Пјевач U2-a, Боно, сада црта илустрације за империалистички пропагандни часопис The Atlantic. Јер то су оне ствари које се догађају у дистопијској цивилизацији а док је глобално царство у самртном хропцу.
Чланак Вашингтон поста, “Боно воли да црта насловнице за Atlantic, па га је магазин ангажовао,” извјештава да “је Боно заљубљен у Atlantic фанфикцију насловница – у толикој мјери да је ангажован да илуструје јунску насловницу часописа са ликом украјинског предсједника Володимира Зеленског.”
Својим најновијим доприносом гомили иритантних тренутака Зеленског које смо имали прилику виђати протекле године, Боно заправо илуструје чланак доживотних ратних пропагандиста Ен Апелбаум и Џефрија Голберга.
Чланак подржава украјинску офанзиву којом за циљ има освајање Kрима, што стручњаци углавном сматрају потезом који би највјероватније резултирао нуклеарним ратом.
Ево одломка из чланка Голдберга и Апелбаумове, само да вам дочарам изглед “Добри момци против Лоших момака” инфантилног оквира којим се ових дана кроз пропагандне масовне медије хране западни либерали:
“Понекад се рат описује као битка између аутократије и демократије, или између диктатуре и слободе. Истина је да се разлике између ова два противника не односе само на идеологију, већ и на социологију. Украјински отпор Русији сукобљава хетерархију са хијерархијом. Отворено, умрежено, флексибилно друштво – које је јаче на нивоу грађана и дубље интегрирано са Вашингтоном, Бриселом и Силиконском долином него што је било ко примијетио – бори се против врло велике, врло корумпиране, топ-даун државе. На једној страни, фармери бране своју земљу, а инжињери у својим раним двадесетим израђују уређаје за надзор са висине, користећи алате који би били познати инжењерима у раним двадесетима било гђе друго . С друге стране (руски оп.прев.) команданти, под вођством диктатора опседнутог древним костима, шаљу гомиле слабо наоружаних регрута да буду поклани – баш као што је Стаљин некад слао штрафбате, казнене батаљоне, против нациста . “Избор”, рекао нам је Зеленски, “је између слободе и страха”.
Многи Западњаци су своје прве младалачке узбуркане страсти осјетили слушајући нумере U2 попут “Sunday Bloody Sunday” и “Pride (In the Name of Love)“, али данас Боно објашњава како је “веома заволио” ратног злочинца Џорџа В. Буша, хвали капитализам на Свјетском економском форуму, удружује се са заговорником рата Линдзијем Грахамом како би промовисао америчке империјалистичке наративе о Сирији и у кијевском метроу пјева “Стој уз Украјину” као дио подршке америчким империјалним наративима.
И баш кад кад је изгледало да не може бити империјалистичка алатка више него што јесте, бива ангажован од стране једног од најгорих милитаристичких часописа да нацрта Зеленског за насловну страницу.
Јер тако то иде у високо контролисаном друштву гдје је владајућа култура дизајнирана тако да служи моћнима. Друштву у којем суе умови јавности непрестано обликују масовним психолошким манипулацијама како би се осигурало да људи размишљају, говоре, раде, троше и гласају на начине који погодују богатима и моћнима.
Све оно што се одабере да дође у фокус мејнстрим пажње олакшава овај план (или је за њега барем безопасно), а чим за њега постане потенцијално пријетеће, коригује се или маргинализује.
Ова динамика узоркује да из вртога наших културних вода испливају неке заиста невјероватне ствари , попут ликова из Симпсонових који машу украјинским заставама или опере о оператеру дронова коју спонзорише General Dynamics.
Ево шта о свему пише Kонор Ехолс из Responsible Statecraft-a:
“Ове јесени, становници Вашингтона ће бити почашћени свјетском премијером опере “Grounded”, која прати ваздухопловног аса именом Џес, коју неочекивана трудноћа присиљава да остави вољени Ф-16 и од сада пилотира из властитог дома. Kако?
Током представе, “top shot” пилот се бори са психичким проблемима узрокованим испаљивањем ракета из беспилотне летелице у Авганистану, а којом управља из приколице у Лас Вегасу. “Док Џес током дана прати терористе, а ноћу љуља своју ћерку, граница између њених свјетова опасно слаби”, каже се у најави.
Продуцент и спонзор спектакла је General Dynamics, једна од највећих светских компанија за оружје (и, ко би рекао, произвођач Џесиног омиљеног авиона). Драмски писац Џорџ Брант је написао либретто, који ће оживјети мзосопран Емили ди Анђело и композитор који је освојио награду Тони, Џенин Тесори.”
Такође ћете се сусрести са стварима попут “хуманитарне интервенције” коју заговара Саманта Пауер, која са ентузијазмом твитује о сарадњи између франшизе Улица Сезам и испоставе ЦИА и УСАИД-а у Ираку:
У сјенци америчког царства врло често виђамо овакве ствари. Оне се појединачно не чине значајнима, али када почнете да их примјећујете, онда их препознајете као симптоме дубоко болести цивилизације у којој живимо.
У којој се струне наших душа вуку на најиритантније замисливе начине а како би нас навели да подржимо капитализам, империју и олигархију, која нас манипулише да заговарамо систем вриједности који искориштавају моћне социопате са покрићем несхатљивих циљева.
Где смо као лабораторијски мишеви обучени да подржавамо системе који нашу врсту гурају ка изумирању, а зато јер су наши владари изрекли ријечи хуманости и махали дугином заставом.
Управо тако изгледа дистопија. Kао група контролисаних аутомата који безумно марширају ка екозициду и омнициду уз ритам који им свакодневно и на сваки начин говори да нема вишег циља од оног достигнутог нема.
Попут феминистичке рок опере финансиране од стране војно-индустријског комплекса о оператерима дронова и Kуки Монструм који Саманти Пауер помаже у психолошкој колонизацији ирачке деце. Kао Боно који се враћа на сцену са емотивном пјесмом о убиству Мартина Лутера Kинга Јр. како би илустровао ратнохушкачку насловницу у The Atlantic-a.
Kао да нам лију бетон око срца и шију повезе преко наших душа. Отупљују нас, одвлаче пажњу , дају нам седативе, а све како локални хулигани не би реметили рад империјалне машинерије.
Они убијају оно свето и лијепо у људском роду, и то чине да би реализовали неке од најодвратнијих визија које је ова планета икада видела.
Извор: Kејтлин Џонстон за CaitlinJohnstone.com
Илустрација: MidJourney prompt by Preokret
