Prenosimo maksime i uputstva Frančeska Gvičardinija firentinskog istoričara i državnika (1483–1540) iz knjige „Političke i društvene napomene”, koju je upravo objavio „Gradac”. Knjigu je svojevremeno sa italijanskog preveo Ivo Andrić i napisao predgovor
Piše: Frančesko Gvičardini
Posve je pogrešno govoriti o stvarima u svetu apsolutno, ne praveći razlike i, tako reći, svodeći sve na jedno pravilo; jer u svima stvarima postoje razlike i izuzeci zbog raznoličnosti u okolnostima u kojima se ne mogu meriti istom merom; a te razlike i izuzeci nisu zapisani nigde u knjigama i samo naša razboritost može nas naučiti da ih raspoznajemo.
*
Pazite dobro da bez nužde u razgovoru ne kažete nikad stvari koje mogu biti neprijatne drugima, kad ih saznaju, jer takve stvari često škode vama samima, i to na neočekivan način i onda kad se najmanje nadate. Zato vam kažem: obratite pažnju dobro, jer je teško uzdržati se od toga, i mnogi inače oprezni ljudi greše u tome. Ali, ako je teškoća i velika, mnogo je veća korist koju ima onaj ko ume da je savlada.
*
Kad vas neodoljiva potreba ili ljutnja navedu da kažete pogrdnu reč o drugome, pazite barem da kažete takve stvari koje vređaju isključivo njega; na primer, ako vređate jednu određenu ličnost, nemojte vređati i njenu otadžbinu, porodicu i srodnike, jer je vrlo nepametno uvrediti mnoge ljude želeći naružiti jednog jedinog čoveka.
*
Ne verujte onima koji vas uveravaju da su dobrovoljno napustili poslove i visoke položaje, zato što vole mir, jer u većini slučajeva oni su to učinili ili iz lakomislenosti ili što ih je nužda na to naterala; a iskustvo nam pokazuje da gotovo svi ti ljudi, čim im se pruži najmanja mogućnost da se vrate pređašnjem životu, napuštaju taj toliko hvaljeni mir i predaju se strasno poslovima koji ih proždiru kao plamen suvo drvo.
*
Zavere se ne mogu stvarati bez društva, i zato su veoma opasne, a kako su ljudi u većini ili neoprezni ili rđavi, velika je opasnost da se čovek udruži sa nekim od te vrste.
*
Ko želi da njegova zavera uspe, postići će protivno od toga ako pri kovanju zavere traži suviše sigurnosti i gotovo nesumnjiv uspeh; jer ko to hoće da postigne treba mu više saučesnika, više vremena i više zgodnih prilika, a sve to olakšava otkrivanje zavere. Iz toga vidite koliko su zavere opasne, kad kod njih donosi opasnost i ono što u drugim slučajevima stvara sigurnost; a mislim da je to i stoga što se sreća, koja u takvim slučajevima mnogo znači, okreće s negodovanjem protiv onoga ko tako revnosno radi da joj oduzme njenu vlast.
*
Od Dobrotvora do algoritma: Zašto je “Mi“ danas aktuelniji nego ikada
Koliko puta čovek kaže: da se postupilo tako ili da se nije postupilo tako, desilo bi se ili se ne bi desilo to i to! A kad bi čovek mogao da sagleda i uporedi obe strane, uvideo bi kako su takva mišljenja pogrešna.
*
Budući događaji toliko su nesigurni i podložni tolikim slučajnostima, da se u većini slučajeva i pametni ljudi varaju u njihovoj proceni. I kad bi neko beležio njihova mišljenja, naročito ona koja se odnose na pojedinosti, jer ona koja se odnose na opšte stvari lakše je pogoditi, uvideo bi da u tome nema velike razlike između pametnih ljudi i onih koje smatramo da to nisu. Zato je nepametno odreći se jedne koristi u sadašnjosti plašeći se njene štete u budućnosti, kad god ta šteta nije izvesna i bliska ili pak nesrazmerno veća od koristi; jer inače može se vrlo često desiti da iz bojazni, koja se posle pokaže kao neosnovana, izgubiš korist koju bi mogao imati.
