Šta nam sudski procesi protiv predsedničkog kandidata i predsednikovog sina govore o američkoj demokratiji?
Slučaj Hantera Bajdena otkrio je poslednjih godina domašaje američke mediokratije. Moć američkih medija u raspoređivanju političke moći pokazala se kao ogromna i skoro – nesavladiva. Sužavanje domašaja izveštavanja o poslovima sina američkog predsednika Hantera Bajdena i mogućem trgovanju uticajem njegovog oca koji je tada obavljao dužnost potpredsednika SAD možda je imalo znatnog uticaja na ishod predsedničkih izbora 2020. godine (o čemu je detaljnije pisano u članku o „Tviterovim fajlovima“, broj 744).
Ova medijska štelovanja, uz pomoć moćnih informatičkih korporacija, i delovanje pojedinih saveznih država i sudskih instanci služili su kao pretekst bivšem predsedniku Donaldu Trampu da optuži svoje suparnike za krivotvorenje izbornog procesa.
Detalji su razni i mnogobrojni, ali se ukratko svode na: tu nije bilo sve kako bi trebalo da bude, američki narod je obmanut i pokraden za račun uske političke koterije. Ove Trampove tvrdnje poslužile su kao osnova za podizanje treće optužnice protiv njega u poslednjih nekoliko meseci (o prethodnoj, koja se odnosi na nepropisno rukovanje predsedničkom dokumentacijom pisano je u 768. broju).
Tramp opet pred sudom
Tramp se poslednji put pojavio pred sudom početkom avgusta. Izjasnio se da nije kriv u odnosu na navode optužnice koja je protiv njega podignuta pred vašingtonskim sudom a koja se odnosi na navodnu zaveru da potkopa Sjedinjene Države, zaveru da onemogući redovan politički proces, opstrukciju i pokušaj opstrukcije redovnog političkog procesa, kao i zaveru usmerenu na narušavanje ustavnih prava građana. „Uzimajući u obzir da sam morao da letim do prljavog, štrokavog, nebezbednog Vašingtona koji je u stanju raspada i da me je priveo moj politički protivnik, koji ozbiljno zaostaje za mnom u istraživanjima javnog mnjenja, pokvareni Džo Bajden, može se reći da je ovo bio prilično dobar dan“, napisao je Tramp na društvenoj mreži „Trut soušl“.
Optužnica je zapravo prilično jednostavna: zasniva se na tvrdnji da je nekadašnji predsednik namerno obmanjivao svoje pristalice i na taj način ih, između ostalog, podstrekivao na upad u američki Kapitol i narušavanje pravnog poretka i sve tome slično. Međutim, na prvi pogled nameće se pitanje: po čemu se Trampovi politički istupi tih dana razlikuju od onih njegovog potpredsednika Majka Pensa, te od nekih ranijih osporavanja izbornog procesa uključujući brojne tvrdnje nekadašnjeg državnog sekretara i predsedničkog kandidata Demokratske stranke Hilari Klinton ili složenu i nedorečenu pravnu borbu 2000. godine koju je protiv svog oponenta vodio Al Gor.
Američka politička istorija je mnogo musavija nego što na prvi pogled deluje. Međutim, sam izborni proces uobičajeno je okončan i novi predsednik je preuzeo dužnost. Proces koji je protiv Trampa poveden odnosi se na podstrekivanje, te, kao što mnogi američki politički i pravni komentatori ukazuju, ulazi na teren pitanja zaštićenog govora. Prema rečima profesora Džonatana Tarlija, Tramp nije optužen za zaveru da bi razbuktao nasilje ili pobunu. Optužen je da je „širio laži da se odigrala prevara koja je mogla uticati na izborni ishod i da je on zapravo pobedio“. Prema Tarlijevim rečima, kriterijum koji mora da dosegne optužnica je vrlo visok: potrebno je ne samo pokazati da je optuženi govorio neistinu već je potrebno pokazati i da je bio svestan da govori neistinu. No, prema Tarlijevim rečima, stvari sa ovom optužbom su daleko zlokobnije: ona bi mogla da predstavlja presedan koji bi federalnim vlastima omogućio da budu arbitri istine, te da sužavaju opseg slobode govora, prava koja jemči Prvi amandman američkog ustava.
„Čak i uz pretpostavku da je Tramp znao da su njegove tvrdnje lažne, i dalje ostaje kontroverzno nastojanje da se povežu njegove neistinite tvrdnje sa činovima drugih osoba koje su osporavale rezultate izbora. I čak i tada ostaje ustavni problem kriminalizacije političkih laži“, navodi Tarli. On upućuje na odluku Vrhovnog suda SAD u slučaju Sjedinjene Države protiv Alvareza u kojoj se navodi da je neustavno kriminalizovati iznošenje neistine čak i ukoliko je političar znao da govori neistinu.
Cela stvar, zaključuje Tarli, mogla bi se svesti na raspoloženje sudije. Čak i antitrampovski nastrojeni komentatori slažu se da je sudija Tanija S. Čatkan jedna od najgorih opcija koja je mogla da zapadne Trampu. Stoga nije isključeno da će američki Vrhovni sud iznova razmatrati slučaj dometa slobode političkog govora. No to tek posredno utiče na sve zahuktalije izborne kampanje – Tramp, u karakterističnom sarkastičnom tonu, kaže da mu nedostaje još jedna optužnica da mu osigura pobedu iduće godine.
