Компанија која поседује свет
17. март, 2023.
О граници на Косову, 17. марта
17. март, 2023.
Прикажи све

Душко Челић: Последице прихватања европског споразума

Душко Челић, (Фото: UNS Press Centar)

Душко Челић, (Фото: UNS Press Centar)

Да подсетимо, 27. фебруара 2023. године, Европска Унија објавила је текст ”Европског предлога Споразума о нормализацији односа између Косова и Србије”1, који су истога дана предходно прихватили челник сепаратистичких власти на Косову и Метохији, Албин Курти, и председник Републике Србије, Александар Вучић. Непосредно након тога, Жозеп Борељ, европски комесар за спољну политику, изјавио је: ”Председник Србије Александар Вучић и премијер Косова Албин Курти сложили су се данас да нема даље потребе разговарати о предлогу споразума о нормализацији између Косова и Србије”. Додао је да су ”обе стране изразиле спремност да почну са имплементацијом споразума”.

 Нови састанак о анексу у којем ће се дефинисати спровођење Споразума већ је заказан за 18. март у Охриду. Још 20. јануара 2023. године, Председник Вучић изјавио је након састанка са ”петорком”, да ”смо спремни да прихватимо концепт и да радимо на имплементацији предложеног споразума с тим што сам направио врло јасним једну ствар и показао сву бригу и резервисаност по једном важном питању, али не могу да говорим о томе, јер предлог није јаван”.

Касније се испоставило да је реч о резерви, односно о неприхватању могућности да тзв. Косово постане члан Уједињених нација. Међутим, у тексту Споразума, објављеном на званичном сајту Европске уније, нема те ”ограде”, с обзиром да у чл. 4. став 2. дословно пише: ”Србија се неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији”, што ван сваке сумње укључује и непротивљење Србије чланству ”Косова” у Уједињене нације. Упркос огради садржаној у преамбули Споразума о томе да се неће доводити ”у питање различита гледишта Страна о основним питањима, укључујући и статусна питања”, Споразум садржи одредбе, којим се Република Србија обавезује да са својом јужном покрајином ”развија нормалне, добросуседске односе на бази једнаких права” (чл. 1.). Такође, предвиђено је да ће се: ”обе стране руководити сврхом и принципима утврђеним у Повељи Уједињених нација, посебно оним о сувереним правима држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета, праву на самоопредељење и заштити људских права и недискриминације” (чл. 2.).

Поменути споразум, у погледу прихватања суверенитета тзв. Косова од стране Републике Србије, представља континуитет у односу на ”Први споразум о принципима нормализације односа Београда и Приштине”, потписаног 19. априла 2013. године. У вези с овим споразумом Република Србија је са сепаратистичким властима у Приштини закључила неколико пратећих споразума, укључујући и Споразум о енергетици и Споразум о телекомуникацијама.

Такође, у оквиру тзв. техничког дијалога, закључени су споразуми: о катастару, матичним књигама, царинском печату, универзитетским дипломама, слободи кретања, регионалном представљању, званичним посетама, интегрисаном управљању прелазима. Заједничка карактеристика поменутих споразума могла би се описати као пристајање Републике Србије да власти у Приштини имају искључиву и суверену надлежност на Косову и Метохији у областима које су предмет споразума и да се, полазећи од такве ”логике”, пронађе начин да се унутар квази-правног система тзв. ”Косова”, обављају послови који су били предмет преговора, односно да се сепаратистичким властима у Приштини омогући да преузму и суверено обављају те послове. 2   Но, у последњем споразуму се у погледу признања суверенитета тзв. Косова иде даље, рекли би смо, до самог краја. Посебно забрињава што се поменутим споразумом прихвата да ће остатак Србије и тзв. Косово ”међусобно развијати нормалне, добросуседске односе на бази једнаких права” (чл. 1.), као и што се признаје пуни међународно-правни субјективитет територије, која је према Уставу и према РСБ 1244, интегрални део Републике Србије. Чињеница је да Споразум није потписан али је и чињеница да је о његовој садржини постигнута саглсност. Имајући то у виду, Споразум производи несумњива политичка, фактичка и правна дејства. При томе, у светлу актуелних међународних односа, политичке последице бивају у извесном смислу, погубније од правних (иако ми је то, као правнику, тешко да прихватим). Значај последица политичких аката и споразума (поводом ”Првог бриселског споразума”, закљученог 2013. године а који је Уставни суд, избегавши да оцени његову уставност, окарактерисао као споразум политичке природе), један од наших најзначајнијих ауторитета у области међународног права, еуфемистички је назвао soft law.

