Термин „политичка коректност“ није новијег датума, бар два-три вијека јесте у оптицају, али посебно се користио током прошлог вијека, да би с краја осамдесетих година до данашњег дана почео губити свако своје племенито својство, постајући синоним за „политичку послушност“, или за „политички корисно понашање“.
Друкчије речено, концепт етичности на којем је утемељен овај термин поражен је у корист концепта политизације свега, апсолутно свега, па и књижевности.
Политика је постала чудовиште новог вијека које усисава сваки облик интелектуалне и умјетничке креације, па и људског разума, прописујући шта јесте а шта није „коректно“. Наступајући, дакле, као „племенити отац” који треба да одбрани дјецу ове земље, да их међусобно измири и заштити од олуја и ратова, концепт „политичке коректности“ почео је да се раскрива као још једна тоталитарна обмана. Стога се удара са свих страна на каноне националне и свјетске књижевности. За наше прилике то се најбоље види у третману дјела Петра II Петровића Његоша, повремено исти третман сљедује и Ива Андрића. У свјетском контексту то може илустровати третман литературе за дјецу. Недавно је, рецимо, знатан дио Дизнијеве продукције оспораван под теретом оптужби за „предрасуде и расизам“ („Петар Пан”, „Дамбо”, „Књига о џунгли” итд.). Шта говорити о суманутом прогону руских класика у контексту актуелних ратних дешавања!
Неки дан се на удару нашо и један Виљем Шекспир, и то у Великој Британији, бивајући оцијењен као „крајње десна“ књижевност. Шекспиру су придружени великани, попут Толкина, Хакслија, Орвела, Конрада. Један од индикатора „опасности“ јесте што се ови писци налазе на листи „кључних текстова“ које читају бијели националисти. Листу је сачинио, иначе, „Превент“ – програм за борбу против тероризма који финансирају порески обвезници и води влада, како је у свом прегледу ове теме пренио „Дејли мејл“.
Парадоксално је и апсурдно да наводни промотери мира у свијету и борбе за људске слободе узимају критеријум идеолошке и расне припадности читалаца као аргумент да оптужују писце и њихова дјела као потенцијално опасне изворе надахнућа за тероризам или расизам. Заиста, подсјећа на бројне хајке које су се код нас покретане против Његоша, који је, тако, у очима појединих „интерпретатора“ добио статус „геноцидног пјесника“.
Парадоксално је и апурдно, у име очувања мира у свијету, оптуживати, рецимо, Конрада који је био жестоки критичар тероризма („Тајни агент“), или Толикна и Орвела који су били изразито антитоталитарни писци.
Парадоксално је и апурдно, али није неочекивано; није чак ништа ново, јер сваки империјалистички подухват управо је претендовао не да редефинише, него да сруши све богове старог или тек поробљеног свијета.
Све чешћи удари на имена канонске књижевности могу једино да уруше стубове на којима ова планета још како-тако опстаје. И то, што се, рецимо, један Шекспир, или један Његош код нас, налазе на мети осуда није никакав доказ о злобивости њихових дјела, већ о подлости савремених центара моћи, који теже да сруше највеће системе вриједности и спремности људске да се суочи, макар да чита истине о себи, о својој прошлости, својој природи, која јесте и добра и злобива, а, ево, постаје и „политички коректна“, дакле корисна; али не за себе, него за злоупотребу силника што у рукама држе полуге политичке моћи.
Све су прилике да је политика поробила филозофију, а скоро задавила и саму књижевности, која ће бити награђена или „нобелована“, у школама читана, само ако је „политички коректна“.
Примарни циљ оваквих подухвата јесте да се изврши денационализација култура, да се, дакле, уклоне сви елементи који имају снагу кохезије народа у веће, дакле, аутономне системе. Истовремено, фаворизовање разноврсних концепата „мањине” има циљ не да унаприједи живот, већ да дезинтегрише земаљску дружину, да оформи што већи број минорних (не у квалитативном, већ у квантитативном смислу) система, који не могу сами да штите своју аутономију.
Како је у прошлом вијеку комунизам покушао да покори религију, тако врли нови свијет тежи да покори и религије и нације, а све, разумије се, због мира у свијету. Циљ је успоставити тоталитарну контролу, омогућити несметан проток капитала у само једну касу, а, очито, задовољити и некакво дијаболично наслађивање послушношћу робова.
Милорад Дурутовић
Извор: Фејсбук
