Пише: Елис Бекташ
Карл Маркс несумњиво је био у праву када је, осврћући се у свом 18. бримеру Луја Наполеона на Хегелову опаску о понављању историје, додао да је Хегел пропустио устврдити како се историја први пут јавља као трагедија, а други пут као фарса. Случај оперетског тровања Слободана Праљка на данашњи дан прије седам година и у судници хашког трибунала приликом изрицања другостепене пресуде за учешће у удруженом злочиначком подухвату, којим је овај мирнодопски театарски радник и ратни генерал желио себе изједначити са најмудријим Атењанином, Сократом, није друго до ли најобичнија фарса, мучна и за гледати и за тумачити.
Сократ, који у својој одбрани пред судом преиспитује не само оптужбе које му се стављају на терет, већ и себе сама, јесте трагичан лик, али је уједно и путоказ за оно најузвишеније у човјеку. Он одбија спас у виду бијега и прихвата смртну осуду, не зато што је сматрао да је она праведна, већ зато што би узмицањем пред њом обезвриједио читав свој живот и своје учење. А осуђен је на смрт јер је младе људе подучавао врлинама и учио их да преиспитују ауторитете, како би сами могли разлучити оне истинске од оних лажних.
Елис Бекташ: Поучна згода о томе како су Кепи и Шиљо спашавали књиге уочи Дејтона
Слободан Праљак се, међутим, театрално трује из сасвим другог разлога – зато што је он преиспитиван као ауторитет. Он тако не стаје уз бок Сократу, већ управо Сократовим тужитељима, и својом гротескном представицом испоручује ултимативни захтјев за заштиту свог ауторитета као сегмента новохрватског националног мита. Праљак није човјек који незнање може истурити као оправдање тога што одбија прихватити да је Сократ оптужен за ослобађање људског духа, а он да је оптужен за најгнусније злочине над немоћнима.
Зато је тровање Слободана Праљка само фарса, и то веома недостојанствена, и као фарса ће бити упамћено у повијести, без обзира на њен исход и на сва упињања његових истомишљеника да том чину придодају неку другу димензију. И остаће упамћен као доказ да су међу злочинцима најмучнији, најљигавији и далекосежно најштетнији они који своје злочинство заогрћу у плашт културе, умјетности и хуманизма.
