УПЦ је једина украјинска конфесија која пати и од оружаног сукоба на истоку и од мржње „патриота“ на западу.
У Украјини бјесне борбена дејства. Људи гину, куће се руше, породице растурају. Сада је тешко наћи особу која не би била погођена овим догађајима. Црква није изузетак. На истоку земље од сукоба страдају цркве и вјерници УПЦ, а на западу, парадоксално, од насртаја „патриота“.
УПЦ на истоку и у централном дијелу земље
Главна непријатељства се сада одвијају на југоистоку Украјине и око Кијева.
Ријеч је о регионима у којима доминирају вјерници УПЦ. Унијати и расколници из такозване ПЦУ („Православна црква Украјине“) су тамо слабо заступљени. Дакле, УПЦ највише сноси тегобе рата, њени вјерници се боре у саставу Оружаних снага Украјине и јединица територијалне одбране, њене цркве се уништавају гранатирањем.
Дана 14. марта оштећени су или уништени: црква Св. Јоасафа Белгородског у Кијеву, црква Св. Митрофана у Лисичанску, црква Александра Невског у Александровки, Јекатеринински храм у Счастју, Георгијевски храм у Нижину, Успенски саборни храм и цркве Светог Антонија и Жена Мироносица у Харкову, црква Рождества Богородице у Талаковки код Мариупоља, Вазнесенски храм у селу Бобрик, Свето-Николајевска црква у Новоигнатјевки, црква у част Пресвете Богородице у селу Вјазовска у Житомирској области, црква Светог Ђорђа у селу Заворичи, Кијевска област, црква Светог Ђорђа у селу Романовка код Ирпена, зграда Богословије у Сумију, Тихоновски храм у селу Гуљајпоље, Запорошка област, Саборна црква Рођења Христовог у граду Лисичанск, Покровска црква у Малину, црква Рождества Богородице у Јасногородки, Покровски храм у селу Бишев, Иљинска црква у селу Мостиште, Црква Теодосија Черниговског у Чернигову, Црква Петра и Павла у Бучи, Саборна црква Рођења Христовог у Северодоњецку, Храм Св. царице Тамаре у Пјатихатки код Харкова.
Ово је сасвим непотпуна листа, јер тренутно једноставно не постоји контакт са многим жариштима.
Дана 12. марта 2022. године почињен је злочин без преседана над УПЦ: извршен је ваздушни удар на Свето-Успенску Светогорску лавру. Бомба је пала у близини моста који повезује Лавру и град Светогорск. Оштећен је главни храм манастира, Успенска саборна црква, као и манастирска гостопримница у којој је боравило 520 избјеглица из Харкова и Изјума, међу којима 200 дјеце. Игуман Лавре митрополит Арсеније је то назвао безумљем.
Реторичко питање: чијих вјерника има највише међу браниоцима Харкова, Мариупоља, Херсона, Николајева, Одесе и других градова? Чијих вјерника има највише међу људима погођеним војним дејствима? Одговор је очигледан: међу војницима, и међу хиљадама погинулих, и међу стотинама хиљада који су изгубили своје домове, највише је вјерника УПЦ.
Понављамо, управо УПЦ највише страда у актуелном сукобу, макар и због чињенице да је заједница УПЦ највише у оним регионима гдје се воде активна непријатељства. Предстојатељ УПЦ, архијереји и свештенство од првих дана захтијевали су прекид ватре и позивали вјернике да бране земљу. И дјеца свештеника УПЦ узимају оружје и стају у прве редове војске.
Заслуге УПЦ у помагању у вођењу хуманитарних конвоја препознао је чак и В. Зеленски у свом обраћању од 12. марта 2022. године.
