Ка Његошевом коначном почивалишту, (1. дио), (ВИДЕО)

Излагање митрополита Амфилохија на представљању књиге „Седам Његошевих сахрана – ка Његошевом коначном почивалишту“ у Малој сали задужбине Илије Коларца, 29. октобра 2013. г.

Његошев стих из „Горског вијенца”: „враг ђаволу дође у сватове” најадекватнија је мисао да се уклеше на маузолеј на Ловћену, јер се односи на све оно што се догађало са Његошем од времена његовог упокојења 1851. г.

Испричаћу вам један догађај везан за мога оца Ћира Радисављевог и једног мога рођака, ондашњег младог архитекте који је био у предузећу које је рушило цркву на Ловћену и које је градило маузолеј. Дошао тај млади Радовић код мога оца па га он пита: „Рашо, шта радиш, гдје си?“ „Па, ето“, каже, „стрико, радимо на Ловћену, подижемо маузолеј“. „Није, ни дâ Бог Рашо, да ти у томе учествујеш?“ Каже: „Јесте, стрико, ја тамо учествујем. Кад се заврши маузолеј видјећеш да је то велика ствар и велики догађај. Узећу ја тебе у кола па ћу те одвести на Ловћен, да видиш шта је урађено“. Каже он њему: „Рашо, хоћу, али под једним условом – кад се попењем на Ловћен да се ударим рукама у прси па залелечем: ’Леле мене за тобом, Црна Горо, од сад па задовијек’. Другачије се на Ловћен попети нећу“. А овај му рече: „Е, стрико, ја те онда нећу водити на Ловћен“.

Капела на Ловћену, Миленовић Божидар, (Фото: Сербианартс)

Морам да вам признам да сам се све до прошле године држао тог начела мога покојног оца. Долазио сам на Иванова корита, већ од ’91. године, држао помене Петру II Петровићу Његошу на остацима његове капеле, и за Преображење сам увијек на Иванова корита ишао. Али никако није ми ишла нога према Ловћену, на који сам се попео прије тога први и последњи пут 1961. године, у вријеме устоличења блаженог спомена митрополита Данила Дајковића – великог бранитеља светиње ловћенске, који се са том раном и упокојио у 94. години. Тај Ловћен, који сам онда доживио: са оном чудесном црквицом, са оном љепотом ловћенске планине, са оном травом, оним биљем, а да не говорим о видиковцу одакле се виде обадва свијета – који је, не случајно, изабрао Петар II Петровић Његош да се на њега попење и да вјекује на тој планини – био је у мени и остао у мени као вертикала мога бића, мога односа не само према Светоме Петру II Петровићу Његошу него и према свеукупном доживљају нас као народа, наше Цркве, и нашег историјског опредјељења.

То опредјељење није наше него је на неки начин одређено оним што је византијски цар Теодосије Велики у IV вијеку урадио, поставивши границе Истока и Запада. Границе око којих се преклапа наша судбина, наше историјско биће, наше духовно биће од тада па до дана данашњега. Обиљежавање 1700-годишњице Миланског едикта негдје је на тој линији, с обзиром на оно што је учинио велики цар Константин, који је премјестио престоницу Римскога царства из паганског цезаревско-империјалног освајачког Рима у мало мјесташце на Босфору, спојивши тиме Европу и Азију и утемељивши једну нову хришћанску цивилизацију и културу, хришћанску државу–Источно ромејско царство. Ово је царство трајало дуже него било које друго царство у историји Истока и Запада – хиљаду година од 324. до 1453. године, а ја бих рекао можда и мало даље, до 1917, 1918. године, када је последњи хришћански цар носилац константиновске идеје и доживљаја свијета и човјека и људске историје убијен у Ипатијевском двору у Екатеринбургу, заједно са својом женом и своје четворо дјеце, и са својим насљедником Алексејем. Не само убијен него и послије тога спаљен у Гањиној јами, гдје је данас никло седам храмова за спомен седам тих закланих јагањаца у Екатеринбургу

Статуа Константина великог у Јорку, (Фото: Викиванд)

Римска идеја, о којој тако генијално и дубоко прозорљиво пише Достојевски, данас поново господари судбинама не само Европе него и судбинама савременог свијета. Није случајно да је прије неког времена амерички предсједник – Клинтон је тада био на власти – био позван у Европу, у Ахен, гдје је сахрањен Карло Велики, да би примио одликовање Карла Великог. Том је приликом рекао: „За ову Европу и за овај свијет се ми боримо“. У духу те Европе и тога свијета и у духу те римске идеје се развија данас оно што називамо новим поретком или мондијализмом, или не знам како још да га назовемо. Нови поредак који личи на мијењање хаљина и моде. Прастари поредак који нимало није нов, само мијења своје хаљине – од времена Јулија Цезара до времена Клинтона, Буша и Блера; преко Инквизиције и Француске револуције до бољшевизма, који je примјењен на нашим костима, као што се и нови данашњи поредак примјењује на нама. То није производ овога тла и овдашњег историјског опредјељења, него је унијето преко Лењина у ондашњу царску Русију и уродило плодовима којима је уродило. И фашизам и нацизам су плодови тог и таквог поретка, те и такве римске, империјалне, освајачке, тиранске идеје. А тирјанству стати ногом за врат… то је људска дужност најсветија!

Бенито Мусолини испред споменике Јулију Цезару, (Фото: Reddit)

Његош је тако дубоко, као ријетко ко на овим просторима и у Европи, доживио сукоб демонског и божанског, сукоб зла и добра, правде и неправде, слободе и тирјанства. Све је то у костима доживио тај млади Ловћенски тајновидац. И све што је написао и што је оставио иза себе, до посљедњег тог свог чина пењања на Ловћен, све је то у ствари у духу његовог дубљег виђења људске судбине: Човјек изгнат за врата чудествах, он сам собом чудо сочињава. Нико, па ни од великих европских писаца, философа, богослова, није тако дубоко – све сам увјеренији у то што се више враћам „Лучи микрокозма“, „Горском вијенцу“, Писмима Петра II Петровића Његоша, његовој Биљежници – загризао у коријен људске судбине. Не само у „Лучи микрокозма“, која је огледало земаљске и космичке драме, него је све оно што је био, што је рекао, што је оставио Његош утемељено не просто на знању и на доживљају нашем уобичајеном људском, заснованом на личном искуству и на искуству других, него је засновано на егзистенцијалном виђењу тајне, на боговиђењу, виђењу човјека: Што је човјек, а мора бит човјек! Тварца једна те је земља вара, а за њега види није земља.

Нађите ми код Дантеа, код Шекспира, ако хоћете и код Достојевског, или код неког од најпознатијих европских философа: код Канта, Шелинга или Хегела, и било кога другога, нађите ми само једну такву реченицу. Ловћенски тајновидац је ван серије, то нема никакве сумње. Ја бих рекао: ван серије и међу светитељима овог народа, то ће вријеме да покаже. Несумњиво, велики је Свети Сава, велики је Свети владика Николај, међутим – Његош је нешто вансеријско. Не само као зналац тајни, као зналац човјека и свијета, „свесветија“, него као неко који је све видио, коме је све било откривено, јављено и ништа није имало да му се придода или да му се одузме.

Наставиће се…