Одлазак Џона Пилџера, једног од последњих хероја славне и давно прошле епохе новинарства: Новинар као незаштићени сведок историје

На вест о смрти Џона Пилџера левичарски листови наглашавају како се он постојано борио против расизма, рата, приватизације, неоколонијализма, неолиберализма, глобализације, пропаганде, нуклеарног лудила, америчких државних удара, и како је давао глас онима без гласа – колонизованима, гладнима, сиромашнима, хендикепиранима, регрутованима, санкционисанима и бомбардованима, развлашћенима, избеглицама, онима над којима су се вршили хемијски експерименти… Они здесна му, с друге стране, спочитавају пристрасност, необјективност и „личну агенду“. „Медији су продужетак моћи, тек када то препознамо постајемо свесни карактера пропаганде и службених баљезгарија, и схватамо да је истина субверзивна, као што је увек и била”, говорио је у позним годинама.

Пише: ПРЕДРАГ ДРАГОСАВАЦ/ОКО/РТС

Вест о смрти награђиваног и оспораваног новинара Џона Пилџера (1939-2023), аутора бројних документарних филмова, горљивог критичара „империјалистичке“ америчке и британске спољне политике, и једног од најпреданијих „адвоката“ Џулијана Асанжа, игром случаја затекла ме је док сам последњег дана прошле године завршавао читање мемоарске књиге „Репортер“ (објављене 2018. године) Пилџеровог америчког колеге и генерацијског исписника Симора Херша (1937), некадашњег новинара „Њујоркера“ и „Њујорк тајмса“, који је својим „репортерским“ причама – од масакра у Ми Лају у Вијетнаму до тортуре у ирачком затвору Абу Граиб – често непосредно утицао како на саме (политичке) догађаје, тако и на свеукупни јавни дискурс.

Не знам колико су се њих двојица познавали и били блиски, али ми је одмах прошло кроз главу да заједничког имају доста – у слично време и на сличан начин су ушли у новинарство, такорећи још као дечаци, професионално су се формирали у сенци Вијетнамског рата, отварали велике теме, чепркали по табуима и замерали се моћнима, али ће њихове приче широко одјекивати, утицати на људе и мењати ствари. Обојица су остали активни и у деветој деценији живота, доживевши да их под старе дане због „пишања уз ветар“ оспоравају као „опскурњаке“ – Пилџера као комунисту и мрзитеља Америке и Британије, Херша углавном само као американомрсца.

Како год било, ретроспективна шетња кроз њихов новинарски опус представља својеврсну „алтернативну“ историју друге половине 20. и почетка 21. века. А њихов статус некад и сад, сликовито указује у ком правцу су ствари еволуирале – у друштву, новинарству, јавности…

На данашњем медијском хоризонту нема на видику никога млађег ко би био Пилџеровог профила и калибра. Не зато што нема продорних, бескомпромисних, критички настројених младих новинара, већ зато што нема новина које су „стварале“ ликове попут Пилџера и Херша.

Њих двојица, и разни други њихови исписници, каријере су направили у доба кудикамо другачије „друштвене климе“ када су, притом, приче продавале новине, а новине имале милионске тираже. Оглашивачи су се у новинама оглашавали, пара није мањкало, и велики (западни) медији, односно бар неки од њих, наступали су и деловали као аутономна сила. Осећали су се довољно самоувереним, компетентним и јаким да самостално тумаче национални и државни интерес, да преиспитују одлуке и поступке својих влада, па и да их прозивају, критикују и са њима се конфронтирају када процене да је тако нешто у општем интересу.

„Ја сам преживели из златног доба новинарства, када новинари дневних новина нису морали да се такмиче с двадесетчетворочасовним циклусом кабловских вести, када су новине биле пуне новца од огласа и реклама, и када сам био слободан да путујем било где, било када, из било ког разлога, с кредитним картицама фирме“, пише Херш у уводу својих мемоара.

Пилџер је пак говорио како је одувек осећао како је бити новинар огромна привилегија: „Допуштено ми је да улазим у људске животе, да задобијам њихово поверење, сазнајем шта се догађа… Томе сам тежио као новинар”.

Ново доба

Не треба бити медијски инсајдер да би било јасно да то због чега су они ушли у новинарство и у њему провели читав живот, у новинарству (углавном) више не станује. Херш пише како је провео две године истражујући док није сазнао све што му је било потребно да би написао причу о нелегалном (домаћем) шпијунирању које је ЦИА спроводила током шездесетих и седамдесетих година. Данас тешко да има новина које би такво истраживање могле да подрже.

Осврћући се на прошлост из данашње перспективе, Херш с резигнацијом примећује како се сада и највећи медији одричу својих дописника са терена, што је некада било непојмљиво. Тмурну стварност илуструје анегдотом из сопственог искуства коју очигледно доживљава као парадигматичну.

