Није наша кошарка до сада имала у истом тренутку два тако доминантна, а тако различита центра као што су Јокић и Милутинов. Може ли то да да буде добитна комбинација на берлинској томболи?
Добра вест: Нико није бољи од Србије. Лоша вест: бар четири репрезентације нису лошије од Србије – Грчка, Словенија, Шпанија и Немачка. А још четири, Француска, Италија, Литванија и Хрватска, нису много лошије.
Живот је томбола, певао је Ману Чао Марадони и како иде ка крају Европско првенство ће све више постајати лутрија а у тој игри живаца пресуђиваће и срећа, и судије које су за сада ужасне, али наравно највише инспирација и генијалност појединца. Јер, „кад бих био Марадона, божјом руком бих дао гол, кад бих био Марадона, никад не бих промашио, кад бих био Марадона Фифе се не бих плашио…“
И ко је Марадона на Европском првенству? Лука Дончић би могао то да буде. По генијалности, самопоуздању и понеком килограму вишка с којим је дошао у Немачку. Јанис то дефинитивно није, он је нешто друго, неки Кројф или Гулит, асоцијација за неку другачију тоталну кошарку. Он је чудесан играч, скоро немогуће га је бранити, али то је сила, није магија. Магија је Јокић. И ако ћемо до краја да навлачимо поређење са Марадоном, само је Јокић божја рука. Невероватно да толики човек има толико осећаја у рукама. Као да је пијаниста а не кошаркаш.
Притом, Јокића на терену туку као некада Марадону. Шабанаџовић је своје ударце по ногама Ел Пибеа платио црвеним картоном, а у Прагу је за сада много Шабана а мало искључења. Судије које су делегиране да суде Европско првенство као кусур сукоба Улеба и Фибе то баш и не виде као проблем, па ће многи који не познају менталитет љутих Бачвана бити изненађени колико ће Јокић викати на судије, тражити од њих да раде свој посао а не да се сваки трећи ударац у рекету одсуди као фаул.
Међутим, било да добије третман какав заслужује најбољи играч на свету или да се то не деси – Јокић ће свима испоручити своју порцију поена, скокова и асистенција. Немогуће је сачувати таквог играча. Његових 25 до 30 минута на терену је период када је Србија у предности над свим противницима.
А шта је са преосталих 10-15 минута? Е, то може да пресуди на тој берлинској томболи која нас чека последње недеље Европског првенства. За Душана Ристића, који је на првим мечевима пристојно попуњавао те минуте сам избор међу првих 12 је добитак на томболи. А Србију би добитак на тој томболи могао да буде Никола Милутинов у пуној форми.
Лав у рекету
Никола Милутинов је старији од Јокића 50 дана и његов задатак је да пусти Николу млађег да се игра, да дели асистенција, преводи, дрибла, преко најбољих проба своје „Sombor shuffle“ шутеве. А онда кад такав играч излуди противничку одбрану, улази Никола старији – класичан центар из оне старе југословенске школе кошарке: одличан скок, одличан шут, заграђивање, хорог, блокаде. Све. Лав у рекету, ту он господари.
Никола Милутинов је тренутно можда и најбољи центар који игра у Европи; повреде су га спречавале да то постане и раније, а ово Европско првенство је идеалан тренутак да то покаже свим онима који не могу да прежале што ће следеће сезоне моћи да га гледају само Руси. Али, као што Николи млађем одговара „миља изнад нивоа мора“ у Колораду, Николи старијем тако одговара Москва. И све што носи живот у руској престоници.
Када сам се као клинац одушевљавао игром Дивца, Рађе, Ребраче отац је знао да ми каже да су сви они одлични играчи али да је Крешимир Ћосић био нешто много више од њих. Да је он био први центар који је знао све са лоптом и коме нико ништа није могао у рекету.
Замисли да спојиш таквог Ћосића из, не знам кад је био најбољи, Љубљане 1970, Маниле 1978. или Москве 1980. са, на пример, Ребрачом, који је био најбољи у Атини 1998. Е, то би могли да буду Јокић и Милутинов у Берлину. Тандем центара какав никад није имала наша кошарка. 40 минута чистог пакла за противничке центре.
То је комбинација коју на берлинској томболи нема нико.
„Кад бих био Марадона,
Никад не би промашио…“
Извор: ГОРИСЛАВ ПАПИЋ/ОКО/РТС
