Пише: Душан Достанић
У својој последњој књижици која се бави кратком историјом настанка и пада правне државе (у Немачкој) политиколог и правник Тор фон Валдштајн (Thor von Waldstein) покушао је да у оквиру десет теза исцрта „дуги пут правне државе од високог уставног идеала предмартовског периода до низије појмовног промискуитета касне Савезне Републике.“ Његова десета теза каже да после распада грађанског света који је својевремено створио правну државу данас Савезна Република Немачка представља „државнолико организовани конгломерат моћи sui generis“.
Валдштајн наводи да постоји нешто што назива „уставом иза устава“ у коме су есенцијални и кривичноправно заштићени саставни делови правне државе осакаћени до непрепознатљивости. Другим речима, овај неформални „устав иза устава“ има примат у односу на правне прописе који се, следствено томе, морају тумачити из перспективе доминантне идеологије.
У том смислу је Валдштајнова закључна оцена поразна. СР Немачка може бити доста тога, али је правна држава само на табли за цртање и у погледу на текст Основног закона коме већ дуго недостаје стварност примене. Другим речима у питању је „постправнодржавно друштво“ у коме животну свакодневицу просечног Немца више одређују „фантазије моћи давократских милијардерских социјалиста, пословне методе севернокалифорнијских интернет гиганата или у великим градовима све дрскије појаве банди страних кланова“ него уставни идеали или судови који су се већ одавно повили пред тежњама за влашћу извесних, према правној држави непријатељски настројених, елемената.
„Наша демократија“
На први поглед се Валдштајнова оцена може чинити као преоштра, ипак његове закључке није лако оспоравати. Аутор демонстрира одлично познавање права, историје, филозофије, политикологије и социологије, а пре свега се уочава утицај Карла Шмита, који је уосталом био и тема Валдштајновог доктората из 1989. године (Вредност државе као плен. Карл Шмит и плурализам).
У својим тезама Валдштајн показује да је држава у Немачкој постала плен плуралистичких група које теже освајању власти, а на државу гледају само као на инструмент за остварење својих партикуларних циљева. Није без значаја ни то што му је ментор био познати професор Бернард Вилмс (Bernard Willms) који је и сам био под Шмитовим утицајем и противник покушаја да се политика подвргне претераном морализовању. Валдштајн без сумње много дугује свом ментору.
Уосталом, Валдштајн није усамљен у својим оценама стања. Примера ради, поједини аутори су већ указали на разлику између демократије и онога што немачка политичка класа назива „нашом демкратијом“ (ОВДЕ). Свуда се понавља оцена да је медијско-политичка класа постала нека врстa касте која себе сматра супериорном, док на народ гледа са презиром.
Поред заједничких интереса та каста дели и исту „индивидуалистичко-универзалистичку“ морално-политичку оријентацију (Лотар Фрице) и повезана је на међународном нивоу. Стога оно што пише Тор фон Валдштајн не важи искључиво за Немачку, већ у мањој или већој мери и за све европске земље, укључујући ту и Србију у којој је држава такође сведена на ниво инструмента за остварење интереса једне мале групе или како би Валдштајн казао „државнолику организацију“.
Свуда се понавља оцена да је медијско-политичка класа постала нека врсте касте која себе сматра супериорном, док на народ гледа са презиром
Ко би помислио да Валдштајн греши и да су његове тезе о правној држави и њеном нестанку у Немачкој – и не само Немачкој – тек плод резигнације једног десничара који не може да се снађе у модерном времену и који у свему тражи разлоге за љутњу и оплакивање свог положаја, тај би морао да пружи одговоре на питање о тренутном стању правне државе у Немачкој, и то с обзиром на примере из свакодневног политичког живота.
Ту свакако спада и сада већ институционализовани прогон појединачно најснажније странке у земљи – Алтернативе за Немачку (АфД). И док се у земљи води полемика може ли се ова партија означити као екстремистичка, односно да ли је треба ставити на листу са организацијама каква је Ал Каида, из Немачке стижу нове вести које додатно подупиру Валдштајнове тезе.
Хеверов случај
Недавно је Управни суд у Кобленцу у својој одлуци одбио да младом писцу и бившем сараднику једног посланика АфД-а у Бундестагу, Џону Хеверу (John Hoewer), да дозволу за почетак приправничког стажа. Наиме, Хевер је после успешно положеног првог државног испита желео да започне своју правну праксу у Вишем регионалном суду у Кобленцу – што је неопходан услов како би после полагања другог државног испита постао адвокат или судија.
Виши регионални суд је одбио Хеверов захтев због чега се он жалио Управном суду који је пресудио на његову штету. Међутим, образложење је несвакидашње. Хевер је наводно у свом роману EuropaPowerbrutal (Jungeuropa Verlag, Дрезден 2021) прекршио обавезу „уставне лојалности“ која се захтева од приправника.
У одлуци суда се посебно наводи да Хевер, кроз своје „књижевне и политичке активности“, не испуњава минималне захтеве у смислу верности уставу. Према образложењу суда, у систему „борбене демократије“ приправници морају да покажу „своју посвећеност слободарско-демократском поретку кроз своје целокупно понашање“.
Међутим, шта то заправо значи? Не постоји пресуда против Хевера која каже да је он слободарско-демократски поредак икада доводио у питање. Ипак, изгледа да је та околност у овом случају без значаја, јер чак и онима који до сада нису угрожавали или желели да укину поредак може бити ускраћен приправнички стаж. Изгледа да иако нема доказа који говоре о Хеверовим злим намерама суд ипак некако зна шта он заправо смера.
Реч је о јединственој судској одлуци јер Хеверов роман EuropaPowerbrutal и изјаве главног јунака играју централну улогу у образложењу суда. У свом роману, „подносилац захтева објашњава пожељну етничку сегрегацију, наводећи да су тестенина и кромпир укусни сами по себи, али да се не смеју кувати заједно у истом тигању“, стоји у образложењу одлуке. Одатле је суд закључио да не само да јунак Хеверовог романа подржава раздвајање на етничкој основи, него да је то случај и са аутором.
После навода још неких места из романа, суд је лапидарно закључио да „те изјаве говоре саме за себе“. Очигледно, судије не умеју или не желе да начине разлику између књижевности и политичког манифеста. До сада се у историји СР Немачке никада није догодило да се роман неког писца узима као доказ за његово наводно противљење уставу, без обзира на квалитет дела.
При томе, у овом случају поменути роман није узет као тек један од доказа, него у судској одлуци заузима најважније место. Само по себи се поставља питање, уколико је заиста реч о проблематичном роману у коме се позива на насилну промену поретка, зашто таква књига до сада није забрањена, него се још увек налази у слободној продаји?
Тоталитарне методе
Али ту није крај. Још занимљивије је то што политичка оцена романа, на коју се суд позива, потиче из свеобухватног обавештајног досијеа о Хеверу који је начинила Савезна служба за заштиту устава. Дакле, сва је прилика да судије наведени роман никада нису ни читале, већ су поклониле поверење једном обавештајном извештају. Такође, то значи да је аутор због свог романа био предмет истраге Службе за заштиту устава, односно да унутрашња обавештајна служба између осталог показује интересовање за лепу књижевност, а посебно за младе ауторе.
Није спорно да је Хевер био политички активан и да је био члан Младе алтернативе (ЈА), али је из ове организације иступио још крајем јануара 2023. године, дакле пре него што је Савезна служба за заштиту устава ту омладинску групу означила као екстрмистичку. Уосталом, ЈА је у међувремену расформирана. Ипак, за суд ова околност остаје без значаја.
Хевер тако постаје први писац у новијој историји Савезне Републике Немачке чија се „верност уставу“ доводи у питање на основу фикционог романа
Хевер, коме се на терет не могу ставити никакве раније осуде или друга значајна кршења закона, тако постаје први писац у новијој историји Савезне Републике Немачке чија се „верност уставу“ доводи у питање на основу фикционог романа. У том смислу би се ова пресуда сводила на професионалну забрану, јер Хевер неће моћи да обавља дужност судије, тужиоца или адвоката.
Другим речима, пресуда против Хевера могла би представљати први корак ка даљем прогону опозиције. Најједноставније казано, ова одлука значи да се опозиционим активистима ускраћује приступ правосуђу и да су места судија, тужилаца и адвоката резервисана за оне који гаје исправне идеолошке ставове.
Суд се тако претворио у комисију за морално-политичку подобност какве су постојале у време комунизма. Према томе, може се закључити да споменути роман служи само као изговор, једнако као и питање лојалности уставу, док је у првом плану жеља да се у институцијама осигура политичко-идеолошка хомогеност. Политичко-медијска класа на тај начин штити своје позиције, што заправо представа покушај политизације судства, односно подривање слободарско-демократског поретка о коме се толико много говори.
На послетку, поставља се питање шта оваква судска одлука може значити за слободу речи, односно да ли ће писци убудуће и у књижевности морати да пазе на формулације и да се придржавају прописа политичке коректности и „устава иза устава“, те да ли ће судови одлучивати о томе шта је уметност?
У сваком случају, држава у којој су овакве појаве могуће тешко да се може назвати правном државом. Такође, она свакако више не може претендовати на морално право да критикује ауторитарне тенденције у другим деловима света.
Извор: Нови Стандард