Дејвид Ремник, уредник „Њујоркера“, магазина који је био појам високих стандарда у сваком погледу, позвао га је 2011. да уради интервју са „важним извором“, али телефонски, пошто буџета за авионски лет и разговор у четири ока није било. Да се са „важним извором“ разговора телефонски такође је некад било непојмљиво и Ремников глас му је, каже, „звучао посрамљено, као да је шапутао…“ Као да су се обојица ту осетила пораженим.

Пилџер, с друге стране, апострофира „климатске промене“ и чињеницу да се у (медијском) мејнстриму више не толеришу дисонантни тонови. Када би, каже, којим случајем данас почињао новинарску каријеру, за глас попут његовог у данашњим мејнстрим медијима сасвим сигурно не би било места. А у „његово време“, тврди, другачији гласови заиста јесу чинили саставни део јавног дискурса и демократског вишегласја. „Сада је простор за критичке гласове затворен“, сматрао је, заступајући став да се данас ама баш ништа (из мејнстрим медија) не сме узимати здраво за готово: „Морамо да будемо скептични према апсолутно свему.“

Поља смрти

Када је Џон Пилџер почетком шездесетих дошао из Аустралије у Велику Британију прва станица му је била агенција Ројтерс. Убрзо је, међутим, прешао у лондонски „Дејли Мирор“, таблоид који је такође представљао феномен свог времена. Имао је вишемилионски тираж и није био само најтиражнији лист у Великој Британији, него је по тиражу улазио у сам врх и у светским оквирима. Уз такву читаност ишао је и огроман утицај, а онда наравно и популарност за његове новинарске ведете.

Пилџер је био једна од њих. Као ратни дописник „Дејли Мирора“ извештавао је из седам-осам ратова – из Вијетнама, Камбоџе, Бангладеша, Бијафре… Вијетнам је и за њега представљао „ватрено крштење“. „Нисам тамо отишао мислећи да је то погрешан рат“, говорио је. „Врло мало сам знао о томе. Али кад сам видео села погођена напалмом, разна питања су ми наврла у главу. Почетак разумевања како се Вијетнам догодио врло брзо ме је променио.“ Касније ће Вијетнамски рат окарактерисати као рат против цивила, који је, као такав, претеча садашњих ратова.

Као илустрација огромног утицаја који је Пилџер имао на јавно мњење често се наводе његови извештаји о „пољима смрти“ које је 1979. године писао из Камбоџе, пошто су Вијетнамци из те земље избацили Пол Пота и Црвене Кмере. Текст у којем је открио да је у популацији од седам милиона људи вероватно више од два милиона људи умрло од последица геноцида или изгладњивања, док су се још два милиона суочавала са смрћу због несташице хране или болести, био је илустрован са више десетина фотографија и заузео је малтене пола издања „Дејли Мирора“.

О Камбоџи ће убрзо снимити и потресан документарац „Нулта година: Тиха смрт Камбоџе“ („Year Zero: The Silent Death of Cambodia“, 1979). Филм је приказан у педесетак земаља, освојио је више од 30 међународних награда и процењује се да га је видело око 150 милиона гледалаца. Изазвао је и велику реакцију јавности и подстакао прикупљање хуманитарне помоћи (која се мерила милионима долара) за животно угрожено становништво Камбоџе.

За самог Пилџера то искуство биће својеврсна професионална прекретница; после тога много интензивније ће се посветити снимању документараца. Његова филмографија садржи 61 наслов и немогуће их је све и набројати у једном тексту. Неки од њих су:

„Тајна земља: Први Аустралијанци узвраћају ударац“ („The Secret Country: The First Australians Fight Back“, 1986), „Смрт нације: Завера око Тимора “ („Death of a Nation: The Timor Conspiracy“, 1994), „Нови владари света“ („The New Rulers of the World“, 2001), „Палестина је и даље проблем“ („Palestine Is Still the Issue“, 2002), „Рат који не видите“, („The War You Don’t See“, 2010), „Надолазећи рат против Кине“ („The Coming War on China“, 2016), „Прљави рат против Националне здравствене службе“ („The Dirty War on the National Health Service“, 2019)…

Лична перспектива

На вест о Пилџеровој смрти левичарски листови наглашавају како се постојано борио против расизма, рата, приватизације, неоколонијализма, неолиберализма, глобализације, пропаганде, нуклеарног лудила, америчких државних удара, и како је давао глас онима без гласа – колонизованима, гладнима, сиромашнима, хендикепиранима, регрутованима, санкционисанима и бомбардованима, развлашћенима, избеглицама, онима над којима су се вршили хемијски експерименти… Они сдесна му, с друге стране, спочитавају пристрасност, необјективност и „личну агенду“.

Он сам је сматрао природним да сви у то што радимо уносимо личну перспективу: „То је наше људско право. Моје је да будем скептичан према онима који желе да нас контролишу, заправо према свим властима које су неодговорне, и да не прихватам ‘службене истине’, које су често лажи. Новинарство јесте, или би требало да буде, заступник народа, а не моћника: поглед с терена.“

Симор Херш је пре отприлике годину дана изазвао буру тврдњом да иза саботаже руског гасовода Северни ток стоје Сједињене Државе. У тексту који је објавио на свом сајту (што је само по себи парадигматично), позивајући се на неименовани „поуздан“ извор, навео је да су рониоци америчке морнарице, делујући по директним наредбама америчког председника Бајдена, поставили експлозив Ц4 на цевоводе током рутинских НАТО вежби, да би три месеца касније даљински активирали бомбе.

Чланак је добио значајну покривеност у европској (а посебно немачкој) штампи, али су га британске и америчке новине углавном игнорисале. Високи западни званичници су Хершове тврдње одбацили као потпуну лаж.

У интервјуима је Херш често цитирао свог анонимног „дивног старог пријатеља“ који му је, пошто је прочитао чланак, рекао: „Саје, постао си мајстор у деконструкцији очигледног.“

Пилџер је тада такође био један од оних који су коментарисали Хершов текст. Рекао је како верује у Хершов кредибилитет, а за причу коју је објавио да звучи здраворазумски…

Здраворазумски звуче и његове опсервације из позног доба о медијима: „Медији су продужетак моћи, али када то препознамо, постајемо свесни службене баљезгарије и схватамо да је истина субверзивна. Увек је.”

Симболично звучи да је последњи текст који је за живота објавио апел на солидарност са Џулијаном Асанжом. „Ако Џулијан буде изручен – то ће бити крај истраживачког новинарства“, сматрао је.

___________________

Тако је писао Џон Пилџер:

Подсећања на Косово

13. децембaр 2004.

Косово – место геноцида који се никада није десио – сада је насилно „слободно тржиште“ дроге и проституције. Шта нам ово говори о вероватном исходу рата у Ираку?

Пригушену доказима о англо-америчкој катастрофи у Ираку, „хуманитарну“ ратну странку требало би позвати на одговорност за свој заборављени крсташки рат на Косову, модел за Блеров „наступајући марш ослобођења“. Као што Ирак данас растурају империјалне силе, тако је било и са Југославијом, мултиетничком државом која је била јединствена по томе што је одбацила обе стране у Хладном рату.

Лажи велике попут оних које су изговарали Буш и Блер користили су Клинтон и Блер у припремању јавног мњења за незаконит и ничим изазван напад на једну европску земљу. Исто као у припреми инвазије на Ирак, медијско извештавање у пролеће 1999. било је низ лажних оправдања, почевши од тврдње тадашњег америчког министра одбране Вилијама Коена да „сада видимо да је око 100.000 војно способних [албанских] мушкараца нестало… можда су убијени“. Дејвид Шефер, тадашњи амерички амбасадор за ратне злочине, објавио је да је можда убијено чак 225.000 етничких Албанаца старости између 14 и 59 година. Блер се позивао на Холокауст и „дух Другог светског рата“. Британска штампа је прихватила његов шлагворт. „Бекство од геноцида“, написао је Дејли мејл. „Ехо Холокауста“, био је рефрен Сана и Мирора. У парламенту је хероина Клер Шорт оне који су се противили бомбардовању беспомоћних људи (међу којима сам био и ја) упоредила са нацистичким пропагандистима.

Од јуна 1999. године, након што је бомбардовање завршено, међународни форензички тимови почели су да на Косову спроводе детаљно испитивање. Амерички ФБИ је пристигао да истражи оно што су називали „највећим местом злочина у историји ФБИ-ја“. Неколико недеља касније, пошто није пронашао ниједну масовну гробницу, ФБИ је отишао кући. Шпански форензички тим се такође вратио кући, а њихов вођа се љутито жалио да су он и његове колеге постали део „семантичке пируете ратних пропагандних машина, јер нисмо пронашли ни једну – ни једну – масовну гробницу“.

У новембру 1999. Вол Стрит Џорнал је објавио резултате сопствене истраге, одбацујући „опсесију масовним гробницама“. Уместо „огромних поља смрти, неки истражитељи су навели да очекују… образац раштрканих убистава [углавном] у областима у којима је била активна сепаратистичка Ослободилачка војска Косова“. Џорнал је закључио да је НАТО појачао своје тврдње о српским пољима смрти када је „видео како се уморни новинарски корпус креће ка супротној причи: о цивилима убијеним од НАТО бомби… Рат на Косову је био окрутан, огорчен, дивљачки. Али није било геноцида.“

Годину дана касније, Међународни суд за ратне злочине, тело које је формирао НАТО, објавио је да је коначни број лешева пронађених у косовским „масовним гробницама“ 2.788. То је укључивало борце са обе стране и Србе и Роме које је убила албанска Ослободилачка војска Косова. Попут легендарног ирачког оружја за масовно уништење, бројке које су користиле америчка и британска влада и које су одјекнуле у медијима биле су измишљотине – заједно са српским „логорима за силовање“ и Клинтоновим и Блеровим тврдњама да НАТО никада није намерно бомбардовао цивиле.