„На данашњи дан послали смо још један хуманитарни конвој у Мариупољ. Захвалан сам сваком возачу који покушава да оствари ову тешку мисију, представницима Цркве који су се придружили напорима да се хуманитарни коридор до Мариупоља заштити од гранатирања“, рекао је Зеленски. Овдје је ројеч о томе да је предстојатељ УПЦ, Његово Блаженство митрополит Онуфрије, лично и уз учешће осталих архијереја и свештенства, помогао у организацији хуманитарног коридора у Мариупољу, а митрополит запорошки и мелитопољски Лука послао је више од 90 тона хране и лијекова у Мариупољ у оквиру хуманитарног каравана.
Чинило би се да је све ово требало да промијени однос према УПЦ од стране њених непријатеља, али, нажалост, видимо супротно.
Положај УПЦ на западу Украјине
Тамошња ситуација се може сажети у једну ријеч: хаос. Само у Ивано-Франковској области током протекле недјеље заплијењено је седам цркава.
На почетку су у Цењави унијати, као разбојници, истјерали вјернике из храма иконе Богородице Свецарице. Затим је услиједило заузимање Покровске цркве у Головама, капеле у Шкиндовском Груну, манастира Архангела Михаила у Бабјанки, Никољске цркве у Калушу, храма Зачећа Свете Ане у Верховини и Тројицког манастира на планини Дукоња.
А начин на који се све то дешава је шокантан. Приликом заузимања у Верховини, људи са митраљезима извлачили су вјернике из цркве, постројили их и отворено им пријетили. Човјек са маском на лицу је толико викао на људе да се чинило као ће ускоро почети да пуца на њих.
Посебно нечувен инцидент догодио се у Ивано-Франковској области, гдје су 8. марта 2022. године непознати наоружани људи отели игумана Тројицког Дуконског манастира, архимандрита Тита (Драчука), заједно са искушеником Трофимом, који су, према ријечима локалног становништва, насилно одведени у Верховину на ислеђивање. Какву опасност представља братија манастира у Карпатским планинама?
Преостале цркве ове епархије су такође под снажним притиском и у сваком тренутку могу бити заузете. Све се то дешава уз сагласност (а можда и под диригентском палицом) власти.
Руслан Марцинкив, градоначелник Ивано-Франковска, је 7. марта 2022. године, у име градског вијећа Ивано-Франковска, захтијевао да парохијани УПЦ пређу у расколничку ПЦУ: „Сада је вријеме када сви вјерни хришћани који су још увијек припадали Московској патријаршији морају да се опредијеле… Заједно са поглаваром ПЦУ, митрополитом кијевским Епифанијем, позивамо вас да кренете канонским путем – путем јединства са ПЦУ“.
А у сусједној Лавовској области чини се да више не важе украјински закони, посебно Устав, којим је сваком Украјинцу загарантована слобода вјероисповести. Дана 10. марта 2022. године, у Лавовској области, Градско вијеће Дрогобича забранило је дјеловање УПЦ у граду. Образлажући своју одлуку, градско вијеће је навело да то чини „у циљу консолидације украјинског народа“ и да су активности УПЦ „отворено антидржавне и антиукрајинске природе“.
Још раније, 28. фебруара 2022. године, сличну одлуку донијело је Градско вијеће Градока, такође Лавовској области, уз оптужбе за антидржавно и антиукрајинско дјеловање, за стварање „вјештачке конфронтације између појединих група украјинског народа“ и за „цијепање украјинског друштва на вјерској основи“. Важно је напоменути да су и у Городоку и у Дрогобичу власти забраниле УПЦ након жалбе локалних унијата.
Са избијањем рата појавило се и доста пријава да је оружје сакривено у храмовима и манастирима УПЦ. Сви ови извјештаји испостављају се као лажни, што, након провјера, потврђују Служба државне безбједности Украјине, Национална полиција и друге агенције за спровођење закона.