*
Ništa nije tako nestalno kao pamćenje primljenih dobročinstava: zato oslanjajte se više na one koji silom prilika moraju da vam budu verni, nego na one kojima ste učinili dobro, jer je čest slučaj da se oni toga ne sećaju ili da primljena dobročinstva smatraju manjima nego što su, ili smatraju da ste gotovo morali da im ih učinite.
*
Ljudi bi morali da vode mnogo više računa o stvarnim dobrima nego o formalnim učtivostima; pa ipak, neverovatno je koliko učtivost i ljubaznost u rečima obavezuju svakog uopšte. To dolazi otud što svak smatra da zaslužuje visoko poštovanje i zamera ti kad primeti da ga ne uvažavaš onoliko koliko on smatra da zaslužuje.
*
Od čoveka u koga sumnjaš možeš se stvarno i potpuno osigurati samo onda ako sve udesiš tako da ti on ne može naškoditi sve i kad bi hteo; jer su varljiva sva ona obezbeđenja koja zavise od dobre volje i nahođenja drugih kad se uzme u obzir da se dobrota i vernost retko nalaze među ljudima.
*
Mislim da niko ne mrzi više od mene slavoljublje, lakomost i raspuštenost sveštenstva; koliko zbog toga što su ti poroci mrski sami po sebi, toliko i zbog toga što svaki pojedini i svi zajedno ne priliče nimalo licima koja su se zavetovala da će svoj život posvetiti Bogu; a mrzim ih i zato što su to poroci tako oprečni među sobom da se mogu udružiti samo u posve nastranim ljudima. Pa i pored toga, zbog položaja koji sam zauzimao kod nekolicine papa, morao sam iz ličnih pobuda da želim njihovu veličinu; a da nisam imao tih obzira voleo bih Martina Lutera koliko i sama sebe, i to ne zato da bih se oslobodio propisa koje nam nameće hrišćanska vera, onakva kakva se obično tumači i shvata, nego da bih doživeo da ta rulja bezbožnika bude saterana u prave granice, to jest: da ostane ili bez poroka ili bez vlasti.
*
Otvorena trodnevna manifestacija „Strip i dokumentarni film“
Ko dobro razmisli ne može poricati da u ljudskim poslovima sreća ima ogromnu moć, i svakog časa možete posmatrati kako neočekivani slučajevi snažno utiču na njih, i kako ljudi ne mogu ni da ih predvide ni da ih izbegnu. Ljudska pažnja i dovitljivost mogu da ublaže mnogu stvar, ali same one nisu dovoljne; potrebno je pored toga imati i sreće.
*
Oni koji, sve pripisujući mudrosti i sposobnosti, isključuju po mogućnosti svaki uticaj sreće, moraće priznati da je vrlo važno da se čovek zadesi ili rodi u vremenima u kojima su na ceni one sposobnosti i osobine kojima se on ponosi. Tako se može navesti primer Fabija Maksima, koji se proslavio time što je bio po prirodi oklevalo, jer se zadesio u takvom ratu u kome je žustrina bila opasna a sporost korisna, dok bi u drugim vremenima moglo biti obrnuto. Ali njegova je sreća bila u tome što je njegovo vreme tražilo osobine koje su njemu bile urođene. Onaj ko bi svoju prirodu mogao menjati prema okolnostima vremenâ, što je veoma teško i gotovo nemoguće, taj bi utoliko manje bio podložan igri sreće.
*
Častoljublje nije za osudu, niti zaslužuje prekor slavoljubiv čovek koji teži da postigne slavu časnim i poštenim sredstvima; naprotiv, takvi izvode krupna i velika dela. A onaj kome su nepoznate takve želje, taj spada u trome duhove i sklon je više neradu nego delanju.