Под кодним називом „Трећа фаза“, НАТО-ови цивилни циљеви укључивали су јавни превоз, болнице, школе, музеје, цркве. „Било је опште познато да је НАТО прешао у трећу фазу [после неколико недеља]“, рекао је Џејмс Бисет, канадски амбасадор у Београду у време напада. „Иначе не би недељом поподне бомбардовали мостове и пијаце.“

Клијент НАТО-а била је Ослободилачка војска Косова. Седам година раније, Стејт департмент је означио ОВК као терористичку организацију у савезу са Ал Каидом. Године 1999. славили су насилнике из ОВК; Робин Кук, тадашњи министар спољних послова, дозволио им је да га кад хоће позову на мобилни телефон. „Косовски Албанци су свирали за нас као на Страдиваријусовој виолини“, написао је прошлог априла бивши командант УН-а у Босни, генерал-мајор Луис Мекензи. „Ми смо субвенционисали и индиректно подржавали њихову насилну кампању за етнички чисто Косово. Никада их нисмо окривили да су били починиоци насиља раних 1990-их, и настављамо да их приказујемо као означене жртве и данас, упркос доказима у супротно.“

Окидач за бомбардовање Југославије био је, према НАТО-у, одбијање српске делегације да потпише споразум на мировној конференцији у Рамбујеу. Оно што је углавном остало непријављено јесте да је споразум из Рамбујеа имао тајни Анекс Б, који је делегација Медлин Олбрајт унела последњег дана. Он је подразумевао војну окупацију целе Југославије, земље са горким сећањима на нацистичку окупацију. Како је министар спољних послова лорд Гилберт касније признао, Анекс Б је намерно подметнут да изазове одбијање.

Једнако откривајуће је било и поглавље споразума које се искључиво бавило привредом Косова. Оно је захтевало „економију слободног тржишта“ и приватизацију целокупне државне имовине. Као што је дописник са Балкана Нил Кларк истакао: „Крња Југославија… била је последња економија у централној и јужној Европи која није била колонизована западним капиталом. Југославија је имала јавну нафтну, рударску, аутомобилску и дуванску индустрију, ‘предузећа у друштвеном власништву’, као остатак пионирског радничког самоуправљања за време Тита…“

На самиту неолибералних вођа у Давосу 1999. Блер је критиковао Београд, не због његовог поступања са Косовом, већ због неуспеха да у потпуности прихвати „економске реформе“. У кампањи бомбардовања која је уследила, мете су биле државне компаније, а не војни објекти. Уништено је само 14 тенкова југословенске војске од стране НАТО-а, у поређењу са бомбардовањем 372 индустријска центра, укључујући и фабрику аутомобила „Застава“. „Ниједна страна или приватна фабрика није бомбардована“, написао је Кларк.

Подигнуто на темељу ове огромне лажи, Косово је данас насилно, криминализовано, „слободно тржиште“ дроге и проституције под управом УН; незапосленост је 65 одсто. Више од 200.000 Срба, Рома, Бошњака, Турака, Хрвата и Јевреја етнички је очистила ОВК, уз помоћ НАТО снага. Ударни одреди ОВК спалили су, опљачкали или срушили 85 православних цркава и манастира, према УН. Судови су подмитљиви. „Упуцали сте 89-годишњу српску баку?“ ругао се официр УН за наркотике. „Браво за тебе. Изађи из затвора.“

Иако Резолуција Савета безбедности 1244 признаје Косово као саставни део Југославије, мултинационалним компанијама се нуди десетогодишњи и петнаестогодишњи закуп локалних индустрија и ресурса у покрајини, укључујући огромне руднике Трепче и неке од најбогатијих минералних налазишта на свету. Надгледање ове опљачкане, сада готово етнички чисте „будуће демократије“ (Блер), врши 4.000 америчких војника из Кампа Бондстил, сталне империјалне базе на 775 јутара.

У међувремену, показно суђење Слободану Милошевићу одвија се као фарса. Милошевић је био звер; он је такође био и банкар који је некада сматран човеком Запада, спреман да спроведе „економске реформе“ у складу са захтевима ММФ-а, Светске банке и Европске уније; на своју штету, одбио је да преда суверенитет. Империја не очекује ништа мање.

