Ковчег Владичин стоји још у Цетињској цркви. Неколико дана послије његове смрти нијесу знали шта да раде са његовим тијелом. Велике кише онемогућавале су да се попну на ловћеснки врх, гдје је покојни Владика раније припремио себи посмртни стан у малој Црквици, коју је с велико муком подигао на оном неприступачном врху.
Осим тога извршиоци се нијесу без основа бојали, да би се Турци могли ноћу тамо прикрити – наоколо није било никаквог насеља – осјећи главу, коју су још за живота скупо плаћали и свечано изнијети на трг скадарски.
Ускоро је наступила зима. Ловћен је био прекривен снијегом тако, да му се није могло приступити. Доцније је књаз отпутовао из Црне Горе и напосљетку настала су таква времена, да је требало помишљати само о спасавању земље.
Послије свршетка ратнијех операција намјеравали смо приступити испуњењу Владичине воље, али је Ловћен опет био затрпан снијегом. Уосталом, ја се надам, да ће жеља покојног Владике бити испуњена. Црквица је сазидана за два гроба.
Ј. П. Ковалески, Черного́рия, [(1853) 1872]
Друга сахрана Његошева
На основу наредбе Његошевог насљедника, књаза Данила, 14. октобра 1854. године Владичине кости пренесене су са Цетиња на Ловћен и сахрањене у његовој задужбини.
О томе Његошев секрета и секретар књаза Данила, Милорад Медаковић, пише у новосадским Српским новинама:
На Цетињу, 30. августа. У петак ујутру, у Цркви изидани гроб, упокојеног владике Петра II, отворен је, сандук извађен и стајао је у Цркви до суботе изјутра. Зором у суботу огласила су се звона и попови, да се народ прикупља. Два архимандрита и двадесет свештеника и два ђакона обуку се у цркви, и послије очитане молитве у 7 сати, понесу из Цркве смртне остатке!
Спровод је био велик, који прође кроз авлију двора књажева. Док подигну мртвачки сандук звоне звона, а забрујају топови; а када се укажу на капију двора књажева, онда учеста пуцњава, а кад топови престану, онда на Мучалинама, стојећи Црногорци, проспу огањ из пушака. Сам књаз с књегињом и са осталом свитом крене се, те су покојника пратили до на саму висину Ловћена.
Нико не би могао вјеровати, да ће се онолико тежина за 3 и по сата изнијети. Но, Црногорци, вјешти клисурама, јуначки изнесоше свог бившег Господара на највишу планину, и тиме се испуни последњи при смртном часу учињен завјет Петра II. Почем су смртни остаци у Цркву у раку положили, запуца 1000 пушака у два пута и крене се сва војска и спушти се на Иванова корита.
Србске новине, 13. септембар 1855.
