Nije ovo grad gdje po kiši može da se zaustavi taksi podignutom rukom. Ništa nije jednostavno, ništa nije kao na filmu. Možeš da prođeš i da te skvase kad presječu točkom lokvu
Pitao sam jednom dobrog prijatelja zašto nikad ne nosi naočare za sunce. “Đe si vidio super-heroja koji nosi kišobran i sunčane naočare?”. Iako ima nekih heroja sa magičnim cvikerama, njegova ideja je u osnovi dobra. Savršenim ljudima nisu potrebne takve stvari, ali savršeni ljudi ne postoje. Postoje samo super-heroji.
Još u gimnaziji se viđelo da muškarce skoro da je bilo sramota da dođu sa kišobranom u školu. Sklapali su kišobran još na ulazu u dvorište škole i gurali ga iza velikog radijatora na ulazu u gimnaziju. Naravno, nije se znalo koji je čiji i svako je uzimao po potrebi. Ali postoji kod mnogo ljudi u Podgorici taj otklon od potrebe za pomagalom, za kišobranom. Kao da samo kukavice, plašljivci od kiše, nose kišobrane. Uzeće ga samo u prijekoj potrebi, ili ako ga maznu iz kafića nekome kad krenu kući.
Kiša u Podgorici ne pada, ona sipa, pljušti i lije. Kažu “sručila se” kiša. Sručila, kao da je neko prosuo lavor vode na grad. Zna kiša da pada i danima, ali nema prostora za depresivnu kišu, kao u ostalim gradovima. U Podgorici kad kiša pada, ona ne davi malo po malo, nikad ne sipi. U Podgorici je kiša u naletu, ona udari i prođe. Zato i kažu “Ni kišobran ne pomaže!”. Možda otuda i taj otklon od kišobrana, jer sve ti je uzalud, skvasićeš se od kola do kuće. Džaba ti lumbrelo!
Ima Podgoričana koji umiju da ostanu suvi i bez kišobrana po najvećim kišama. Funkcionišu po principu savršenog tajminga, tačno znaju koliko kiši treba vremena da se “ispada”, kad će da prođe pljusak, kako se korača po mokrom asfaltu. Snalaženje i iskustvo, kao dobar centar u reketu.
Podgorica je momentalno blokiran grad čim padne kiša. Saobraćaj stane. Na svakoj radio stanici puštaju “Kiše jesenje”, “Purple rain” i “I can’t stand the rain”. Kiša ima svoj soundtrack. Da ljudi još više polude jer se sve kreće mic po mic i svako svakome trubi na semaforima.
Ali nije da taj haos po kiši nema šmeka. Ako čovjek ne žuri, ako nije u kolima, ako ima taj kišobran sa sobom i ako ima kakvu fasadu i nastrešnicu da se skloni dok kiša ne stane, tad i kiša i gužva djeluju kao kulise, kao predstava.
Sačekaš da prođe. Nema druge. Čekaš. Da se ispada. Da izduši. Da se slije. Da se sruči. Da je nema. Kiša brzo ode iz Podgorice, toliko brzo da se kombinuju često baš kišobran i naočare za sunce. Takav je grad, čas ti treba jedno, čas drugo.
Nije ovo grad gdje po kiši može da se zaustavi taksi podignutom rukom. Ništa nije jednostavno, ništa nije kao na filmu. Možeš da prođeš i da te skvase kad presječu točkom lokvu.
Ko živi na kakvom brdu oko Podgorice može da ima odličnu priliku da vidi kako se igra kiša. Pada na Starom aerodromu, pa se prebaci u Tološe, pa malo Zabjelo, a kod ostalih sunce. Ako postoji izraz “Kao kiša oko Kragujevca”, onda bi se moglo reći da se sunca i kiša u Podgorici stalno igraju žmurke.
Zna to da bude i lijepo. Ako imaš sreće da se iskombinuješ da ostaneš suv.
Đuro Radosavović
Izvor: Vijesti
