Piše: Milica Srejić
Za srpske novinare na Kosovu i košarkaški turnir ili bezazleni festival postaju izazov. Svuda se mogu pojaviti duge cevi. I svi – uključujući i institucije – obraćaju se često samo na albanskom pa ko razume
Sa slušalica se čuje ponavljajuće: „Izvinjavam se, ali ih ne čujem, nisu uključili mikrofon.“
To je bila gospođa koju je angažovala Opština Severna Mitrovica za prevod na srpski jezik sednice Skupštine opštine, jer su Zakonom o upotrebi jezika dužni da to obezbede.
Gledam u papir ispred sebe – na albanskom jeziku ispisani su članovi Komisije za bezbednost. Ništa ne razumem. Pokušavam da uhvatim beleške sa sednice, opet ne uspevam. Čujem svaku petu reč, a informacije mi izmiču.
Ovako je izgledao moj prvi odlazak na sednicu Skupštine opštine Severna Mitrovica koja ima jednog srpskog odbornika. Ni naredne nisu bile bolje. Ipak, tu su kolege (Srbi) pa se zajedno dovijamo da prenesemo javnosti šta se desilo.
Ana Marija Ivković, glavna urednica portala Alternativna, za „Vreme“ kaže da se Zakon o upotrebi jezika najčešće ne poštuje, te da novinari često od institucija dobijaju odgovore samo na albanskom.
„Na primer, imam odličnu komunikaciju sa Privatizacionom agencijom Kosova i moram da pohvalim činjenicu da oni vrlo agilno odgovaraju na moja pitanja, ali ti odgovori su na albanskom jeziku“, priča Ivković.
Dodaje da se događalo i na konferencijama za štampu nekog ministarstva da ne postoji dovoljno dobar prevod.
„Čini mi se da je sada svima lakše da jednostavno nemaju prevod na srpski. Ako ga ima, bude izuzetno loš pa mi sada postajemo srećni ako uopšte dobijemo odgovor. Više nije pitanje da li ćete dobiti odgovor na srpskom nego da li ćete uopšte da dobijete odgovor“, ukazuje sagovornica „Vremena“.
Specijalna policija kao nova normalnost
Džez festival, košarkaški turnir, izgradnja mosta – sve su to naizgled bezazleni događaji sa kojih možemo da izveštavamo. Međutim, ukoliko ste na severu Kosova, ni ti događaji nisu „bezazleni“.
Ristanović: Promena naziva ulica u Severnoj Mitrovici deo „albanizacije“ srpskih sredina na Kosovu
Prisustvo specijalne jedinice Kosovske policije je često nakon Banjske. Policajci nekada legitimišu i snimaju novinare na terenu. Na čuvenom mostu su pripadnici KFOR-a koji takođe to čine. A, nekada vas snimaju i nepoznati ljudi, čiji jezik uglavnom ne razumete.
Hapšenja građana su česta, a policija novinarsku ekipu u tim trenucima ume i da opomene i to, opet, najčešće na albanskom jeziku.
Tu su i lokalni moćnici koje viđate po gradu i o kojima pišete i, kolege druge etničke pripadnosti sa kojima i ne sarađujete najbolje. A, odgovornost za to je obostrana.
Ukratko: duge cevi, panciri, snimanje, legitimisanje i nerazumevanje prate srpske novinare tokom izveštavanja sa severa Kosova.
Ivković objašnjava da je od 2022. godine postala nova normalnost u novinarskom radu da se periodično pojavljuju pripadnici specijalne jedinice Kosovske policije.
„U roku od par minuta može se dogoditi da se specijalci rasporede na terenu“, opisuje Ivković.
„Da li si Albanka?“
Ivković priča da ponekad specijalna policija na albanskom pita da li ste Albanac ili Albanka, traži dokumenta i pokušava nešto da objasni na albanskom jeziku.
„Meni se to nedavno dogodilo tokom snimanja izgradnje novog mosta u Mitrovici. Imam sreću zato što razumem jezik, ali sam se zapitala šta bi se dogodilo kolegama koje ne razumeju ni reč. Oni mene nisu legitimisali, ali su pokušavali da mi objasne da ne mogu da budem ispred žute trake zbog radova, pa je tu došlo do nesporazuma i ja sam se povukla“, ukazuje naša sagovornica.
Prof. dr Radoje V. Šoškić: „Kvaka 22: sloboda kroz negaciju“
Ovakve situacije su, napominje Ivković, opasne kada postoje tenzije kao na primer nakon eksplozije na kanalu Ibar-Lepenac kada je došlo do raspoređivanja pripadnika KP u čitavoj Severnoj Mitrovici.
„Mi smo tada kao novinarke odlučile da se te večeri tokom raspoređivanja i snimanja toga ne krećemo same, već u grupi od nas tri, jer smo smatrale da je tako bezbednije s obzirom na tenzije i činjenicu da stvarno neko od policajaca jednostavno ne zna jezik i da pod nabojem može da reaguje na različite načine“, nastavlja ona.
„Tako da sami odlučujemo da imamo mere predostrožnosti, da se nekada krećemo zajedno i vrlo često da ne nosimo press prsluke jer smatramo da je bezbednije da ih nemamo nego da ih imamo u određenim situacijama“, naglasila je Ivković.
Suštinske zaštite – nema
Prema podacima Udruženja novinara Srbije na Kosovu, 2024. godine registrovana su 22 slučaja ugrožavanja bezbednosti, dok je Asocijacija novinara Kosova zabeležila čak 42 incidenta.
Pretnje smrću, verbalni napadi, ometanje u radu, ali i policijski upadi i sajber napadi deo su svakodnevice lokalnih redakcija, piše u izveštaju Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM).
Kada se nešto dogodi novinaru, udruženja to osude i to je to, naglašava Ivković.
„Suštinske zaštite nema. Naravno da je važno da se osudi napad, ali to neće sprečiti nekoga ko vas je napao da to ne učini ponovo. Mislim da je jedan od razloga što većina kolega to ne prijavljuje policiji taj što bi veći problem lokalnom novinaru napravila prijava, posle koje bismo sreli osobu koju smo prijavili na ulica. Tako da mislim da mnogi napadi prođu ispod radara“, ukazuje naša sagovornica.
„Obraćanje zvaničnika na Kosovu nije ništa drugačije nego onih u Beogradu. Sa nizom optužbi na račun novinara koji ih kritikuju, govorim i o političkim predstavnicima Srba i Albanaca na Kosovu. I se vremenom nije menjalo.“
Izvor: Vreme
