Прошле недеље је књижевник Душан Костић на страницама „Политике“ поставио питањекоје заслужује најозбиљнију пажњу. Где поставити Његошев маузолеј?
Његошева жеља да се сахрани на Ловћену испуњена је: на врху Ловћена постоји данас капела у коју су, пре неколико деценија пренете кости великог песника. Ова капела својом обликовном једноставношћу, срасла је са масивом Ловћена и данас представља јединствен објекат који не би трабло рушити, већ ставити под заштиту завода који се брину о нашим културним споменицима.
Мештровићево вајарско дело, уобличено једном архитектонском композицијом, проглашено је за маузолеј. Питање је колико оно то јесте, и зато сматрам да је сугестија изнета у Костићевом чланку добродошла: Мештровићево монументално дело треба поставити на Цетињу, али не као маузолеј, већ као споменик.
Моје дугогодишње искуство говори ми да подизање новог маузолеја на врху Ловћена представља један заиста ретко компликован и тежак технички подухват. И поред гледишта да је савремена техника у могућности да ствара чуда, чињеница је: градња новог маузолеја захтева не само огромне материјалне жртве, већ при том тешко да би се ико могао прихватити овог посла с тим да гарантујемо пуну могућност извршења свега онога што је замишљено. Верујем, чак, да би се убрзо од свега морало одустати. Цитирам уосталом један обичан новинарски извештај од пре неколико месеци:
„Испод самог врха Ловћена био се почео пробијати тунел који би требало извући Мештровићев споменик Ловћену. Градња је међутим обустављена због велике порозности тла, тако да је остало отворено питање како на Ловћенску капу изнети големи товар од 28 тона“.
То значи, у ствари, да не постоји дефинитивно решење како да се савлада овај изузетни технички проблем. Покушај с тунелом, који је у једном часу био прихваћен као једино могуће решење, отпао је, па се ево намеће питање: да ли даље треба ишта покушавати или оставити врх Ловћена с капелом која већ постоји, коју знају генерације, која се просто сјединила с каменим кршом који је окружује, постала појам и нашла своје место чак и у грбу НР Црне Горе?
Прихватањем ове друге одлуке остало би да се изграђени споменик Његошу постави, како предлаже друг Костић, на оном дивном чистом простору крај лепог Цетињског манастира. На месту које би било, поред свега осталог, и знатно приступачније свима онима који не би хтели да се лише јединственог уметничког доживљаја који се стиче при посматрању скулптуре великог Мештровића.
Арх. Д. Леко
Политика, 14. IV 1963.
