setno Kenan, kao i „spontana neobuzdanost kojom Rusi ispoljavaju svoja osećanja“. Takve nade nestaće u strahotama staljinističkih čistki koje su počele naredne godine, što je ostavilo traga na Kenanu. Uz propagandu protiv Zapada koja je pratila čistke, za njega je to bio početak kraja. Posle toga je retko propuštao priliku da gubi iluzije o ljudima, politikama ili državama.
Kenan nikada nije skliznuo u opravdavanje ili simpatije prema sovjetskom režimu. Nikada, međutim, nije bio ni nepokolebljivi pristalica demokratije. Njegova konzervativna priroda i nerviranje zbog centralnog mesta pojedinca u američkoj kulturi navodiće ga da preispituje „fetiš“ demokratije. Premda socijalizam, svakako, nije bio odgovor, njegova naklonost prema kolektivnom duhu i prepoznavanje da bi individualizam mogao da bude recept za rasulo odvojio ga je od mnoge diplomatske braće.
I Salazar i Berlin
Nijedna od tih tendencija, ipak, ne priprema čitaoca za ogromnu netrpeljivost koja ostavlja mrlju na Kenanovim dnevnicima i dostiže svoju mračnu apoteozu u fragmentima „Preduslova“, knjige s kraja tridesetih. Ovde se Kenan razmeće potencijalnim prednostima autoritarizma za Ameriku, naročito tokom predsednikovanja FDR-a (Frenklin D. Ruzvelt), čoveka koga je smatrao intelektualno i politički nedoraslim. Kenan, kao preteča Travisa Bikla iz „Taksiste“, žudi za „surovom i moćnom olujom koja će oduvati svu lenjost, ravnodušnost… i trulu dosadu iz društva“. Pravo iz autokratskog centralnog kastinga, Kenan se zalagao za oduzimanje prava glasa naturalizovanim državljanima, nestručnim ženama i „crnima“. Njegov model lidera u tom periodu nije iznenađenje: Antonio Salazar, autokrata, kriminogeni vladar Portugalije, koji je vređao liberalizam i demokratiju, komunizam da i ne pominjemo. Kastigliola ne greši kada Kenanovu neosetljivu juvenaliju vidi kao „skoro fašističku“ po senzibilitetu. Nije čudo da je Kenan decenijama sprečavao pristup dokumentima.
Znajući sve to, neobično je kako je Salazarov tajni obožavalac decenijama održavao blisku vezu sa najistaknutijim liberalnim intelektualcem na Zapadu Isaijom Berlinom. Svakako da je zajedničko poštovanje prema ruskim intelektualcima iz 19. veka (Berlina prema Hercenu, Kenana prema Čehovu) podsticalo prijateljstvo. Bio je tu i Berlinov poziv Kenanu da preuzme prestižnu Istmanovu profesuru na Oksfordu 1955, ubrzo nakon što je proglašen personom non grata u SSSR-u i morao da skrati mandat ambasadora jer je uporedio (i to na aerodromu Tempelhof) nacističku Nemačku sa sovjetskom autokratijom.
Kenanov politički realizam, u kome je uzdržavanje primarno, razlikuje ga od trenutnog niza realista među stručnjacima za međunarodne odnose. Neko bi rekao da je to kontrast između ljudskog mozga i kompjuterskog algoritma. Kenanov pristup je uvek bio nedeterminističan i nikad mehanički, već utkan u intimno razumevanje istorije, kulture i političke psihologije. Strukturalni realisti, od Keneta Volca do Džona Miršajmera, nasuprot tome, imaju teorije o svetu na daleko rezervisaniji i sterilniji način, gde pretpostavljena moć teorije nadmašuje stvarnost, istoriju, a često i zdrav razum. Kastigliolina biografija vaskrsava Kenanovu melanholiju. Njeno čitanje žalosno podseća na čuveni Pasternakov stih: „Recite, mili, koji je milenijum kod nas?“ Takođe vam ostavlja osećaj da su Kenanu njegove osobenosti i frustracije više nego analitička oštrina, i pesimizam prema sopstvenom društvu više nego indignacija prema sovjetskom komunizmu, omogućili da oblikuje vreme u kome je živeo.
Ivan Krastev i Leonard Benardo
Izvor: Novi Magazin
