Пише: Душко Певуља
У књизи коју смо припремили поводом годишњице рада Куће Милановића, замолио сам Милу Ломпара да напише неколике реченице о важности оваквих установа за наш народ данас.
Ломпар је поред осталог нагласио и ово: „Кућа Милановића има шансу да афирмише установе као облик српске културне егзистенције у постјугословенском простору. Она треба да динамизује, да интелектуално осветли, да не личи на плесњиве продужетке власти какве имамо у садашњим инертним установама које нису ништа друго него политикантска и котеријашка удружења. Она би требало, ако јој се помогне, да постане једно од стецишта људи са разних крајева нашег народа, као и људи са свих страна света који су добронамерни и спремни да разговарају о духовној ситуацији нашег времена.“ Та сваковрсна помоћ и подршка непрестано је долазила од њега за ових годину дана.
Али, професор Ломпар је у посљедњих петнаестак година много пута, различитим поводима био гост ове установе. Увијек се спремно одазивао и никад никакве услове није постављао. У „Српском прегледу“ је објавио десетак изврсних текстова, а Центар за српске студије му је објавио двије књиге, од којих је она под насловом „Опроштај с интелектуалцем“, једна од драгоцјенијих у његовом богатом опусу. Неколико пута нам се најављивао као шофер своје супруге, а ми смо били довољно паметни, као и ово вечерас, да поред те дужности која се непогодбено увијек прихвата, уприличимо и ону у којој је он велемајстор, предавачку.
Рајко Петров Ного знао је да каже: „Цитираћу се да се не понављам!“ Да не бих понављао оно што сам сличним поводом прије двадесетак дана рекао најављујући Матију Бећковића, рећи ћу само да је Мило Ломпар наш пријатељ и да ми уживамо да га слушамо, да сарађујемо са њим и да дијелимо кафанске тренутке. Послао сам Милу свој кратки запис о Матији, објављен у „Гласу Српске“ и он се веома похвално изразио о њему, са финим пријатељским запажањима. А онда је, кроз неколико минута, послао поруку: „Поделио сам овај текст на разне стране, ипак сте ти и Матија људи власти“. Можда Матија и није, али код мене је очигледно, начин мога двадесетпетогодишњег присуства на јавној сцени, неупитно потврђује да сам човјек власти! А када је већ о власти ријеч, треба рећи: ја већег недара за власт нисам срео од нашег госта.
Овдје углавном не падамо у замку стереотипног најављивања госта, сухопарног ређања биографских или библиографских појединости. Довољно је рећи да професор Ломпар представља неупитни врх проучавалаца и тумача српске књижевности и културе данас. Послије великих магова, какви су били професори Драгиша Живковић, Јован Деретић, Новица Петковић, да само њих споменемо овом приликом, он је у овој видно посусталој струци посљедње велико име, истински полихистор. Кад се прочитају његове књиге о Драгиши Васићу, Милошу Црњанском и Његошу, да само њих издвојимо, одмах се види да је ријеч о калибру полихистора какви су били Стојан Новаковић, Љуба Стојановић, Слободан Јовановић и још понеко. Књига „Његошево песништво“ свечани је тренутак његошологије, која је неколико деценија раније била помало успавана. Ломпар је своје анализе дјела највећег српског пјесника продубио и разгранао ка различитим смјеровима: ка српској духовној традицији, ка антици, ка романтичарској епоси и знаменитим савременицима (попут Стерије и Костића), према европском књижевном и културном контексту свога времена, најзад према модерни.
Наш гост написао је, без сумње, најважнију књигу у нашој епоси: „Дух самопорицања“. Она је ненадмашни пресјек и анализа српског изгубљеног двадесетог вијека, југословенске и комунистичке авантуре, која се наставила и у постјугословенском и посттитовском времену; ово дјело је и снажно указивање на одсуство културне идеје и културне политике, са основном тезом да је нашу мисао прожео дух самопорицања појачан овим новим колонијалним статусом у двадесет и првом вијеку.
У овој књизи, али и у својим јавним наступима, трибинама, предавањима и интервјуима, нико није као Ломпар, са толико знања, способности и сваковрсног покрића – а на једноставан и свима разумљив начин – обликовао српску националну мисао. Он је темељи на њеним одређујућим доминантама, једновремено указујући и на значајне ободне садржаје, али важне слојеве који се углавном заобилазе: католичку и муслиманску компоненту.
Мало је ко у том послу, обликовања културне политике, показивао разумијевање за њене дубинске културне и духовне резонанце, али и смисао за конкретно и практично. Често сам га слушао како наглашава да важне националне послове треба ћутке обављати, посвећенички, а не о њима јавно телалити; затим, да свако од нас треба да посвједочи приврженост тој идеји, понешто да уради, без личне користи и промоције. Такође, Ломпар, често говорећи на ове теме понавља ријечи Слободана Јовановића: „Разудимо средства, изоштримо циљеве!”
Он на најубједљивији начин објашњава интегрални карактер српске културе, али истиче и њена полицентрична својства. Свједок сам да се одазива на позиве и из најудаљенијих мјеста, јер посао националног интелектуалца схвата, али и свједочи, у најплеменитијем разумијевању тог појма.
Мило Ломпар је најнападанији интелектуалац наше епохе. Треба нагласити и то: у тим бласфемичним испадима, појединачним и хорским, готово нико не оспорава његова знања и способности. Начин како подноси увреде и опадања, увјерен сам у то, може данас само он. Увијек спремно одговара, оповргава своје клеветнике снагом неумољивих аргумената, и никад од себе не прави жртву, а имао би разлога и за то, јер се иде до задирања у најличније ствари.
Гојко Перовић – Косовски завет – посвећено Митрополиту Амфилохију
Мило Ломпар једноставно не припада оним српским интелектуалцима који имају статус дежурних патриота, који, кад им се укине нека синекура, дневница или не дај Боже промакнуће у више научно звање, даворе као безличне кукавице и свој проблем наметну као национални удес и општу трагедију. Е, ту супстанцијалну разлику и моралну чистоту, Мило Ломпар заговара, и што је за његове критизере најнесхватљивије, свједочи. То подједнако смета и лажним српским десничарима и њиховим најближим духовним сродницима, исто тако лажним грађанистима и заговорницима наводно либералних вриједности.
Има нешто и у чему се не слажем до краја са драгим Милом Ломпаром. Рекох напријед да ми је драго што смо у Центру за српске студије објавили збирку есеја „Опроштај с интелектуалцем“. Основна теза те књиге је неупитно тачна: живимо у епоси којој фигура интелектуалца више није потребна. Можда је примједба у овоме: свијет се заситио фигуре лажног интелектуалца, маске коју на лице стављају полуинтелектуалци и смутљивци, они који не би нипошто да се замјерају формацији којој припадају, нарочито оној политичкој, а они као да су скројени за њу. Али, интелектуалци попут професора Ломпара, насушна су потреба нашег времена, у то сам се увјерио небројено пута учествујући са њим на различитим трибинама. Он, чини ми се, олако прелази преко онога што му ми његови пријатељи често говоримо: да је заиста велика армија нормалних, образованих и честитих људи који ослушкују сваку његову ријеч, јер су се људи у нашем времену ужељели таквих исказа.
И на крају да кажем и један шаљиви лични моменат. Прошле године, отприлике у ово доба, професор Ломпар је био гост Куће Милановића. Дошли смо из Београда његовим аутом. Био је то дан у коме је пао први снијег, прилично велик, и који је, не треба ни напомињати, изненадио наше надлежне путне службе. Пробијали смо се на појединим дионицама кроз наносе који су достизали и један метар висине. Драматику у ово путешествије унијела је и наша неснађеност да аутомобилско гријање усмјеримо према шајби. Умјесто четири или пет, путовали смо скоро десет сати до Бањалуке. Кад смо дошли пред хотел, Мило ми каже: „Дуле, стигосмо, али богами није било пријатно.“ Умјесто да се сагласим са човјеком који се изложио немалом напору да дође и одржи предавање у институцији која ми је повјерена на вођење, и то у тренутку кад ми је било преважно да и он буде њен гост, проговори из мене змијањски дух мојих предака: „Замисли, драги Мило, како је било на Кошарама!“ Моју примједбу Мило Ломпар је послије мјесецима препричавао, наравно, на свој начин: „Рече ми човјек: ајде, Мило, не… завитлавај!“
Извор: Глас Српске