Међутим, власти морају не само да оповргну лажне гласине, већ и да обезбиједе заштиту парохија УПЦ од напада јуришника. Може се претпоставити да унијати и други непријатељи УПЦ пажљиво прате како ће се развијати ситуација са забраном дјелатности УПЦ у Городоку и Дрогобичу, Лавовске области. Ако власти у Кијеву ћуте, то ће бити јасан сигнал за даље забране УПЦ у другим градовима Галиције. Може доћи до домино ефекта, када ће свако заузимање храма УПЦ провоцирати следећу акцију. Ко ће у овој верзији догађаја приграбити храмове „забрањене УПЦ“? Да ли је циљ унијата црквена имовина УПЦ, а не брига за безбједност Украјине?
О двоструком моралу и јединству Украјине
Испоставило се да док украјински војници (углавном вјерници УПЦ) бране земљу на источном фронту, унијати врше погром над православнима на мирном западу земље. „Патриоте” су нашле „непријатеља” према себи – боре се против жена, стараца и дјеце у парохијама УПЦ, уприличивши „лов на вјештице”.
И ту се поставља питање: да ли таква активност помаже у заштити Украјине или, напротив, наноси штету, сијући непријатељство тамо гдје сада не би требало да га буде? Мислимо да је одговор очигледан.
Осим тога, забране дјеловања УПЦ немају никакве везе са законодавством Украјине, не само у мирнодопско, већ и у ратно вријеме. Чини се да у неким западним регионима закони земље више не важе.
УГКЦ: назад у СССР?
Данас многи унијати захтијевају да се забрани дјеловање УПЦ и, као разбојници, запосиједају њене цркве. Истовремено, УГКЦ (унијатска Украјинска гркокатоличка црква) је веома гласно изражава огорченост због забране дјеловања саме УГКЦ, коју су увеле совјетске власти 1946. године. Тада је развијен читав план „да се одвоје гркокатоличке (унијатске) жупе у СССР-у од Ватикана, да би се остварило њихово накнадно припајање Руској православној цркви“. Централни моменат овог плана био је Лавовски сабор 1946. године, на којој је више од двије стотине унијатских свештеника одлучило да се поново уједине са Руском православном црквом. Овај Сабор се може третирати на различите начине. Питање поновног уједињења унијата са православљем је прилично сложено и вишеструко. Али став самих унијата је разумљив, они Лавовски сабор сматрају псеудосабором, а ликвидацију УГКЦ је безакоњем.
Али то исто се сада чини у односу на УПЦ. Испада, као у оној чувеној причи, када је хришћански мисионар сазнао од дивљака шта је добро, а шта зло. Дивљаци су му објаснили да је зло када сусједно племе нападне наше, уништи наше колибе, силује наше жене, а наше мушкарце одведе у ропство. А добро је када то исто чинимо у односу на сусједно племе.
***
И неколико ријечи о јединству. Предсједник Украјине Зеленски је у видео поруци од 12. марта 2022. године рекао: „Морамо да будемо фокусирани. Неопходно је да сви ми, сви Украјинци, наставимо да се концентришемо на одбрану наше државе. Да радимо заједно. Без унутрашњих подјела, подржавајући једни друге, широм Украјине, од Ужгорода до Мелитопоља, од Чернигова до Мариупоља, од Лавова до Харкова“. УПЦ, са своје стране, чини све да заштити Украјину, да помогне људима, да приближи дуго очекивани мир.
Рат ће прије или касније завршити. Врло је могуће да ће се у овом рату родити права, истинска Украјина, какву сви желимо да видимо: са стварним, а не декларисаним јединством, својом националном идејом и сопственим вриједностима. Родиће се земља у којој се вјерске заједнице неће дијелити на „патриотске“ и „непатриотске“, гдје неће отимати туђе цркве и протјеривати свештеничке породице из својих домова само зато што служе у „погрешној“ Цркви. Гдје се људи неће дијелити по језику, националности или другим критеријумима. Гдје ће сви поштовати права једни других и гдје ће се остварити слобода исповедања вјере без страха од одмазде.
И како год да градимо ову државу, њен темељ мора бити православна вјера са канонском Украјинском православном црквом.
(Савез православних новинара)