 Остављајући, за ову прилику, по страни ”правничке” двосмислености, односно софизме као што је онај да ”споразум није потписан али је прихваћено да се он спроводи” и сл, као и неке контрадикције у тексту самог Споразума (које могу бити предмет различитог тумачења и спорења)3, покушаћемо да укратко укажемо на погубност прихватања ”Европског предлога споразума о нормализацији односа између Косова и Србије” по српску духовну и културну баштину на Косову и Метохији, управо у светлу прихватања пуног суверенитета и пуног међународно-правног субјективитета тзв. Косова.

Општепозната је чињеница да се на територији Косова и Метохије налазе бројни докази вишевековног цивилизацијског духовног и културног присуства српског народа, његове државе и Српске православне цркве, као и неки од највреднијих споменика српске духовне и културне баштине. Неки од бисера српске културне баштине уписани су у листу Светске културне баштине4. Континуирано и системско албанско насиље над српском духовном и културном баштином на Косову и Метохији, огледа се, како у физичком уништавању, тако и у виду присвајања односно ”Косовизације”. Систематско и масовно протеривање Срба након 10 јуна 1999. године, праћено је и организованим уништавањем средњовековних споменика културе, сакралних и верских објеката и културних и цивилизацијских трагова присуства српске цивилизације, државе и народа на простору Косова и Метохије. Српска национална баштина која је вековима опстајала на простору Косова и Метохије озбиљно је угрожена, а највећу штету је претрпела у другој половини 1999. године и у марту 2004. године. Од доласка Међународних мировних снага (КФОР) 1999. године, до почетка 2004. године, уништено је око 115 верских објеката, 15 споменика културе у првој и 23 у трећој категорији5. Приликом Мартовског погрома уништено је још 35 цркава и манастира, од којих и шест из прве категорије6. Тако је број достигао око 150 споменика и светиња. Сепаратистичке власти на Косову и Метохији систематски настоје да праксом, путем ”норми унутрашњег права” или чланством у специјализованим међународним организацијама попут Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (UNESCO), стекну суверено право над бригом и управљањем а тиме и да културну баштину на том делу територије наше земље називају онако како суверено одлуче, па дакле и ”косовском” или пак ”албанском националном баштином”. Као што је познато, сепаратистичке власти у Приштини, поднеле су захтев за чланство у UNESCO о коме је одлучивала Генерлна скупштина ове организације на редовном годишњем заседању од 3. до 18. новембра 2015. године.

 Дана 9. новембра, на Генералној конференцији UNESCO, од 142 држава-чланица, које су гласале, 92 су подржале чланство ”Косова”, против предлога је било њих 50 па тиме није испуњен услов за пријем ”Косова” у UNESCO. Наиме, за пријем је била неопходна двотрећинска већина (најмање 95 гласова).7 Основна правна последица евентуалног учлањења “Косова” у UNESCO огледала би се у могућности потписивања Конвенције о заштити светске културне и природне баштине, коју је Генерална конференција UNESCO усвојила на XVII заседању, одржаном у Паризу 1972. године (у даљем тексту: UNESCO конвенција). Оног часа када би ”Косово” постало члан UNESCO-а стекло би право да потпише Конвенцију о заштити светске културне и природне баштине.

Високи Дечани, (Фото: Википедија)

