Пише: Душан Рељић
Рано дело Петера Хандкеа Голманов страх од пенала, објављено седамдесетих година прошлог века, инспирисало је наслов овог текста. Он се сам наметне када помислимо на страх који се нагомилао између ЕУ и кандидата за чланство у југоисточној Европи.
Неизбежно помислимо на водеће политичаре Немачке и Француске и остале шефове држава и влада као на низ голмана. Они стоје на линији испред капије која води у ЕУ и плаше се да би становници јужне и источне Европе, који још нису део ЕУ, могли заиста да уђу. Западноевропљани су, одлучивши се за „отворени крај“ у погледу могућег проширења Уније, позвали све на континенту да учествују у овој игри. Укључујући и становнике југоисточне Европе којима, међутим, у двадесет година од позива још увек није пошло за руком да шутну лопту у мрежу.
Такозване земље кандидати устрајавају на тачки за једанаестерац. Уместо да се размахну за одлучујући шут, они се непрестано врте у кругу од креде који су голмани ЕУ нацртали око тзв. земаља кандидата. Да би изашли из тог круга, морају да испуне услове за приступање које им је ЕУ наметнула. Међутим, услови су постављени тако да не могу да се испуне, нарочито у погледу неопходног побољшања економске способности земаља кандидата.
Видимо се 2076. године
Према садашњим просечним стопама раста како за земље кандидате тако и за ЕУ, како је прорачунала Организације за економску сарадњу и развој (OECD), приближавање би се постигло тек 2076, дакле, за више од пет деценија. У међувремену, одлазак људи и одлив капитала (у облику трговинског дефицита, отплате кредита, јевтине радне снаге) из југоисточне Европе у западну Европу вероватно ће се наставити.
Становници Југоисточне Европе који још нису део ЕУ овде се називају „балканајзерима“. Овај измишљени појам потиче од писца, музичара и забављача Данка Рабреновића, који делује углавном у Келну и Диселдорфу. Осмислио га је за своје дело Балканајзер – један Југо у Немачкој, објављено у Келну 2015. Данко Рабреновић је од 2005. водио око 600 епизода своје емисије Балканајзер на радију WDP у Келну, увек суботом поподне.
Рабреновић ми је рекао да је желео звучну реч која изражава акцију и у супротности је са оним што је било оригинално енглеско значење. Његов циљ био је промена перспективе, представљањем стварних људи из југоисточне Европе и њихових прича о досељавању у Немачку. Желео је да пробије стереотипну слику која се обично повезује са појмом „балканизација“. Његов циљ био је да подстакне емпатију. „Балканајзери“, према његовој концепцији, својим животним искуствима и ставовима позитивно мењају Немачку и западну Европу на свој начин. Другачије него у уобичајеном смислу. Они нису „балканизатори“ којих се Запад боји.
Као што је познато, подела региона или земље на мање, често непријатељске и мање утицајне јединице назива се „балканизација“. Овај процес се може одвијати дуж етничких, културних, верских или политичких линија и често доводи до формирања мањих и нестабилнијих држава или области.
Зашто ChatGPT не разлике „балканизацију“ од „балканајзера“
Горе цитирана дефиниција не потиче директно од човека или из речника. Њу ми је понудио један Цхатбот Генеративе Пре-Траинед Трансформер (познат и као ChatGPT), којем сам се обратио. Рачунари се обучавају за формулисање одговора тако што памте хиљаде текстова, а затим их према унапред одређеним алгоритмима сажимају у одговор. У коначном исходу, они само понављају постојеће информације, мишљења и, у складу с тим, и предрасуде. Они су сведоци прихваћене мудрости, па тако и када је реч о „балканизацији“.
Овај појам сугерира слом јединства и кохеренције, који често води ка геополитичким изазовима и сукобима – тако ми је даље говорио цхатбот.
А онда сам питао вештачку интелигенцију да ли се ЕУ заиста плаши да би проширење Уније за око четири одсто њеног становништва могло довести до слома њеног јединства и кохерентности, ако би шест земаља југоисточне Европе (SEE6) биле укључене у њу? Економске последице то не могу бити, сматрам, јер је експанзија ЕУ – нарочито немачких и италијанских компанија – у регион већ завршена. Око 80 одсто трговине SEE6 односи се на земље ЕУ. Економски стручњаци (Васја Рант, Мојмир Мрак и Матеј Маринч: Западни Балкан и буџет ЕУ: ефекти проширења) су такође израчунали да су могући трошкови који би могли настати за земље кандидате на Западном Балкану из фондова кохезије и структурних фондова занемарљиви за ЕУ.
Машина је, потпуно аналогно већини политичара, тхинк-танкера и новинара у земљама чланицама ЕУ, међутим, наставила да наводи даље разлоге:
Политичка стабилност: Могу постојати разлози за бригу због корупције, недовољне владавине права и снаге демократских институција у будућим државама чланицама.
Усаглашеност са вредностима ЕУ: ЕУ се заснива на принципима као што су демократија, владавина права и поштовање људских права. Постоји забринутост да ли ће се могући нови чланови придржавати ових вредности.
Способност интеграције: ЕУ забрињава њен капацитет да интегрише нове чланове у свој политички систем.
Јавно мњење: Забринутост у вези са имиграцијом, економским оптерећењем и културним разликама може умањити спремност држава чланица ЕУ да приме нове чланове.
Без сумње, ChatGPT је извозник брига, препознаје само „балканизаторе“, а не „балканајзере“.
Шолц, Макрон и Брежњевљева теорија ограниченог суверенитета
Међутим, само изношење брига није начин на који човек размишља и говори, поготово ако је у питању политичар који тражи подршку визијама будућности. „То што ЕУ даље расте ка истоку, предност је за све нас. Немачка као земља у средини континента учиниће све да повеже исток и запад, север и југ у Европи“. Тако је тадашњи немачки савезни канцелар Олаф Шолц нагласио у свом говору на Карловом универзитету 29. августа 2022. у Прагу.
Неколико пасуса касније, Шолц је међутим упозорио на нежељене последице примања даљих кандидата: „Тамо где је данас потребна једногласност, са сваким новим државом чланицом расте и ризик да једна земља својим ветом спречи све остале да напредују. Ко мисли другачије, пориче европску реалност.“
Дакле, док савезни канцелар с једне стране наговештава да је ЕУ без земаља Западног Балкана непотпуна, с друге стране га тишти брига да би пријем ових земаља могао довести до „балканизације“ ЕУ. Неизречено, али јасно осетљиво је страховање да би ЕУ могла да доживи исту судбину као и Југославија, наиме, распад због атавистичких сукоба између наводно неразумних и себичних људи.
Шолц, Макрон и други политичари ЕУ, нарочито из већих западних држава, желе да избегну нежељене последице могућег примања нових чланова у ЕУ тако што би у кључним политичким областима ЕУ (као што су спољни односи, политика проширења, финансије) увели квалификовано већинско одлучивање уместо једногласности. Међутим, јавља се отпор од стране мањих и источних и југоисточних држава чланица ЕУ, које страхују од губитка националног суверенитета и утицаја унутар ЕУ (Јан Муш: Европа више брзина: Француско-немачки пут у катастрофу, 2023). Оне се боје да ће моћније државе њима командовати.
Брежњевљева теорија ограниченог суверенитета могла би, да тако кажемо, бити оживљена, овај пут да би се сачувало јединство ЕУ. Финансијски и политички помаци би такође могли да нашкоде досадашњим чланицама након могућег примања Украјине. Из тога произилазе даље бојазни. Ове, на први поглед, нерешиве супротности су најважнији разлози због којих ЕУ у догледно време неће доживети проширење ка југоистоку или истоку.
Ако су изгледи за стварно чланство чак и земаља југоисточне Европе тако мали, поставља се питање да ли ће Унија бити способна да задржи кандидате за приступање у политичкој орбити ЕУ. С друге стране: да ли се кандидати за приступање ЕУ довољно плаше последица одлуке да раскину своју верност ЕУ? Да ли је више не воле?
Семјуел Черап/Сергеј Радченко: Разговори који су могли да окончају рат у Украјини (Четврти дио)
Зашто је владаоцима више стало да их се плаше него да их воле
У 17. поглављу своје књиге о Принцу, Николо Макијавели пита да ли је боље „бити вољен или страховати, или боље страховати него бити вољен?“ Принц треба да буде и вољен и да се о њега боје, сматра он, али додаје: „Будући да се то тешко може објединити, далеко је сигурније уливати страх него бити вољен.“ Битне теорије међународних односа изведене су из ових неколико реченица.
Стога се стално наглашава да страх од неспособности да се издржи конкуренција с другим државама одређује међународну политику. У основи важи да државе – па и савез држава као што је ЕУ – увек теже већој моћи како би савладале своје страхове. Свако жели да буде Макијавелијев Принц. Њега се, наиме, „плаше, али га не мрзе, све док се уздржава од имовине својих поданика и грађана и њихових жена“.
Основни проблем ЕУ састоји се у томе да се у међународном систему не доживљава као Принц у макијавелијевском смислу, који изазива страх или чак љубав: она је једноставно постала свакодневница.
Сви знамо: државе чланице ЕУ иду у рат само на позив правог модерног западног Принца, тј. када САД позову као у случају напада на Ирак, Србију или Авганистан. Остатак времена, чланице ЕУ желе да трговином, ако не променама, онда приближавањем и учвршћеним и регулисаним, дакле цивилним односима, постигну своје циљеве. Чак и ако се у Бриселу у последње време монотоно зазива „ЕУ која делује геополитички“, ништа се у томе није променило. На крају, извозни биланс мора да буде у плусу.
Пријем нових чланова би, међутим, променио постојеће односе. За ЕУ је, дакле, боље да превентивно сагледава југоисточноевропљане као „балканизаторе“, а не као „балканајзере“ – дакле, углавном са страхом и мало емпатије. Тиме у ЕУ, међутим, настаје и противречан осећај о самој себе: позитивну слику о себи нарушава раскорак између самопоимања као пројекта мира и цивилне силе, с једне стране и империјалних црта и понашања, с друге стране.
Кандидати за приступање стога све више гледају на ЕУ без емоција. Ширењем економски и финансијски ка истоку и југоистоку, и истовременим масовним апсорбовањем људи као радне снаге одатле, а без истовременог формалног, политичког и правног проширења ЕУ се лишава могућности да је се тамо плаше. Она је све мање у стању да поставља услове, она више није самопрокламовани принц од кога би земље кандидате морале да дрхте јер им може ускратити љубав, тј. одбије да их прими у ЕУ. На место наклоности у међусобним односима све више долази чиста рачуница.
Хоће ли, ипак, једног дана доћи до срећног краја? Хоће ли се уједињење догодити? Хоће ли Запад превазићи страх од балканизације? Хоће ли Европа бити целина?
То не можемо да знамо. Прогнозе су тешке, нарочито када се тичу будућности. То је наводно рекао Марк Твен, према другим изворима Карл Валентин. У сваком случају, истина је.
На крају, остаје само да се примети: карактеристично за тренутно стање доносилаца политичких одлука на Западу је трајна узбуђеност и растући страх од других актера – од наводне „геополитичке конкуренције“. Потребна би, међутим, била потпуна смиреност у којој би се успела потпуна концентрација на суштину, а страх од другог расплинуо.
Само голману који се потпуно смирено понаша, стрелац ће лопту да шутне у руке – отприлике тако пише у Хандкеовој књизи о којој је било речи на почетку.
Текст на немачком објављен је у часопису Немачког балканолошког друштва
Извор: Радар