Poslovni partneri Hantera Bajdena pred kongresom
I ponovno razbuktavanje slučaja Hantera Bajdena ima veze s govorom. Doduše, nije reč o političkim govorima nego o poslovnim razgovorima, u kamernoj atmosferi prestižnih sala za ručavanje. Slučaj je istovremeno i trivijalan i zlokoban – te pokazuje koliko neobavezujuće ćaskanje u SAD može da ima dalekosežne političke (pa i geopolitičke) posledice. Poslovično njujorško kijanje zbog kojeg neko u Evropi dobije kašalj i dalje je otvoreni problem. Ukratko, brojni podaci koji su dospeli u javnost počev od jeseni 2020. godine sa laptopa Hantera Bajdena ukazivali su na moguću trgovinu uticajem. Hanter Bajden je, može se naslutiti, koristio pristup svom ocu kao ključni resurs u svom poslovanju. Međutim, nije bilo do kraja jasno koliko je sam Džozef Bajden bio uključen u ovakve poslovne šeme, te da li je uopšte u njih bio lično uključen. Štaviše, Bajden je tvrdio kako nikada nije razgovarao sa svojim sinom o njegovim inostranim poslovnim aranžmanima.
Postojala su, doduše, neka posredna ukazivanja: uključenost Hantera Bajdena u bord direktora ukrajinske energetske kompanije „Burizma“, te smena ukrajinskog tužioca koji je ispitivao koruptivne radne ove kompanije. Sam Džozef Bajden je raskalašno javno tvrdio da je ukrajinsko političko vođstvo bilo ucenjeno američkom pomoći da smeni Viktora Mikolajoviča Šokina.
No nedavno svedočenje Devona Arčera, nekadašnjeg poslovnog partnera Hantera Bajdena, potkrepilo je neka naslućivanja o ovim poslovnim vezama, prenose američki mediji. Još nisu poznati svi detalji svedočenja – mediji prenose ponešto što je procurilo, kao i ono što je Arčer izneo u intervjuu sa američkim novinarom Takerom Karlsonom. Još krajem jula njujorški tabloid „Njujork post“ – koji je bio blokiran na društvenim mrežama zbog objavljivanja podataka pohranjenih na Bajdenovom laptopu 2020. godine – zabeležio je da je Džozef Bajden barem dvadesetak puta bio uključivan telefonom na poslovne sastanke svog sina. Doduše, mnoga od ovih uključenja bila su kurtoazna – stariji Bajden bi pozdravio prisutne ili u pojedinim slučajevima nije ni znao da njegov razgovor sa sinom slušaju drugi prisutni. Međutim, u pojedinim slučajevima jeste znao sve okolnosti razgovora u koje je bio uključen, prenose mediji.
Arčer je čovek živopisne poslovne biografije. Suočen je s dugogodišnjom zatvorskom kaznom zbog prevare s obveznicama teške 60 miliona dolara. Jedna od njegovih tvrdnji odnosi se na sastanak u Dubaiju koji se odigrao 4. decembra 2015. U pitanju je bio sastanak odbora direktora energetske kompanije „Burizma“, koja je Hanteru Bajdenu plaćala izdašnu mesečnu naknadu od 83.000 dolara.
Te večeri, prema Arčerovim rečima, on i mlađi Bajden su se odvezli do Džemeraja biča, gde su se susreli s jednim Hanterovim prijateljem. Dok su sedeli u baru, pozvao ih je jedan od rukovodilaca „Burizme“ Vadim Požarski, koji je ukazao da vlasnik kompanije Mikola Zločevski mora hitno da razgovara s Bajdenom. Dvojica Ukrajinaca su se ubrzo pridružili američkim saradnicima i tom prilikom je Požarski pitao Hantera: „Možeš li da pozoveš svog oca?“ U to vreme Džozef Bajden bio je ključna ličnost administracije Baraka Obame zadužen za Ukrajinu. U središtu američkog interesovanja bilo je pitanje borbe protiv korupcije. Bajden je ubrzo i otputovao u Kijev, gde se obratio ukrajinskoj Radi 9. decembra 2015. govoreći o opasnostima korupcije, burazerskog kapitalizma i drugih zala koja su tradicionalno razarala postsovjetsku i večno tranzicionu Ukrajinu.
Uloga Džozefa Bajdena, prema podacima o svedočenju do kojih su došli mediji, bio je da osnaži poslovni brend svog sina, te da pruži utisak dostupnosti najviših vašingtonskih adresa poslovnim partnerima.
Takođe, navodi se, netačni su raniji navodi da Džozef Bajden nije bio upoznat sa ovim poslovnim vezama. „Bio je upoznat s Hanterovim poslovima, susretao se s Hanterovim poslovnim partnerima, zapravo, upoznati ste s pismom koje pokazuje da je poznavao mene“, rekao je Arčer u intervjuu. Prema njegovim rečima, uloga Amerikanaca u odboru direktora „Burizme“, od kada su se priključili u proleće 2014, bio je da posegnu za svim dostupnim polugama moći – uključujući i razgranate mreže uticaja tadašnjeg potpredsednika SAD – da pomognu opstanak kompanije koja se nalazila pod istragom. „To je bila ideja (kompanije). Ta sposobnost da se pomogne na geopolitičkoj pozornici da se poštede problema, da se drže podalje od istraga, da im se odmrznu sredstva“, objasnio je Arčer.
Postepeno uključenje ukrajinskih tema u mreže američke političke moći zahteva podrobno ispitivanje. Provizorno se može naslutiti da je serija događaja – od lobističkih i poslovnih usluga, optužbi za sajber napade i rusko mešanje u američke predsedničke izbore – postepeno sužavala mogućnosti diplomatskog manevrisanja a možda i mirnog razrešenja otvorenih sporova. Ukrajinske stvari postajale su – na jedan pervertirani i prikriveni način – američke stvari. Svedočenje Devona Arčera mogao bi biti još jedan važan korak u pokretanju procesa opoziva američkog predsednika, o čemu je još krajem jula govorio predvodnik većine u Predstavničkom domu Kevin Makarti.
Miloš Milojević
Izvor: Pečat
