Стидљиве људе понекад сматрају надменима, јер њихово устезање од отварања према другима, уздржана конверзација и неумеће изражавања емоција могу изгледати као одраз надмености и равнодушности. Наравно, иза стидљивости се заиста некад и може крити надменост, она је често њена друштвено прихватљивија маска, али то свакако није правило. Имати способност да се осети стид је позитивна особина, јер води могућности увиђања сопствених грешака, покајања, промене и сведочи на осетљивост према осећањима и мишљењима других, тежњи ка ненаметљивости и нестављањем себе у први план. С друге стране, стидљивост је и облик затворености који ограничава дијапазон нашег односа са људима и способност да кроз интеракцију са њима на прави начин разумемо и доживимо њихове потребе, жеље и могућности.
Стидљивост никада не треба силом гушити, како се са водом затворености и учаурености не би избацило и дете невиности, искрености, осетљивости, ненаметљивости или безазлености. Она се превладава животним искуством, трезвенијим погледом на људе и не преувеличавањем било њихових позитивних било негативних особина, као и дејства тих особина на нас и њихове улоге у нашим животима. Искуство нас, ако имамо среће, води једној врсти релаксирансти у односима, у способности да прихватимо мане других, без да им приписујемо превелики значај, као и да се помиримо са тим да никада нећемо свакоме бити по вољи, па и да се помиримо са тим да ћемо са неким бити у сукобу, да ћемо се са неким разићи, да ће после неких односа остајати горак укус у устима.
Оно што је и овде најбитније, стидљивост се најуспешније превладава ако не стављамо себе у центар света, ако смо свесни својих мана и ограничења, ако не мислимо за себе да увек морамо да будемо савршени, ако се не бојимо критике на свој рачун. Тада не морамо на себе да навлачимо стидљивост као плашт, брану од света, покушај да се избегну његова искушења и наше сопствене одговорности. Ако ово урадим, ако иступим, могу да погрешим, да будем исмејан или критикован, рећи ћемо себи, а онда ћемо схватити да то и не мора бити важно, посебно ако смо дали све од себе, ако смо то радили са смислом и од срца. Живот иде даље и неће нас стрефити гром ако баш не заблистамо, ако сви не буду усхићени због онога што смо говорили или чинили.
Човек расте када схвати да је слободан и одговоран, а у тој врсти смелости некако нема места за претерану стидљивост. Против сопствене надмености и равнодушности се не треба борити скривањем иза маске стидљивости, него преиспитивањем самог себе, стваралачком борбом са инертним и учмалим човеком у нама, суочавањем са препрекама, опасностима, невољама и непријатностима, али, колико год је могуће, без утапања у бујици овосветских брига, које нас затвара за могућност општења са невидљивом и нествореним.
Живот увек подразумева борбу и много невоља, а изговори, одлагања и самообмане обично се не покажу као добро решење, бар не дугорочно. Оно што смо гурали у страну обично нас сачека, оно што нисмо превладали почиње да савладава нас, оно што од чега смо хтели да побегнемо стиже нас у још драматичнијем виду. А живот је превише кратак да бисмо га трошили на самооправдавање и трагање за изговорима, односно пребацивање одговорности на друге људе или разне врсте случајности или нужности, јер такав избор пречесто уме да заврши у горчини пораза. Кад обично буде касно за било какву промену, па и самоотварање за друге људе и за светлост Божију.
Др Владимир Коларић
Извор: Портал Атмос
