Док траје међустраначко надгорњавање чланица црногорске парламентарне већине око догађаја 4. и 5. септембра на Цетињу – био би ред да пажњу јавности држимо и на оним непобитним фактима. Фактима који никоме неће донијети појединачни страначки или лидерски профит, али који нам могу помоћи у разазнавању битних елемената побједе мира над немиром, поретка над инцидентом, државе над хаосом. Странке се фингирано сукобљавају или народски речено – блефирају разлаз, како би код грађана покупиле што више кајмака (сопствених заслуга) за све што се збило, и како би, истовремено деградирале актуелне партнере – са којима ће се, наравно, на крају представе – помирити, и наставити даље.
Чињеница јесте да је цијела Влада радила ”као сат” у данима припреме за устоличење, – не подлијежући притисцима ни пријетњама ДПС и његових гласноговорника, и не дозвољавајући легитимитет наративу распарчавања државе а који је гласио: ”ван Цетиња може – на Цетиње не може”. Управо је потпредсједник Владе Абазовић у јавности био најдосљеднији (без колебања ”треба – не треба”, ”идем – не идем”) у емитовању порука званичне политике која је подржавала право Цркве да закаже и одржи свој вјерски обред у складу са њеном, уставом загарантованом, аутономијом да о томе одлучује.
Владине адресе задужене за безбједност су непрестано координирале своје активности са активностима и плановима саме Цркве, ослушкујући црквене немјере и нудећи сваку врсту организационе и безбједносне помоћи. О овоме свједоче званични и незванични владини и црквени извори.
Абазовићев безбједоносни сектор је био јаснији и недвосмисленији у погледу подршке сценарију ”устоличење на Цетињу” и од неких београдских гласноговорника, који у јавности слове и као незванични портпароли саме Патријаршије (када су у питању њене конекције са политиком), какав је, рецимо, шешељевско-гебелсовска карикатура од Раковића. Раковић и његови другари су наиме, на пар недјеља од устоличења, озбиљно дискутовали (од Хепија до Пинка – и назад) о томе да се устоличење митрополита и сам долазак патријарха, потпуно измјесте са Цетиња у Подгорицу. Додамо ли томе и само Вучићево колебање ( ”нијесам добио позивницу”; ”добио сам – не знам хоћу ли доћи”), постаје нам јасније да Влада ЦГ и њени надлежни ресори нијесу остављали мјеста нагађању у погледу заштите црквених (па самим тим и грађанских) права и слобода.
Ово истицање Абазовићеве досљедности нема за циљ његову успоредбу са другим политичарима из владајуће коалиције, јер – других политичара и нема у ”експертској” Влади. Оно има за циљ ресетовање недавно активиране галаме – на пар темељних чињеница. Међутим, напад осталих политичара на Абазовића, након устоличења, има за циљ да умањи његов допринос (као једног страначког политичара у Кривокапићевом кабинету) у напретку Црне Горе ка превазилажењу потенцијалних и испланираних сукоба.
Збиља – треба испитати контролу над ситуацијом коју (ни)је имала сама полицијска професија на челу са директором Брађанином, и политичку одговорност надлежног министра Секуловића, нарочито у погледу недостатка благовременог надзора над будућим учесницима протеста на Цетињу, па и у погледу депримирајућих наступа у јавности (”да бисмо били безбједни треба нам по један полицајац на сваког грађанина”) . Број, карактер и опремљеност ”сумњивих” лица на Цетињу је нешто што је допринијело тежини предвиђеног дана црквене церемоније. Али – одлучност Владе да ствар ријеши на законски и уставан начин и да заштити права Цркве, најнепоколебљивије је исказивао сами потпредсједник Владе Абазовић. Чак и оне драматичне ноћи кад је је вршио своју политичку дужност да брине и о онима који, из својих духовних разлога, нијесу налазили разлога да питање сопствене безбједности ставе на прво мјесто.
Оно што није јасно у дјеловању самог Дритана Абазовића јесте његова ријешеност да по сваку цијену брани Секуловића и Брђанина, иако је јасно да са њима двојицом није проблем у дјеловању послије Вељовићевог напада на полицију, па надаље… него у оном временском периоду (нарочито петак 3.9. и субота 4.9.) када су у Цетиње у значајном броју ушли они за које ће се испоставити да ће направити највеће и најзлокобније проблеме.
Зато, Абазовићу треба упутити признање за успјешно персонализовање државе у изузетно деликатној ситуацији, али и два питања: зашто се пеца на јавне прозивке оних који их и праве искључиво и само због политичке галаме, и зашто није ”први у реду” да прогласи за јавни интерес утврђивање свачије одговорности, па и руководећих људи полиције и њој надређеног министарства?