(Извор: Reminders of Kosovo)

Не заборавите Југославију

14. август 2008.

Тајне рушења Југославије се откривају, говорећи нам више о томе како је савремени свет уређен. Бивша главна тужитељка Међународног кривичног суда за Југославију у Хагу Карла Дел Понте објавила је ове године своје мемоаре Лов: Ја и ратни злочинци (The Hunt: Me and War Criminals). У великој мери игнорисана у Британији, књига открива непријатне истине о западној интервенцији на Косову, која својe одјеке има и на Кавказу.

Трибунал су успоставиле и финансирале углавном Сједињене Државе. Улога Карле Дел Понте била је да истражује злочине почињене током распада Југославије 1990-их. Она је инсистирала да у то буде укључено и НАТО-ово 78-дневно бомбардовање Србије и Косова 1999. године, које је убило стотине људи у болницама, школама, црквама, парковима и телевизијским студијима и уништило економску инфраструктуру земље. „Ако нисам вољна да [судски гоним НАТО особље]“, рекла је Дел Понте, „онда морам да одустанем од своје мисије“. То је била лаж. Под притиском Вашингтона и Лондона, истрага о ратним злочинима НАТО-а је обустављена.

Читаоци ће се сетити да је оправдање за НАТО бомбардовање било то што су Срби чинили „геноцид” у сецесионистичкој покрајини Косово над етничким Албанцима. Дејвид Шефер, амерички амбасадор за ратне злочине, саопштио је да је можда убијено чак 225.000 етничких Албанаца, мушкараца старости између 14 и 59 година. Тони Блер се позивао на холокауст и „дух Другог светског рата“. Херојски савезник Запада била је Ослободилачка војска Косова (ОВК), чији је убилачки досије остављен по страни. Британски министар спољних послова Робин Кук рекао им је да могу да га позову било када на мобилни телефон.

Након што је НАТО бомбардовање завршено, међународни тимови су се спустили на Косово да ексхумирају „холокауст“. ФБИ није успео да пронађе ниједну масовну гробницу и отишао је кући. Шпански форензички тим је урадио исто, а његов вођа је љутито осудио „семантичку пируету ратних пропагандних машина“. Годину дана касније, трибунал Дел Понтеове је објавио коначан број мртвих на Косову: 2.788. То је укључивало борце обе стране, као и Србе и Роме које је убила ОВК. Није било геноцида на Косову. „Холокауст“ је био лаж. Изговор за напад НАТО-а је био превара.

То није било све, каже Дел Понте у својој књизи: ОВК је киднаповала стотине Срба и одвела их у Албанију, где су им извађени бубрези и други органи; они су затим продати за трансплантацију у другим земљама. Она такође каже да је било довољно доказа за кривично гоњење косовских Албанаца за ратне злочине, али је истрага „угушена у корену“ како би фокус Трибунала био на „злочинима које је починила Србија“. Она каже да су се хашке судије застрашивале косовске Албанце – људе у чије име је НАТО напао Србију.

Заиста, чак и док је ратни вођа Блер био на тријумфалној турнеји по „ослобођеном“ Косову, ОВК је етнички чистила више од 200.000 Срба и Рома из покрајине. Прошлог фебруара „међународна заједница“, предвођена САД, признала је Косово, које нема формалну економију и којим, у ствари, управљају криминалне банде које тргују дрогом, баве се кријумчарењем и трговином женама. Али има једну драгоцену предност: америчку војну базу Камп Бондстил, коју је комесар Савета Европе за људска права описао као „мању верзију Гвантанама“. Карли Дел Понте, швајцарском дипломати, њена влада је рекла да престане да промовише своју књигу.

Југославија је била јединствено независна и мултиетничка, иако несавршена, федерација која је стајала као политички и економски мост у Хладном рату. Ово није било прихватљиво за Европску заједницу која се ширила, посебно за новоуједињену Немачку, која је почела да се креће на исток како би доминирала својим „природним тржиштем“ у југословенским покрајинама Хрватској и Словенији. До тренутка када су се Европљани састали у Мастрихту 1991. године, тајни договор је био склопљен; Немачка је признала Хрватску, а Југославија је осуђена на пропаст. У Вашингтону, САД су обезбедиле да се југословенској економији која је била у тешком стању ускрати кредит Светске банке, а НАТО, који је остао вез сврхе, поново је осмишљен као извршитељ. На „мировној“ конференцији о Косову, 1999. у Француској, Србима је речено да прихвате окупацију од стране НАТО снага и тржишну економију, или ће бити бомбардовани да би се покорили. Био је то савршена претходница крвопролића у Авганистану и Ираку.

(Извор: Don’t forget Yugoslavia)

Утишавање јагaњаца. Како делује пропаганда.

8. септембар 2022.

