Пише: Филип Драговић
Односи између Србије и Црне Горе, постали су некако нетрпељивији од када нема Мила Ђ. на власти у Подгорици. Рекло би се да је то нелогично. Али само за неупућене. Неупућени у политику ће рећи: Срби на власти у Београду заједно са Србима на власти у Подгорици (Спајић, Ф. Ивановић, Момо К. Андрија М…) дају хармонију. Али не. Отвара се питање ко је већи Србин? Који Србин паметније и умјешније води политику? Ко се коме поставља као тутор, старији брат, а ко коме као партнер?
Чини се, да је српским ауторитетима из Београда, повољнији партнер био србо-мрзитељски режим Ранка К. и Мила Ђ, са којим су они лијепо одигравали пасове „српске матице“ и „заштитника свих Срба“, него ови овдашњи Срби, који, лише Пипуна и Дајка, желе ЦГ што прије у ЕУ, желе раздвојену црквену и државну власт (на обострану корист), а идентитетска питања желе као тему демократских процеса а не поткусуривање рупа у Ботуну.
Наратив да су „сви исти“ као инструмент политичког инжењеринга у Црној Гори
Да је то тако види се и из медијске харанге која се ових дана води из Београда, или овдје а под београдском диригентском палицом. Смеће од „документарца“ о референдуму 2006. направљено да подбоде све овдашње Неле Савковић и Петре Комнениће, а за који ће А. Вучић рећи да „не види ништа спорно“.
Затим, рафална паљба политичких идиота (Аристотелов израз за незнавене у политици) из „Политике“, „Информера“ и „Ало“-а, по Митрополији Црногорско-приморској СПЦ, око тога колико има Срба међу свештенством, колики је Србин Јоаникије, да ли неко из Митрополије подржава Здравка К. у његовим бомбастичним изјавама… И гле, нико се не налази да приупита људе у Београдској патријаршији имају ли везе са тим бљувотинама? Нико не пита да ли ће такви „новинари“ бити изопштени из Цркве, него се траже духовне везе Здравка К. са свештенством Митрополије, и спрема се ломача за све потенцијалне грешнике….
То је „бојно поље“ које треба надлетјети неким новим хеликоптером, и оставити његове актере без одговора на исконструисана питања, како би се разрокост два ока у глави коначно, послије „100 година“ (што се оно каже) регулисала