Наша земља (односно бивша СФРЈ), приступила је овој конвенцији још 1974. године.8 UNESCO конвенцијом прописано је, између осталог, да је ”брига о културној и природној баштини која се налази на територији државе чланице (потписнице) Конвенције (која се назива национална културна баштина), њено право и дужност” (в. чл. 4. UNESCO конвенције) . Надаље, овом конвенцијом је предвиђено да ”национална културна баштина, поштујући у потпуности суверенитет државе на чијој територији се налази и не кршећи власничка права, представља истовремено универзалну баштину, на чијој заштити треба да сарађује читава међународна заједница” (в. чл. 6. ст. 1. UNESCO конвенције). Дакле, уколико би ”Косово” постало члан UNESCO-а стекло би право да потпише UNESCO конвенцију, у складу са њеним чл. 31. Tиме би, и de iure, стекло право да културну баштину на тој територији назива онако како суверено одлучи, па дакле и ”косовском или албанском националном баштином”, као и суверено право да се о њој стара. Чињеница да је Српска православна црква власник највећег дела тих културних добара, апсолутно не би тангирала ”културна права Косова” као чланице UNESKO, напротив, сва физичка и правна лица, па тиме и СПЦ, морала би та права да поштују. Све друге власти (па и власти Србије), биле би у том случају дужне да, у домену на који се односи UNESKO конвенција, поштује суверенитет “Косова”. Другим речима, ниједна институција Републике Србије, па тако ни Републички завод за заштиту споменика културе, не би могла да предузме ниједну заштитну радњу на било ком споменику културе на територији Косова и Метохије, без изричите сагласности самопроглашених власти “Косова”. Искључиво право на заштиту свих споменика културе, а тиме и право на наметање специфичних својинских ограничења власницима културних добара, на територији Косова и Метохије, па дакле и српске културне баштине, имали би ”органи и нституције” сепаратистичких власти ”Косова”. И не само у погледу заштите, већ и у погледу читаве културне политике према и у односу на српску културну баштину на тој територији (укључујући, али не ограничавајући се на јавну презентацију и валоризацију), постало би суверено право ”Косова”. То право, у случају добијања статуса члана UNESCO-а, односно, у случају потписивања UNESCO конвенције, добило би додатни легитимитет ојачан ауторитетом UNESCО-а. То би свакако било супротно Резолуцији СБ УН 1244, која гарантује територијални интегритет и суверенитет СР Југославије (односно Србије, као државе сукцесора), и чињеници да ”Косово” није чланица ОУН. Међутим, ”Европским предлогом споразума о нормализацији односа између Косова и Србије”, та чињеница се релативизује већ самом чињеницом да је он противан Резолуцији СБ УН 1244, односно принципу територијалног интегритета и суверенитета Србије, као и одредбом у Споразуму да се ”Србија неће противити” чланству ”Косова” у међународне организације, укључујући дакле и UNESCO. Поменуто право ”Косова” било би додатно ојачано, чињеницом да је Република Србија, ”Европским споразумом о нормализацији односа између Косова и Србије”, прихватила пуни суверенитет ”Косова”, из чега произилази да је однос сепаратистичких власти ”Косова” према српској духовној и културној баштини, њено суверено унутрашње право, у шта

 Република Србија, у складу са прихваћеним принципом ”развоја добросуседских односа на бази једнаких права” (в. чл. 1. став 1.), нема право да задире. Истина, у чл. 7. ст 2. Споразума, наводи се да ће: ”стране формализовати статус Српске православне цркве на Косову и обезбедити висок ниво заштите српског верског и културног наслеђа, у складу са постојећим европским моделима.” Остаје да се види који ће бити домети овог дела Споразума у његовом евентуалном спроведбеном анексу, али се већ сада са поузданошћу може рећи да ће они бити ограничени, имајући у виду прихватање пуне суверености и пуног међународно-правног субјективитета тзв. Косова.

Ваља истаћи да би евентуално чланство ”Косова” у UNESCO, било у супротности са Повељом ОУН, која, између осталог, прописује да кад су на једној страни обавезе које држава има према Повељи ОУН, а на другој страни су државне обавезе према неком другом правном извору, предност, а то ће рећи јачу правну снагу, имају обавезе државе према Повељи ОУН (в. чл. 103. Повеље ОУН). Такође, у члану 78. Повеље ОУН је прописано да се односи међу свим чланицама ОУН заснивају на начелу суверене једнакости, што значи, да ниједна држава нема право да се на било који начин меша у унутрашња питања која спадају у домен вршења суверене власти државе чланице ОУН. Очигледно да су државе чланице, које су на Генералној конференцији UNESCO 9. новембра 2015. године гласале за пријем ”Косова”, поступале супротно Повељи ОУН као највишем и најважнијем извору међународног права. Међутим, ”Европскоим предлогом споразума о нормализацији односа између Косова и Србије” и ова чињеница се релативизује, одредбом да ће се ”обе стране руководити сврхом и принципима утврђеним у Повељи Уједињених нација, посебно оним о сувереним правима држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета…” (в. чл. 2.). Тиме се политика одбране права која Србија, као суверена држава и чланица UNESCO, има поводом српског културног и духовног наслеђа на Косову и Метохији, оставља ”да лебди” без најважнијих правних аргумената.

