Пише: Милија Тодоровић
Ради лакшег разумијевања теме, све оне који негирају или багателишу српски национални и духовни идентитет војсковођа и бораца са Вучијег Дола, назваћемо Скуп Д (или „Дукљани“ – алузија на чувену квази-научну ДАНУ). А све оне који негирају или просто прећуткују њихов црногорски државни идентитет, назваћемо Скуп Ћ ( или „Ћаци“ – онако како и сами себе воле да представе заступници политике званичног Београда). А што ће нам ти скупови? Па да бисмо лакше представили двије, наизглед супротстављене, а у душама веома компатибилне медијске и идеолошке политике, које тренутно наносе штету мирном друштвеном животу у ЦГ, и његовом напретку. Оне се, ко бива, све нешто сукобљавају, а и слијепцима је јасно да их се по памети не може раздвојити, да животно зависе једни од других, а не би ме изненадило да се докаже како су им налогодавци и финансијери – идентични.
О чему се ради? Имали смо манифестацију Прослава 150 година битке на Вучијем Долу, у организацији СПЦ у Никшићу. Са тог дводневног скупа послато је обиље духовних и политичких порука, а њихов избор и тумачења у овдашњим медијским центрима и поларизованој јавности јасно говоре како двије идеолошке матрице комадају оно што је прије вијек и по, у моменту догађања саме битке, било органски неодвојиво: српство и црногорство Црногораца (па и Херцеговаца, који су у том моменту, по много чему, Црну Гору видјели као своју државу).
Нећете вјеровати али има оних који у свом препричавању догађаја са манифестације потпуно заобилазе поздравно слово митрополита Јоаникија и садржај цјелокупне приредбе (говоре, игре, рецитације) у којима се врло избалансирано и аутентично преноси све: и српство, и црногорство и херцеговачки моменат овог историјског догађаја. Ови, који све то заобилазе, то су вам исти они који су прије пар година, од цијеле манифестације на Дукљи (гдје је био заступљен фолклор свих народа Балкана) видјели само србијанско коло. Они исти, хируршки прецизно третирају говоре искључиво и само српског патријарха и НЛО др Стаматовића, заобилазећи све друго што се тамо показало и рекло. Коначно, и када тумаче патријархов говор, они га критикују тамо гдје критици мјеста нема (патријархово истицање српства црногорских ратника), а прећуткују оно што јесте за критику: избјегавање или свођење на неукусни минимум помена имена Црне Горе и краља Николе у говорима Његове Светости. Уосталом, погледајте на шта личе насловне стране два медија која се издају за грађанске и анти-екстремистичке листове. Ето то вам се данас зове: грађанистичко. Када испод фолије грађанског наратива куља најсировији национализам.
На другој страни имате карикатурални феномен да скандалозни говор др Стаматовића, који се десио мимо најављеног програма и мимо знања свештеника који су организовали манифестацију, заврши у београдској „Политици“ прије него што је Стаматовић сишао са бине. Али то је свакако мањи проблем од чињенице да су и српски патријарх и владика будимљанско-никшићки држали говоре од по пола сата, и то у неколико наврата, и да су то чинили на Вучијем Долу и поводом чувене битке, а да нити једним словом нијесу поменули ни Црну Гору, ни краља Николу (чак ни на парастосу за пострадале вучедолске јунаке!), а врло срамежљиво и некако с краја – сјетише се да помену митрополита Јоаникија, који је прије 10 година, тада као епископ будимљанско-никшићки, уз помоћ владике Григорија, подигао спомен-цркву у којој су јуче служили. Сваком поштеном Србину из Црне Горе, теже падају поменути „пропусти“ српског патријарха и веселог (увјек насмијаног) владике Методија, него лупетања тамо неког Стаматовићевог двојника под именом Вукота Вукотић. Док пишем овај текст, пријатељ ми шаље „доказ“ да је патријарх једном (!) поменуо краља Николу. Жалосно!
Утисак је, да су изузев никшићког градоначелника и цетињског митрополита, тему јубилеја промашили како горе поменути учесници скупа, тако и ови који их критикују са страница Вијести и Побједе.
П.с.
“Глас Црногорца” – званични орган Књажевине Црне Горе – који у броју 35, штампаном 19. јула 1876, о Вучедолској бици извјештава овако:
“Јунаштво наше војске, које је од Косова пркосило Турчину, које ће за углед погаженијем народима поред јунаштва шпартанскога у пјесмама народнијем и у историји ослобођења и препорођења народа српског вјечно живјети, данас слави наљепшу побједу. Црна Гора новијем се заслугама у Српству уздиже, новом се славом у свијету увјенчава. А нашему Господару на првом кораку по бојноме пољу срећа раствара путове Немањине у бољу будућност!”