*
Naš otac je imao tako sposobne sinove da je u svoje vreme bio smatran po opštem mišljenju za najsrećnijeg oca u Firenci; pa ipak, ja sam često puta došao do zaključka da je, kad se sabere sve ujedno, doživeo od nas više neprijatnosti nego zadovoljstva. Pomislite šta se dešava onima koji imaju lude, nevaljale ili bezbožne sinove.
*
Mnogo znači imati vlast nad ljudima; ko zna dobro da upotrebi vlast može da postigne da ga se ljudi boje, smatrajući ga jačim nego što jeste; jer, ne znajući dokle ide tvoja sila, podanik je prisiljen da se pokori pre nego što oproba da li ti možeš, ili ne možeš, da izvršiš ono čime pretiš.
*
Kad bi ljudi bili dobri i razumni, svaki ko je nad njima kao zakoniti starešina trebalo bi da se služi više blagošću nego strogošću. Ali kako većina ljudi oskudeva ili dobrotom ili razumom, treba se oslanjati više na strogost; i ko drugačije shvata stvar, vara se. Priznajem da bi onaj ko bi uspeo da pomeša ova dva načina i da jedan začini drugim, ostvario divan sklad i harmoniju od koje ništa nije prijatnije, ali tu milost nebesa daju samo malom broju ljudi, možda nikome.
*
Slikar svjetlosti, Dado Đurić u razgovoru sa Rankom Pavićevićem
Dok sam bio na položaju guvernera pokrajina, primetio sam za mnoge stvari koje sam hteo da uspešno privedem kraju, kao što su poravnanja, građanska mirenja, i slično, da je dobro pustiti da se stvar dugo raspravlja i što više otegne; tako da te, na kraju, obe strane, zamorene, mole da ih izmiriš. Tada, moljen i poštovan, a bez najmanjeg znaka lične zainteresovanosti, možeš ostvariti ono oko čega bi se u početku uzalud mučio.
*
Učinite sve da izgledate dobri; to je korisno u mnogom pogledu. Ali kako lažna mišljenja ne mogu dugo da se održe, teško će vam poći za rukom da za dugo izgledate dobri, ako to i uistinu ne budete. Tako me je nekad opominjao moj otac.
*
Moj otac je, hvaleći štednju, imao običaj da kaže: više ti služi na čast jedan dukat koji čuvaš u džepu, nego desetina potrošenih.
*
Kad sam bio na visokim upravnim položajima, nisam nikad voleo svirepost ni preterano stroge kazne; a u stvari, one nisu ni potrebne. Jer, izuzev slučajeve primera radi, dovoljno je, da bi se narod održao u strahu, kažnjavati prestup umerenim novčanim globama, ali tako da se očuva pravilo da svi bivaju kažnjeni.
*
Kad se učenost nakalami na slabu pamet, ne popravlja je ili je čak i kvari, ali kad se stečeno (znanje) stekne sa dobrim prirodnim darovima, nastaju savršeni, gotovo božanstveni ljudi.
*
Stvari koje ne želiš da svet sazna nemoj saopštavati nikom, jer mnogi su i raznoliki uzroci koji ljude nagone da budu brbljivi; neko je brbljiv zbog svoje lude glave, neko iz koristoljublja, a neko iz sujete: da bi se pokazao obavešten. A ako si ti, bez potrebe, izbrbljao pred drugim čovekom svoju tajnu, ne treba da se čudiš ako taj, kome je manje stalo nego tebi do čuvanja tvoje tajne, učini to isto.
*
Ko se napreže da u Firenci promeni državni poredak, ako to ne čini po nuždi ili ako nije na njemu da bude na čelu vlade, ne radi pametno. Jer, ako stvar ne uspe, stavlja na kocku sebe i sve što ima; ako uspe, ne dobiva do mali deo onoga čemu se nadao. A veliko je bezumlje igrati igru u kojoj su izgledi na gubitak daleko veći od izgleda na dobitak. I zatim, što je isto toliko važno, sve kad i promeniš poredak, osuđen si na stalno mučenje: da strepiš od nove promene.
