Kад те мука изведе у шетњу

Милан Роћен,
(Фото: Вијести)

Кад си млад, многи од нас би направио штошта да лакше прође, нешто ућари и утали се у каквом прљавом послу са великим парама. Тад ти се чини све је то некако прихватљиво и само ти падају на ум они који исто то чине и ништа им не фали но ћетају ка зановијет.
Кад дођу неке друге године и промијене се и ситуације и људи, онда ти буде непријатно кад год видиш некога ко зна за та твоја непочинства и поганства.

Гледам посљедњих дана два таква примјерка у шетњи. То је оно кад те мука поведе у шетњу. Кад не можеш да издржиш са собом и својим мислима у стану. Или са укућанима који безосјећајно траже и захтијевају као у њихова срећна времена када се све могло завршити окретањем телефона, и послови, и новци, и привилегије, и части. Свакако и пакости.

Чекам ту на семафору гдје се укрштају булевари Светог Петра и Џорџа. Чекам зелено и уочим јединствен осмијех и брк Милана Роћена. Застаде да га поздрави једна овдашња улизица. Милана ваљда голица ова што га је повела у шетњу па тих двадесетак секунди, колико сам чекао зелено, ниједном не задржа поглед на невољника што му се обрадовао. Све нешто погледом тражи у ћошку ока. Нешто га интересује иза, очекује нешто или зазире од нечега. И извјештачено се смије покушавајући да сакрије да не управља очима. Вјероватно све ово није ни могло стати у тих двадесетак секунди Миланове нелагоде и мог чекања зеленог. Можда сам домислио његове страхове и нелагоде. А није ни тешко замислити токове и склад мисли и опрезе човјека који три деценије сјетује Ђукановића и диви му се, а најбољи другови су му Зоран Лазовић и Душко Голубовић. Требало би то лице скенирати и посматрати када би кренуо у шетњу са друговима, али без пратилаца из подземља. Били би то студенији изрази лица од ових дурмиторских вечери.

Паде ми сад на ум када је оно Ђукановић прије који мјесец извео унука у шетњу са десетак пиштоља. Сви су уочили раскош колица која је гурао најконтроверзнији балкански деда. Као да је било тешко уочити иза неколико ликова из ловочуварске службе. Нормалан ђед неће са унучетом у шетњу ако све није потаман и на небу, а овај у шетњу са унуком са товаром муниције. То мора бити велика мука.
Отвори се мени семафор и кренем из града према Марези и Спужу. Кад, код гробља у Толошима други шетач бивши судија Вишег суда у Подгорици, Радован Мандић. Једва га препознах по јединственом ходу. Али прије описа његове јучерашње појаве, подсјећање на његове двије пресуде због којих треба запамтити ову индивидуу.

Радован Мандић,
(Фото:Вијести)

Овај шетач је ослободио робије (донио ослобађајућу пресуду) Брана Мићуновића који је био оптужен да је на болничким колицима испред Ургентног центра у Подгорици убио Никшићанина Радована Ковачевића.

Исти судија је изрекао ослобађајућу пресуду за Дамира Мандића, јединог оптуженог за убиство уредника „Дана“ Душка Јовановића.
Јуче се бјеше утронтао као да је ријеч о најнемарнијем земљораднику или чобанину, а не угледној перјаници Миловог правосуђа.

Распојасан у превеликој тренерци, с качкетом набијеним до ушију и наочарима за сунце, иако је било облачно, а сунце замакло у Херцеговину, прти Радован тротоаром мислећи да је његове судске подвиге заборавио свако под капу небеску. Чак и најближи братучед, колумниста Брано из „Вијести“, који кад му се год ћефне избљује се на кога драго ко нема његове свјетоназоре. А да ‘оће макар пасус, макар и похвално, о брату Радовану, не би жалио купити ту новинчину.

Мука је, мој Милане и мој Радоване, кад те мука изведе у шетњу и звијериш очима на све стране или се тронташ да те ко не препозна.
Једина непријатност коју ја вама и свима сличнима желим да дуго живите и шетате. И да као овај пут уживате у шетњи.

Милош Вукчевић