Од 300 чуда која су се збила оног Бадњег дана на цетињском тргу, једно претиче друго по димензијама трагикомедије и бесмисла. Мишљах задијенути оловку за пас по питању овог игроказа распопа, јер он говори сам за себе. Али посљедњи инсерт са назови-ђаконом Сретеном Вујовићем, и тзв „владиком“ Мирашем, превазилази све (не)очекиване димензије лудила.
Пише: наш стални дописик са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Рашчињени и проклетству предати бивши свештеник Дедејић, оптужује своје дојучерашње сараднике, и особе које је сам лично тобож рукополагао, за иста непочинства која је сам успоставио. Улични скуп, бадњаци са улице и сл.
Али крај представе је засијенио све. Мирашев бескрајни монолог прекида опаска да Душко Гленџа, цетињски пробисвјет, командује повлачење. Самозваном поглавару некакве „цркве“ наређења издаје „Душко“!
Остаје само да видимо да је Душку баш свега доста, и да ли се овај његов позив „да идемо и завршимо“ односи на цјелокупну историјску мисију ЦПЦ, или Душко спрема заказивање још неког сабора, или ће можда да пише неку посланицу љубљеном стаду? И наравно, како ће на Душкове ћуди да реагује Бојовићев „општецрногорски збор“.
Даљи развој догађаја тешко да би могла предвидјети и еминентна научна институција какве су ФЦЈК или ДАНУ.
До читања у сљедећем броју