Током 1970-тих случајно сам се срео са једном од водећих Хитлерових пропагандиста, Лени Рифенштал, чији су епски филмови глорификовали нацисте. Случајно смо истовремено одсели у истом кампу у Кенији, где је она била на фотографском задатку, након што је успела да избегне судбину осталих Фирерових пријатеља.

Тада ми је рекла да се „патриотске поруке“ њених филмова нису заснивале на „наређењима одозго“, већ на оном што је назвала „потчињавањем испразности“ немачке јавности. „А да ли је томе била склона и либерална, образована буржоазија?“, питао сам је. „Да, нарочито она!“, одговорила је.

О томе размишљам и сада док посматрам како пропаганда данас прождире западна друштва.

Наравно, ми сe прилично разликујемо од Немачке 1930-их. Живимо у информатичким друштвима. Ми смо глобалисти. Никад нисмо били свеснији, више у контакту, боље повезанији.

А да ли је баш тако? Или живимо у медијском друштву у којем је испирање мозга подмукло и немилосрдно, а наша перцепције филтрирана према потребама и лажима државних и корпоративних моћника?

Сједињене Државе доминирају медијима западног света. Изузев једне, десет најмоћнијих медијских компанију налазе се у Северној Америци. Интернет и друштвени медији – Гугл, Твитер, Фејсбук – углавном су у власништву и под контролом Америке.

Током мог живота Сједињене Америчке Државе свргнуле су или покушале да свргну више од 50 страних влада, углавном демократских. Мешале су се у демократске изборе у 30 земаља. Бомбардовале су народе у 30 земаља, од којих је већина била сиромашна и неспособна да се одбрани. Покушале су да убију лидере 50 земаља. Бориле су се да сузбију ослободилачке покрете у 20 земаља.

Обим и размере тих крвопролића остали су углавном непознати и непризнати; они који су за њих одговорни настављају да доминирају англоамеричким политичким животом. Пре него што је 2008. године преминуо, драмски писац Харолд Пинтер одржао је два изузетна говора који су ову тишину прекинули.

„Спољну политику САД“, рекао је, „можете најбоље овако описати: пољуби ме у дупе, или ћу ти разбити главу. То је баш тако, једноставно и брутално. Оно што је занимљиво јесте да је то и невероватно успешно. У томе су садржани структура дезинформација, употреба реторике, искривљавање језика, што све може да буде веома убедљиво, али је све то само обична гомила лажи. То је изванредно успешна пропаганда. Они имају новац, имају технологију, имају све начине да се из тога извуку, и на крају то и ураде.“

Кад је примао Нобелову награду за књижевност, Пинтер је рекао и ово: „Злочини Сједињених Америчких Држава били су систематични, константни, жестоки, без трунке покајања, али је само мали број људи о њима говорио. За то се Америци мора одати признање. Успешно је широм света вршила прилично клиничку манипулацију моћи, маскирајући се као сила универзалног добра. То је бриљантан, чак и духовит, и веома успешан чин хипнозе.“

Пинтер је био мој пријатељ и можда последњи велики политички мудрац – то јест, пре но што је политичко неслагање било џентрификовано. После сам га питао да ли је под „хипнозом“ подразумевао склоност „потчињавању испразности“ како ју је Лени Рифенштал описала.

„То је исто“, одговорио је. „То значи да су нам мозгови толико темељито испрани да смо програмирани да гутамо гомиле њихових лажи. Ако пропаганду не препознамо, онда можемо да је прихватимо као нормалност и на крају поверујемо у њу. То је та ‘склоност потчињавању испразности’“.

У нашем систему корпоративне демократије рат представља економску нужност, савршен спој јавних субвенција и приватног профита: социјализам за богате, капитализам за сиромашне. Дан после 11. септембра, цене акција ратне индустрије су скочиле. Следило је још крвопролића, што је одлично за бизнис.

Данас најпрофитабилнији ратови имају свој бренд. Зову их „вечни ратови“ (forever wars): Авганистан, Палестина, Ирак, Либија, Јемен, сад и Украјина. Сваки од њих заснован је на гомили лажи.

Ирак је био најзлогласнији, због оружја за масовно уништавање које није постојало. НАТО-во уништење Либије 2011. је правдавано масакром у Бенгазију којег такође није било. Авганистан је згодно проглашен за осветнички рат због 11. септембра, који никакве везе није имао с народом Авганистана.

Данас нам вести о Авганистану говоре о томе колико су талибани зли – а не о томе како је Џо Бајден украо седам милијарди долара авганистанских банкарских резерви што је довело до велике патње у земљи. Недавно је вашингтонски Национални јавни радио два сата свог програма посветио Авганистану – а свега 30 секунди његовом изгладнелом народу.