Истина, од 17. фебруара 2008. године, сепаратистичке власти на Косову и Метохији су се у свим областима, па и у области културне политике, понашале као de facto држава; суштина је у томе да би, у случају учлањења у UNESCO ”Косово” и de iure, у области заштите природне и културне баштине на тој територији, добило сва права и обавезе као и свака међународно призната суверена држава, те ”Косову” у том погледу не би било потребно признање односно пријем у Организацију уједињених нација.

Када је реч о квазиправном насиљу у ”унутрашњем правном поретку”, злоупотребом ”законодавне власти” од стране сепаратистичких власти у Приштини, посебно забрињава текст ”Нацрта косовског закона о културном наслеђу”9. Тако, у чл. 5.5 “Нацрта закона о културном наслеђу”, предвиђено је да: ”имовина археолошког наслеђа, која се налази унутар простора Косова, припада држави Косова”. Ако се има у виду да се према овом опскурном тексту, ”археолошким наслеђем” сматрају: ”споменици, насеља, структуре изграђене човековом руком од историјске, уметничке, културне, археолошке и архитектонске вредности, као и објекти овакве природе које су рушевине, старости више од 100 година,” (в. чл. 5.2.), јасно је шта су у погледу права својине на готово свом непокретном српским културном баштином, предвиделе сепаратистичке власти на Косову и Метохији. У поменутом тексту се наводи да: ”непокретна културна баштина може бити предмет експропријације, када власник, поседник или корисник није предузео довољно акција за заштиту и очување вредности културног наслеђа”, као и ”када се оцени да је то у националном интересу” (в. чл. 36. 2.). Дакле, Српска православна црква, као законити власник свих православних храмова на Косову и Метохији, могла би да буде извлаштена из нпр. Пећке патријаршије или Високих Дечана или из манастира Грачанице, односно, уместо власника ових светиња постати ”подстанар”, и све то, ”легално” са становишта унутрашњег ”правног поретка Косова”?! Оно што додатно забрињава је то што би, у случају чланства “Косова” у UNESCO, овакав сценарио добио и неку врсту међународноправне легитимације?! У истом духу, овај текст ”прописује” да искључиво право о старању над ”културним наслеђем косова”, имају одоварајући ”органи и институције Косова”. Иако је поменути ”нацрт закона”, услед противљења СПЦ и међународних фактора на Косову и Метохији, ”повучен из процедуре”, у случају учлањења тзв. Косова у UNESCO, а могуће и пре тога, за очекивати је да се, оснажен духом овог споразума, однекуд поново појави сличан текст у ”скупштинској процедури”.

Косово и Метохија (Фото: РТВ)

У ”косовизацију”, као облик угрожавања српске културне баштине на Косову и Метохији, спада и својатање покретних културних добара од стране сепаратистичких власти у Приштини и ”захтев за повратак” 1247 артефаката, који се налазе на чувању у надлежним институцијама у Републици Србији. Захтев је праћен ”аргументацијом” да је реч о ”косовском културном наслеђу”, и да је брига Републике Србије о тим културним добрима ”део српског геноцидног пројекта против историје и идентитета Албанаца”.10 И у овом случају ваља истаћи правни значај чланства Републике Србије у UNESCO, као и значај борбе за онемогућавање тог својства ”Косову”, као најзначајнија правна брана својатању српског духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији.

После саглашавања са ”Европским предлогом споразума о нормализацији односа између Косова и Србије”, (чиме он више није предлог споразума, већ споразум), којим се прихвата пуни суверенитет и пуни међународно-правни субјективитет тзв. ”Косова”, извесно је да ће сепаратистичке власти поново кандидовати ”Косово” за чланство у UNESCO. Споразум ће правно и политички, знатно ојачати ту кандидатуру.

Извор: Покрет за одбрану Косова и Метохије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *