Пише: Душан Павловић
Иако је усмерена на три области јавне политике, главна економска тема Декларације је глобална неједнакост, а политичка – успон деснице. Од почетка 1980-их неједнакост у приходима и богатству се смањила на глобалном нивоу, али је порасла унутар појединачних земаља (поготово унутар САД, Русије и Индије) због смањења пореза, дерегулације и либерализације тржишта. Глобална неједнакост данас подсећа на ниво неједнакости из раног 20. века. Упркос економском напретку који је побољшао опште благостање (што се често навод као аргумент тржишних економиста), глобалне неједнакости остају велике, сличне оном нивоу на коме су биле у доба западног империјализма.
Неједнакости су условиле и политички поднаслов декларације “Вратити људе”. Циљ је, дакле, да се обрне најпре интелектуални тренд из шездесетих и седамдесетих година – који је на власт довео Маргарет Тачер и Роналда Регана 1979. одн. 1980. године. Њихове владе водиле су економску политику изведену из неокласичне економије (коју данас пежоративно називамо неолиберализам), а која се ослањала на концепт ефикасности тржишта. Десетак година касније оваква економска политика резултирала је “Вашингтонским консензусом”, који је инспирисао владине политике по скоро целом свету, а посебно бивше комунистичке привреде, које су започеле транзицију после пада Берлинског зида 1989. године. Како показују неке недавне студије о Источној Европи (Крастев и Холмес 2019, Митчелл Оренстеин 2021, Арандаренко и Павловић 2023), управо је ова економска политика продубила неједнакости и довела од пораста ауторитарних десних снага и у овим државама после 2000. године.
Последњи динар
Да би се повратило поверење грађана, Декларација предлаже промену редистрибутивне, еколошке и регулаторне политике. Шта се конкретно предлаже? Редистрибутивна политика треба да се обави кроз три пореске реформе: увођење синтетичког пореза на доходак, увођење прогресивног пореза на богатство и увођење пореза на наслеђе. О овим темама се већ дуже време расправља у политичко-економској литератури, а главни аргумент је да тренутни национални порески системи фаворизују бољестојеће слојеве, што продубљује економске неједнакости међу људима.
Синтетички порез на доходак односи се не само на доходак у ужем смислу, већ и на све друге облике зараде, који могу да произађу из акција, наследства и власништва (поготово над некретнинама било какве врсте). У многим системима порески систем не препознаје све ове облике прихода као зараду па их не опорезује, а такве приходе углавном имају бољестојећи припадници друштва. Декларација предлаже опорезивање богатства (а не само прихода) и то по прогресивној стопи. То значи да они који поседују више морају да плате већи порез како у апсолутном, тако и у релативном смислу. Важи и обрнуто, сиромашнији морају да плате мање, како у апсолутном, тако и у релативном смислу. Ако поседујете некретнину, порез плаћате на име поседовања, а не само на име дохотка који може да произиђе из њене употребе.
Оправдање за овакву пореску реформу произилази из утилитаристичке претпоставке по којој је последњи динар који заради богат човек мање вредан од првог зарађеног динара. Истовремено, додатни динар који бисте дали сиромашном човеку њему вреди много више. Прерасподела тог последњег динара од богатог сиромаху увећава укупно благостање у друштву.
Прогресивна пореска стопа такође подразумева да су лошијестојећи ослобођени великог дела пореског оптерећења. Размотрите типичан пример из Србије. Није исто када са истом пореском стопом од 10 одсто оптеретите особу која зарађује 200 и 2.000 евра. Двадесет евра пореза који морате да платите када имате ниска примања значајно погађају ваш буџет који углавном одлази на најосновније ствари за преживљавање. Ако сте сиромашни, тих 20 евра буквално може да значи мање хране или одеће. Насупрот томе, ако вам у кућном буџету остане 1.800 евра након плаћеног пореза, остаће вам довољно за луксузно летовање, рату за стан или добар аутомобил.
Пореска реформа се посебно односи на наслеђе, које је до сада показало највећу отпорност на опорезивање, а које се, према недавним истраживањима у политичко-економској литератури, издвојило као један од најважнијих фактора економске неједнакости. Порез на наслеђе би ограничио преношење богатства с генерације на генерацију смањујући неједнакост и осигуравајући праведнију расподелу ресурса на дужи рок.
Богаташке критике сиротиње
Декларација говори и о климатским променама, и то на начин који ће можда изненадити неке левичаре. Предлаже се свеобухватна климатска политика, која се углавном своди на праведније опорезивање емисије угљеника и значајна улагања у инфраструктуру, посебно на глобалном нивоу, код сиромашнијих народа. Земље у развоју треба да добију финансијску и технолошку подршку за зелену транзицију која не би угрозила њихов привредни раст.
Предлог о улагањима је лако разумети. Државе треба да подстакну јавну потрошњу за зелену транзицију, будући да су трошкови транзиције још увек велики и да се приватни сектор тешко одлучује да сноси трошкове преласка. Ово се посебно односи на сиромашније народе (рецимо, афричке економије), који користе “застарелу” технологију за привредни раст. Богатији народи сада критикују владе ових земаља што загађују околину прелазећи преко чињенице да су њихове привреде то радиле дуже од 100 година. Богати народи су, између осталог, остварили високе стопе раста захваљујући употреби загађујућих технологија. После 100 година искуства употребе технологија које су довеле планету до тренутног стадијума загађења, није морално замерати загађење онима који тек сада почињу да то раде.
Берлински зид између прве и друге Њемачке: Ратни хушкачи против Путинових пацифиста
Али постоји још један аспект загађења животне средине који декларација помиње у једној реченици, али чија се елаборација може пронаћи у Глобалном извештају о неједнакости из 2022. године. Тренутна пореска политика којом владе покушавају да смање испуштање емисије угљеника у ваздух више погађа сиромашније слојеве, а не бољестојеће. У Француској је, рецимо, повећање пореза на емисију угљеника 2018. године теже погодило домаћинства са ниским и средњим приходима, која се ослањају на аутомобиле за свакодневно путовање на посао. Ове групе имају мање алтернатива те стога подносе већи финансијски терет смањења загађења. Насупрот томе, богатији појединци који живе у градовима имају приступ превозу који мање загађују околину.
Слично је и са зеленим субвенцијама. Оне често више користе богатијим појединцима него групама са ниским приходима. На пример, субвенције за електрична возила или изградњу “зелених кућа” су доступније вишим класама, које могу да приуште висока почетна улагања. Групе са ниским приходима, ограничене недостатком финансијских средстава за почетне трошкове, немају приступ овим субвенцијама.
Све ове пореске реформе изведене су из егалитарне идеје једнакости шанси (еqуалитy оф оппортунитy), а то је да сви људи, када се изузму њихове слободне одлуке да живе животе какве желе, морају да располажу сличним ресурсима за вођење својих живота. Аргумент за праведнију расподелу, која обухвата и наследство, у суштини долази из политичке филозофије, а не економије. Непоштено је да неки људи добију животну предност због наслеђеног богатства јер то не одражава принцип заслуге. Наслеђе је, заправо, арбитрарно у моралном смислу. Ако, рецимо, двоје деце имају сличне способности и таленте, праведност захтева да имају приближно једнаке животне шансе. Наследство нарушава ове шансе, док опорезивање наследства и прерасподела богатства помаже да се осигура једнакост шанси.
На крају, реч-две о потписницима ове декларације. Ту су неки добро познати егалитарни политички економисти, који се у јавности већ дуже време залажу за пореску реформу (Саез, Зуцкман, Милановић, Пикети), економисти хетеродоксне економске школе (Дени Родрик, Маријана Мацукато, Марк Блит, Адам Туз), али и неки светски познати економисти чија су се имена дуго везивала за неокласичну економску школу (Оливер Бланшард, Паскал Лами, Жан Писан Фери итд). Присуство ове последње групе можда најбоље говори о томе колико је економски дискурс већ почео да се мења.
Извор: Време