На јунском самиту у Мадриду је НАТО, под контролом САД, усвојио стратешки документ којим се европски континент милитаризује, a ескалира могућност рата с Русијом и Кином. Тај документ предлаже „вођење рата у више области против нуклеарно наоружаног равноправног такмаца“. Другим речима, нуклеарни рат.

Још се у њему каже: „Ширење НАТО-а је историјски успех“.

Читам и не верујем сопственим очима.

Мера тог „историјског успеха“ је рат у Украјини, о коме вести већином и нису вести, него обична једнострана литанија шовинизма, извртања, изостављања. Лично сам извештавао из великог броја ратова и никадa до сада нисам видео оволико опште пропаганде.

У фебруару је Русија извршила инвазију на Украјину као одговор на скоро осам година убијања и злочиначког разарања у рускојезичном региону Донбаса на њеној граници. САД су 2014. спонзорисале државни удар у Кијеву којим је у Украјини збачен демократски изабран и Русији наклоњен председник, да би на његово место био постављен наследник за кога су САД јасно рекле да је њихов човек.

Последњих година су амерички „одбрамбени“ пројектили размештени по источној Европи, у Пољској, Словенији, Чешкој, и готово сасвим извесно усмерени према Русији, што је пропраћено гомилом лажних уверавања, која сежу све до личних „обећања“ Џејмса Бејкера Горбачову у фебруару 1990. да се НАТО неће ширити на исток даље од Немачке.

Украјина је сада линија фронта. НАТО је ефективно већ стигао до саме границе преко које су Хитлерове армије јуришале од 1941, оставивши за собом преко 23 милиона мртвих у Совјетском Савезу.

Прошлог децембра је Русија предложила свеобухватан безбедносни план за Европу. У западним медијима тај план је одбачен, исмејан или маргинализован. Ко је уопште прочитао тај корак-по-корак предлог? Дана 24. фебруара је украјински председник Володимир Зеленски запретио да ће, уколико Америка Украјину не наоружа и не одбрани, развити сопствено нуклеарно оружје. И то је била последња кап.

Истог дана смо чули: Русија је извршила инвазију – према западнима медијима, ничим изазван чин урођеног бешчашћа. Историја, лажи, мировни предлози, свечано обећани Мински споразуми о Донбасу, све то је било ништавно.

Министар одбране САД, генерал Лојд Остин, долетео је 25. априла у Кијев да потврди да је циљ Америке да уништи Руску Федерацију – фраза коју је употребио била је „да је ослаби“. Америка је тако добила рат који јој је био потребан, рат који води амерички плаћени и наоружани заступник и потрошни пион.

Западној јавности скоро па ништа од овога није било објашњено.

Руска инвазија на Украјину је безобзирна и неопростива. Инвазија на суверену државу је злочин. И нема ту никаквог „али“, изузев једне ствари.

Када је актуелни рат у Украјини уопште почео и ко га је започео? По подацима Уједињених нација, од 2014. до ове године у Донбасу је у грађанском рату око 14.000 људи убијено од стране режима из Кијева. Многе од тих напада извршили су неонацисти. Погледајте на телевизији ИТВ извештај из маја 2014. који је направио ветеран репортер Џејмс Мејтс, који је са цивилима преживео бомбардовање града Маријупоља од стране украјинског (неонацистичког) Батаљона „Азов“.

Истог месеца је неколико десетина рускојезичних држављана Украјине живо спаљено или се од дима угушило у згради синдиката у Одеси, коју су фашистички насилници, следбеници нацистичког колаборанта и антисемитског фанатика Степана Бандере опколили, а потом и запалили. Њујорк тајмс је те насилнике назвао „националистима“.

„Историјска мисија нашег народа у овом критичном тренутку,“ рекао је Андреј Билецки, оснивач и вођа Батаљона Азов, „јесте да предводимо беле расе света у коначном крсташком рату за опстанак, у крсташком против Untermenschen-а (подљуди) под вођством Семита.

Од фебруара месеца је кампања самоименованих „новинара посматрача“ („news monitors“, које претежно финансирају Американци и Британци са везама у њиховим владама) покушавала да подржи апсурдну тврдњу да у Украјини неонациста једноставно нема.

Ретуширање, термин који се раније повезивао са Стаљиновим чисткама, сада је постао оруђе мејнстрим новинарства.

За мање од једне деценије „добра“ Кина је ретуширањем замењена „злом“ Кином: од светске радионице претворили су је у изданак новог Сатане.

Највећи део те пропаганде потиче из САД, а преносе је разни проксији и „трустови мозгова“, какви су на пример озлоглашени Аустралијски институт за стратешку политику (Australian Strategic Policy Institute), глас индустрије наоружања, и ревносни новинари попут Питера Харчера из Сиднеј морнинг хералда, који је све оне који шире кинески утицај назвао „пацовима, мувама, комарцима и врапцима“ и позвао да се све те „штеточине истребе“.

