Non-Playable Character u gejmerskom žargonu označava personu ili „biće“ koje ne učestvuje u igri, ne podleže komandama ili sa njim nema interakcije, već služi kao deo kulisa, dekora. NPC je manje od statiste u pozorištu ili na filmu, čije je ponašanje i eventualni odnos sa važnijim likovima realan. NPC će „zabagovati“ u nekom ćošku, može se zgaziti vozilom ili šutnuti, bilo kakva reakcija izostaje – nije predviđena skriptom.
Virtuelna realnost ne da tek podražava stvarnost: ona razvija svoju logiku i pravila koja potom prelaze u svet. Teško da smo u stanju da pratimo ovaj prodor virtuelnog u stvarno, i u kojoj meri on menja ljudsko poimanje sveta, pa i svet sam. Maligni uticaj virtuelne realnosti nije u karakterizaciji likova ili krvavoj, pornografskoj, kriminalnoj ili u kakvom god drugom smislu diskutabilnoj radnji – više je u onim suptilnijim elementima koji se tiču operisanja apstraktnim pojmovima, odnosu uzroka i posledice, endorfinskoj poplavi koju donosi uspešno obavljena misija (a koja nema nikakvo uporište u stvarnosti), načinu posmatranja prostora i likova u njemu, specifičnom aktiviranju pažnje, nedostatku sistematičnosti. To je posebno važno za generacije koje su odrastale uz virtuelnu revoluciju, i za koje, nedvosmisleno, virtuelni svet nosi jednaku važnost kao i stvarni, a u nekim slučajevima ima i prednost.
Ne treba zamerati roditeljima tih generacija nedovoljno bavljenje odrastanjem svojih potomaka, liniju manjeg otpora kroz uvaljivanje bebama mobilnih telefona: to je svet u koji deca neminovno stupaju koliko god da bismo se trudili da ga ograničimo ili odložimo. Oni su protagonisti u sopstvenoj igri, u kojoj postoje glavni i sporedni likovi, u kojoj postoji „pattern“, „skin“, u svetu u kojem se može biti junak ili non-playable character, gde je influenser zanimanje, a „ući u meme“ predstavlja vrhunsko ostvarenje (za meme je nevažno da li ste Leonardo da Vinči ili Omčo).
Nepravedno bi bilo abolirati i starije generacije, koje su i same prigrlile preimućstva virtuelne komunikacije. Neuporedivi osećaj obaveštenosti i prisustva u svetu, koji im onlajn život nudi, ponekad stvara tešku interferenciju ili i osujećuje stvarni, neposredni odnos sa drugim ljudima. Otac od četrdesetak godina vodi za ruku sina, drži kišobran, ali i telefon kojim snima kako radnici elektrodistribucije popravljaju banderu oborenu u oluji. Dete, koje kisne, obraća mu se, on mu ne odgovara, ne pomera kišobran – naprosto ga ne primećuje. U ovom trenutku primaran je reporterski zadatak – dete je NPC.
Kako očekivati od tog deteta da razvije minimum prisustva u svetu i … mnogo je očekivati empatiju – možda – minimum osećaja da su drugi ljudi stvarni, da postoje? Koliko su puta u punom autobusu ljudi bez pardona naslonili svoj mobilni telefon na vaše rame, ne uočavajući u tome ništa nedolično, ne primećujući vas, osim možda kao neidentifikovani izvor toplote, koliko su vas puta „razgrnuli“ (svajpovali) u prodavnici ili pred trafikom bez želje da se uguraju preko reda; prosto ne videći da osim njih i karaktera sa kojim hoće da interaguju (prodavačice) tu postoji još neko? Vi ste NPC, deo scenografije: nema tu zle namere – sem potpunog poremećaja percepcije. Da i ne govorimo o dejting sajtovima, pornografskim sadržajima i nepreglednom, targetiranom moru reklama koje se pojavljuje šta god da dotaknete. Sve prema vašim saopštenim ili prećutanim kvalitetima i identitetima.
Svet je pozornica površnosti na kojoj se, kao i u virtuelnom svetu, identiteti karikaturalno hipertrofiraju ili ukidaju. Nije bitno šta smo doista; bitno je šta predstavljamo, šta značimo, modernim jezikom rečeno – šta komuniciramo. Komunikacija, naprotiv, treba da bude dvosmerna: naše predstavljanje svetu može i mora da ima reakciju, a ta reakcija treba da bude korektiv onome što saopštavamo (makar u meri da je primimo k znanju).
Nažalost, danas taj korektiv stiže samo od globalnog establišmenta, i ako vaša istina ne remeti njihov poredak, možete se igrati sopstvenim „identitetom“ do besvesti; možete biti bilo šta, od odojčeta (u pedesetoj) preko samodijagnostifikovanog autiste do žene s brkovima, tj. gender non-conforming osobe. Taj identitet svodi se na samoproglašenje i kostim, pitanje autentičnosti se ne postavlja; da i ne govorimo o tome šta je obim pojma „žena“, „autizam“ ili „beba“. U najgorem slučaju, za okolinu ćete postati NPC, ali u svom svetu možete da se identifikujete i kao protagonista – imate silesiju mreža, aplikacija, igara i modula za takav vid samoafirmacije. Ne moramo da se pitamo da li je starija kokoš ili jaje: moguće je da je virtuelno dirigovana percepcija naprosto postala plodno tle za smišljeno i planirano delovanje. U pozadini svega uvek je, i jedino, udaljavanje od stvarnosti i bezvremenih zakona koji počivaju na ljubavi i saradnji. Na volju nam da li ćemo ove zakone razumeti kao biološku ili transcendentnu datost. Ipak, moramo uzeti u obzir da se, u krajnjoj konsekvenci, biologiziranje završava konstatacijom da je čovek, kao kreator, i mogući izvor svoje propasti – a da se o tome ne može dati nikakav vrednosni sud (da izvine Greta).
Verujući čovek zna čemu treba da se vrati, i zna zašto. Samo u tom smislu ne sme da svojom voljom postane NPC.
Izvor: Stanje Stcari/ Fejsbuk, duhovna hajdučija