*
Kad god od vladaoca koga si doveo na vlast ili mu pomogao da do nje dođe zatražiš da se upravlja po tvojoj volji ili da ti učini nešto što znači krnjenje njegove vlasti, ti već potireš uslugu koju si mu učinio, jer hoćeš da mu u celosti ili delimično oduzmeš vršenje vlasti do koje si mu pomogao da dođe.
*
Nemoj činiti izdatke na račun zarade koju očekuješ, jer ona često ili izostane ili ispadne manja nego što si predviđao, a troškovi se naprotiv stalno množe; i to je ta obmana koja dovodi do bankrotstva mnoge trgovce: da uzimaju novac na menicu kako bi, koristeći se tom gotovinom, došli do većih dobitaka; svaki put kad dobitka ne bude ili kad zadocni, oni se nađu u opasnosti da budu savladani od meničnih dugova koji se ne zaustavljaju, nego neprestano rastu i gutaju kapital.
*
Koliko su astrolozi srećniji od ostalih ljudi! Kad u tri stotine laži kažu jednu istinu, oni stiču poverenje, tako da im se veruje i ono što je laž, a ostali ljudi, kad među množinom istinâ kažu jednu laž, gube poverenje, tako da im se ne veruje više ni ono što je istina. Razlog je tome u ljubopitstvu ljudi koji, željni da otkriju budućnost a ne imajući drugog načina da to postignu, idu za svakim ko im obećaje takva otkrića.
*
Nekad sam rekao papi Klementu Sedmom, koji se plašio svake opasnosti, da će se čovek najbolje izlečiti od takvog olakog strahovanja ako pomisli koliko je bilo takvih stvari od kojih je bez razloga strahovao. Time ne želim da postignem da se ljudi nikad ne boje, nego da se naviknu da se ne plaše uvek.
*
Raznoliki su ljudi po svojim naravima: jedni se toliko predaju nadi da smatraju kao sigurno i ono što nemaju, drugi pak toliko strahuju da se ne nadaju do onom što već drže u ruci. Ja sam bliži ovim potonjim nego onim prvima, a ko je takve naravi ređe se vara, ali se više muči u životu.
*
Obično se svetina i svi neuki ljudi daju lakše pokrenuti na dobitak nego opasnošću od gubitka; pa ipak, trebalo bi da je obrnuto od toga, jer je težnja za očuvanjem prirodnija od težnje za sticanjem. Uzrok ovoj zabludi je u tome što redovno nada ima veću vlast nad ljudima nego strah; stoga se dešava lako da se ne boje onoga čega bi trebalo da se boje, a da se nadaju onom čemu ne bi trebalo da se nadaju.
*
Vidimo da su stari ljudi lakomiji od mladih, a trebalo bi da je obrnuto, jer imajući manje da žive, manje im i treba. Kaže se da je to stoga što su stariji ljudi plašljiviji. Ne verujem da je tako. Jer vidim da su mnogi od njih svirepiji, i pohotniji (bar u svojim željama, ako ne i u delima), i da više žale umreti nego mladi ljudi. Mislim da je razlog u ovome: što se duže živi, više se postaje rob navike, više ljudima prirastaju za srce dobra ovoga sveta, i stoga ih više vole i više se zbog njih uzbuđuju.
*
Ne verujte onima koji tako živo propovedaju slobodu, jer gotovo svi, možda bez izuzetka, imaju u vidu svoju ličnu korist. A sigurno je, i iskustvo to često potvrđuje, da bi ti isti ljudi, kad bi bili uvereni da će u državi u kojoj nema slobode imati povoljnije uslove za život, trčali tamo najkraćim putem.
Izvor: Magazin Politika