Скоро све вести о Кини које се на Западу објављују су о опасности која прети из Пекинга. Ретуширано је 400 америчких војних база којима је већи део Кине опкољен, оружана огрлица која се протеже од Аустралије преко Пацифика и југоисточне Азије до Јапана и Кореје. На јапанском острву Окинава и корејском острву Џеџу постављени су и напуњени топови уперени на индустријско срце Кине. Један званичник Пентагона је то описао као „омчу око грла“.

О Палестини се на погрешан начин извештава откада знам за себе. За Би-Би-Си тамо постоји само „конфликт“ између „два наратива“. Нигде се не спомиње да је то најдужа, најбруталнија, најпротивзаконитија војна окупација модерног доба.

Ратом погођени становници Јемена скоро и да не постоје. За медије они као да уопште и нису људи. Док их Саудијци засипају америчким касетним бомбама и док британски саветници са саудијским официрима одређују нове циљеве бомбардера, више од пола милиона деце суочава се са глађу.

Испирање мозга изостављањем информација има дугу предисторију. У време Првог светског рата репортери којима није било дозвољено да извештавају о покољима, за послушност су после били награђени племићком титулом, да би се касније о њима исповедали у својим мемоарима. Тако се 1917. уредник листа Манчестер гардијан, Ч.П. Скот, поверио тадашњем премијеру Лојду Џорџу: „Кад би људи заиста знали истину, рат би сутра био заустављен, али је не знају и не смеју да је знају.“

Одбијање да се људи и догађаји сагледају онако како их виде људи у другим земљама јесте медијски вирус на Западу, подједнако онеспособљавајући као ковид. То је као да свет гледамо кроз једносмерно огледало у којем смо „ми“ морални и добронамерни, док сви „они“ то нису. То је темељно империјални начин гледања на ствари.

Историја која је живо присутна у Кини и Русији, ретко се код нас објашњава и ретко разуме. За нас је Владимир Путин Адолф Хитлер. Си Ђинпинг је Фу Манчу. Са епским постигнућима, као што је искорењивање сиромаштва у Кини, једва да смо и упознати. Зар то није бедно и перверзно с наше стране?

Када ћемо дозволити себи да их разумемо? Обука новинара као за фабричку производњу није решење. Нису то ни чудесни дигитални алати, који су само средство, али не и крајњи циљ, као што то нису биле ни писаће машине за један прст, или машине за линотип.

Током неколико последњих година неки од најбољих новинара су избачени из мејнстрим медија. Израз који се за то користи је да су „феденестрирани“. Простори који су раније били отворени за слободњаке међу њима, за новинаре који су ишли против струје, за оне који су говорили истину, сада су затворени.

Случај Џулијана Асанжа је најшокантнији. Док су Џулијан и његов Викиликс за Гардијан освајали и читаоце и награде, Њујорк тајмс и друге самозадовољне „важне новине“ нису престајале да их славе.

Када је мрачна дубока држава почела да протестује и захтева да његови хард дискови буду уништени, а да личност самог Џулијана буде јавно осрамоћена и уништена, он је постао државни непријатељ број 1. Председник Бајден га је својевремено назвао „хај-тек терористом“. Хилари Клинтон се запитала: „Зашто тог момка не бисмо једноставно ‘дроновали’?“

Уследила је кампања злостављања и клеветања Џулијана Асанжа – специјални известилац УН за тортуру то је назвао „мобингом“ – која је либералну штампу спустила на најнижи ниво. Знамо ко су они. О њима мислим као о колаборантима: као вишијевским новинарима.

Када ће право новинарство да се усправи? Инспиративни „самиздати“ већ увелико постоје на интернету: Consortium News који је основао велики репортер Роберт Пери, Grayzone Макса Блументала, Mint Press News, Media Lens, Declassified UK, Alborada, Electronic Intifada, WSWS, ZNet, ICH, Counter Punch, Independent Australia. За све то заслужни су Крис Хеџис, Патрик Лоренс, Џонатан Кук, Дајана Џонстон, Кетлин Џонстон и многи други које молим да ми опросте што их овде нисам поменуо.

А када ће и писци да устану, као што су устали против успона фашизма током 1930-тих? Када ће и филмски ствараоци да се усправе, као што су се усправили против Хладног рата крајем 1940-тих? Када ће се сатиричари дићи, као што су генерацију раније?

После осам деценија уљуљкивања у илузији о сопственој праведности, изведеној из званичне верзије последњег светског рата, зар није дошло време да они који би требало да чувају истину прогласе своју независност и декодирају владајућу пропаганду? Хитња је већа него икад.

(Извор: Silencing the lambs. How propaganda works.)

Више