Нисам хтјела да се оглашавам поводом дјеце из Полицијске академије Даниловград, који су славили побједу Србије над Црном Гором јер не пратим спорт и просто еуфорију те врсте не могу да разумијем када су у питању спортска дешавања, дочим, сумњам да и један спортиста може да разумије моју радост поводом купивине нове хаљине, па рачунам да је то отприлике то – слична емоција.
Листајући портале видјела сам најаву о организацији протеста поводом “понашања полазника академије”, те ми није јасно како то да се слободна воља и слобода појединца, сад одједном покушава наметнути кроз којекаве дисциплинске поступке, протесте, психолошке анализе о сексуалној апстинецији полазника, од стране којекавих НиТколаидиса и кроз јавне осуде бивших министара?
Ово друштво само по себи пораз признаје јер силом покушава наметнути љубав према домовини, а сила, то сви знамо, изазива само отпор, па није ни чудо што та дјеца и ако можда не знају да им Устав Црне Горе гарантује слободу изражавања, те у складу са тим могу навијати за кога хоће, навијају за другу државу коју осјећају ближом него ову у којој живе и у којој су рођени.
Нису проблем та дјеца, проблем је овај систем, тај бивши министар, аналитичари, академија и њихови дисциплински поступци, Закон о државним симболима и цио спектар репресивног државног апарата који те присиљава да волиш и поштујеш државу, репрезентацију, језик, заставу, химну… шира јавност која те осуђује, напада, псује и пријети, ако се не понашаш у складу са наметнутим љубавним доживјајима Црне Горе и свега везаног за њу, толико да све то превазилази границе, не само поштовања елементарних права појединаца (право на избор), већ почиње да сличи покушају неке компензације за ерективне дисфункције државног апарата.
Бојана Јокић
Извор: Фејсбук
