У ова бурна, разним идеологијама обојена времена, младим родитељима није лако да изаберу боју штрамплица, бенкица, капица… Ако код једног кума оду с децом скоцканом у жуту боју, кум може да помисли да је то провокација, јер странка којој он припада гаји плаву боју. Други кум ће питати зашто децу не облаче у гардеробу са зеленим тоновима, јер екологија је предуслов за безбедан улазак у будућност?
-Искључиво их облачите у комбинацијама боја наше тробојке – закључиће теча из унутрашњости, овејани патриота. А колега са посла, весељак, предложиће да децу обуку тако да личе на заставу дугиних боја, па ће задовољити све укусе, а нарочито један. Кад су се родили моји близанци, у време владавине једне боје, супруга је, да би могла да их разликује, једноме око зглоба на руци везала плави конац, а другоме црвени конац. Мој отац није имао разумевање за овај, како је он сматрао, несмотрени потез моје супруге.
-Моји унуци признају само црвену боју. Јасно?
-Јасно – рекао сам тихо, а моја супруга се загонетно смешкала.
-Зна се шта је црвена боја и ко је носи. Јасно?
-Јасно – одговорили смо углас супруга и ја како би прекинули ову бесмислену идеолошку расправу.
Онда је мој отац скинуо плави кончић, изрезао га у комадиће, бацио у пепељару и запалио. Тако је плави кончић отишао на сметлиште историје.
-Слађана, дај још један црвени кончић – рекао је мој отац мојој супрузи.
Слађана се узмувала, пронашла црвени кончић и мој отац га је везао око руке близанцу коме је пре пет минута скинуо плави кончић. Задовољно се смешкао.
-Како ћемо их сада разликовати? – охрабрила се Слађана.
-А зашто бисмо их разликовали?! Кад смо сви били црвени, није било важно ко је ко. Е, где су они дани! – разнежио се мој отац.
-А како би било да једноме скинемо кончић? – није се предавала моја супруга вођена практичним разлозима.
-Молим?! Зар већ у овом узрасту да доживљавају социјалне разлике?! Један да има, други да нема!
Из друге собе дотрчао је Дуле, мој трећи, тада десетогодишњи син.
-Зашто се свађате? – питао је.
-Договарамо се како да обележимо децу да бисмо могли да их разликујемо. Морамо да знамо који је од њих двојице пишкио, ко је какио, ко је попио лек
– покушао сам да забашурим мало идеолошко надмудривање са мојим оцем.
-То је бар лако! Ако Ивану ставите прст у уста, а он вас уједе, онда је то Огњен – рекао је Дуле.
Док смо ми бленули, истрчао је из собе остављајући за собом идеолошки мрак.
Извор: Јеж, год. 88, бр. 3178-3180, јул-септембар 2023, стр. 11.