Preveo: M. M. Milojević
Sve veća fiskalna kriza pokazuje kako se ne bi trebalo nositi sa demografskim izazovima
Šta Tereza Mej i Endi Barnam imaju zajedničko sa Mišelom Barnijeom, Fransoa Bajruom i Emanuelom Makronom? Svih petoro su sasvim otvoreno saopštavali javnosti koji su nužni kompromisi oko finansiranja sve starijeg društva, i sve njih su zbog te iskrenosti kaznili javnost ili štampa ili opozicioni političari ili svi zajedno.
Prethodne dve decenije francuske i britanske politike su humka za humkom predloga kako usporiti rastuću potrošnju na izdržavanje staračkog stanovništva. Iste dve decenije odrazile su se jasno i na francusku i britansku fiskalnu ravnotežu. Javna davanja starijim sugrađanima rastu i to daleko brže od povećanja u zemljama sličnog nivoa ekonomskog razvoja, a sličan trend prati i odnos duga prema bruto domaćem proizvodu.
Staračka populacija teško da je osobenost samo zemalja na obalama Lamanša (u izvorniku Engleskog kanala). U stvari, Francuska i Velika Britanija, u poređenju sa drugim evropskim državama imaju solidnu demografsku sliku. Problem je kako se sa tim stanjem nose, odnosno sa preimućstvom penzionera u ovim društvima.
U Velikoj Britaniji problem je dvojak. Prvi je odbacivanje obe najveće stranke bilo kakvog pokušaja da se jedan deo zapanjujuće visokih troškova staranja o starima prenese na one koji su kadri da ga priušte Britanski trošak za zdravstveno staranje i negu onih koji su stariji od šezdeset pet godina udvostručio se od početka novog milenijuma, a izostanak uporedivog rasta budžetskog dohotka je istovremeno doveo do crpljenja sredstava za ulaganje u infrastrukturu i povećanja zaduživanja zemlje.
Drugi problem je takozvano „trojno zaključavanje“ državne penzije, kojim se garantuje da se isplate uvećavaju svake godine po najvišoj stopi između stopa inflacije, rasta zarada ili stope od dva i po odsto – što je izvanredno povoljan dogovor zbog kojeg rast troškova za isplatu penzija prevazilazi stopu rasta broja penzionera te po kojem životni standard najstarijih raste bržim tempom nego ostalih grupa stanovništva. Pored toga što je lagano gušio britanske javne finansije ovakav sistem je stvorio društvo u kojem unuci i deca verovatno slabije stoje od baba i deda, odnosno roditelja.
Stanje stvari preko kanala je još ekstremnije. Ne samo da francuski penzioneri od vlade primaju čekove sa većim iznosom nego njihovi vršnjaci bilo gde drugde na Zapadu, već to počinju da primaju nekoliko godina ranije. Ishodište je situacija u kojoj oni stariji od šezdeset pet godina sada imaju viši dohodak od radno aktivnog stanovništva – što je jedinstven slučaj i u međunarodnim okvirima ali i u dosadašnjoj francuskoj istoriji.
Čak i nagoveštaji da bi se mogao ugroziti ovaj aranžman dovode do masovnog nezadovoljstva javnosti i protivljenja, kako sa levice, tako i sa desnice.
Makronov predlog da se starosna granica za odlazak u penziju pomakne prema nižoj vrednosti usvojenoj u zapadnim državama izazvao je sveobuhvatne nacionalne proteste.
Barnijeov predlog da se na šest meseci odgodi poslednje zakazano uvećanje penzionih čekova vodilo je do prvom od dva kolapsa vlade u prethodnih deset meseci. Bajruovo odbijanje da odustane od istog plana dovelo je, potom, i do drugog pada vlade.
Prema posebno zapanjujućem statističkom pokazatelju koji je istakao francuski politički analitičar Fransoa Valentin penzije igraju tako nesrazmernu ulogu u državnim javnim finansijama da su obuhvatile jednu šestinu iznosa prošlogodišnjeg budžeta za odbranu, bez kojeg Francuska ne bi ostvarila dogovorenu normu NATO o opredeljivanju dva odsto bruto domaćeg proizvoda za vojnu potrošnju.
Pokazatelj koliko su penzije i penzioneri nedodirljivi jeste to što francuske opozicione stranke predlažu sve kreativnije i slabije promišljene oporezivanje sve manjeg dela stanovništva, uz izneverenu nadu o povećanju dohotka od ovih poreza koji bi se mogao uštedeti jedva uočljivim izmenama penzija. U Velikoj Britaniji, u isto vreme, čak i najoptimističnije procene o prihodima od poreza na bogatstvo iznose manje od godišnjeg dodatnog troška koji „trojna brava“ nameće preko i iznad iznosa penzija koji bi bili indeksirani samo prema rastu zarada.
Malo je naznaka koji upućuju da bi smena generacija mogla da pomogne. Nada da bi čvrsti stisak kojim su bejbibumeri držali britanske javne finansije mogao da oslabi nakon pobede laburista na prošlogodišnjim opštim izborima – kada bu po prvi put bumeri bili slabiji glasački blok na britanskim izborima još od vremena kada su rođeni – pokazalo se naivnim. Premijer je brzo prinuđen da povuče svoj plan prema kojem bi penzionerska davanja za grejanje bila uslovljena platežnim mogućnostima penzionera, a glasači su označili laburističku nebrigu o penzionerima njihovim najslabijim potezom na početku rada vlade.
Glasači često optužuju političare da izvode poreske trikove, ali su u tome i sami saučesnici pošto pretpostavljaju da sve veće penzije mogu da se izvuku ni od kuda, poput zeca iz mađioničarskog šešira. U nekom trenutku, obe grupe moraće da se suoče sa matematičkom neizbežnošću.
Izvori podataka i metodologija
Prosečni dohodak za određenu starosnu grupu odnosi se na medijalni iznos, i izračunat je korišćenjem raspoloživog dohotka domaćinstva (dohodak računajući sve izvore od kojeg su oduzeti porezi i društvena davanja), prilagođen individualnom nivou korišćenjem modifikovane ekvivalencijske skale Organizacije za evropsku saradnju i razvoj, kako bi u obzir bile uzete razlike u veličini i sastavu domaćinstava. Stope siromaštva odnose se na udeo ljudi u određenoj grupi čiji je dohodak, kako je gore naznačeno, manji od polovine nacionalnog medijalnog dohotka.
Izvor: Fajnenšel Tajms
