Пише: Милица Срејић
За српске новинаре на Косову и кошаркашки турнир или безазлени фестивал постају изазов. Свуда се могу појавити дуге цеви. И сви – укључујући и институције – обраћају се често само на албанском па ко разуме
Са слушалица се чује понављајуће: „Извињавам се, али их не чујем, нису укључили микрофон.“
То је била госпођа коју је ангажовала Општина Северна Митровица за превод на српски језик седнице Скупштине општине, јер су Законом о употреби језика дужни да то обезбеде.
Гледам у папир испред себе – на албанском језику исписани су чланови Комисије за безбедност. Ништа не разумем. Покушавам да ухватим белешке са седнице, опет не успевам. Чујем сваку пету реч, а информације ми измичу.
Овако је изгледао мој први одлазак на седницу Скупштине општине Северна Митровица која има једног српског одборника. Ни наредне нису биле боље. Ипак, ту су колеге (Срби) па се заједно довијамо да пренесемо јавности шта се десило.
Ана Марија Ивковић, главна уредница портала Алтернативна, за „Време“ каже да се Закон о употреби језика најчешће не поштује, те да новинари често од институција добијају одговоре само на албанском.
„На пример, имам одличну комуникацију са Приватизационом агенцијом Косова и морам да похвалим чињеницу да они врло агилно одговарају на моја питања, али ти одговори су на албанском језику“, прича Ивковић.
Додаје да се догађало и на конференцијама за штампу неког министарства да не постоји довољно добар превод.
„Чини ми се да је сада свима лакше да једноставно немају превод на српски. Ако га има, буде изузетно лош па ми сада постајемо срећни ако уопште добијемо одговор. Више није питање да ли ћете добити одговор на српском него да ли ћете уопште да добијете одговор“, указује саговорница „Времена“.
Специјална полиција као нова нормалност
Џез фестивал, кошаркашки турнир, изградња моста – све су то наизглед безазлени догађаји са којих можемо да извештавамо. Међутим, уколико сте на северу Косова, ни ти догађаји нису „безазлени“.
Ристановић: Промена назива улица у Северној Митровици део „албанизације“ српских средина на Косову
Присуство специјалне јединице Косовске полиције је често након Бањске. Полицајци некада легитимишу и снимају новинаре на терену. На чувеном мосту су припадници КФОР-а који такође то чине. А, некада вас снимају и непознати људи, чији језик углавном не разумете.
Хапшења грађана су честа, а полиција новинарску екипу у тим тренуцима уме и да опомене и то, опет, најчешће на албанском језику.
Ту су и локални моћници које виђате по граду и о којима пишете и, колеге друге етничке припадности са којима и не сарађујете најбоље. А, одговорност за то је обострана.
Укратко: дуге цеви, панцири, снимање, легитимисање и неразумевање прате српске новинаре током извештавања са севера Косова.
Ивковић објашњава да је од 2022. године постала нова нормалност у новинарском раду да се периодично појављују припадници специјалне јединице Косовске полиције.
„У року од пар минута може се догодити да се специјалци распореде на терену“, описује Ивковић.
„Да ли си Албанка?“
Ивковић прича да понекад специјална полиција на албанском пита да ли сте Албанац или Албанка, тражи документа и покушава нешто да објасни на албанском језику.
„Мени се то недавно догодило током снимања изградње новог моста у Митровици. Имам срећу зато што разумем језик, али сам се запитала шта би се догодило колегама које не разумеју ни реч. Они мене нису легитимисали, али су покушавали да ми објасне да не могу да будем испред жуте траке због радова, па је ту дошло до неспоразума и ја сам се повукла“, указује наша саговорница.
Проф. др Радоје В. Шошкић: „Квака 22: слобода кроз негацију“
Овакве ситуације су, напомиње Ивковић, опасне када постоје тензије као на пример након експлозије на каналу Ибар-Лепенац када је дошло до распоређивања припадника КП у читавој Северној Митровици.
„Ми смо тада као новинарке одлучиле да се те вечери током распоређивања и снимања тога не крећемо саме, већ у групи од нас три, јер смо сматрале да је тако безбедније с обзиром на тензије и чињеницу да стварно неко од полицајаца једноставно не зна језик и да под набојем може да реагује на различите начине“, наставља она.
„Тако да сами одлучујемо да имамо мере предострожности, да се некада крећемо заједно и врло често да не носимо пресс прслуке јер сматрамо да је безбедније да их немамо него да их имамо у одређеним ситуацијама“, нагласила је Ивковић.
Суштинске заштите – нема
Према подацима Удружења новинара Србије на Косову, 2024. године регистрована су 22 случаја угрожавања безбедности, док је Асоцијација новинара Косова забележила чак 42 инцидента.
Претње смрћу, вербални напади, ометање у раду, али и полицијски упади и сајбер напади део су свакодневице локалних редакција, пише у извештају Асоцијације независних електронских медија (АНЕМ).
Када се нешто догоди новинару, удружења то осуде и то је то, наглашава Ивковић.
„Суштинске заштите нема. Наравно да је важно да се осуди напад, али то неће спречити некога ко вас је напао да то не учини поново. Мислим да је један од разлога што већина колега то не пријављује полицији тај што би већи проблем локалном новинару направила пријава, после које бисмо срели особу коју смо пријавили на улица. Тако да мислим да многи напади прођу испод радара“, указује наша саговорница.
„Обраћање званичника на Косову није ништа другачије него оних у Београду. Са низом оптужби на рачун новинара који их критикују, говорим и о политичким представницима Срба и Албанаца на Косову. И се временом није мењало.“
Извор: Време
