Четвртак, 19 нов 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Гледишта

Дражен Пехар: Обећај ми, Џо…..

Журнал
Published: 19. новембар, 2026.
Share
Фото: Архива
SHARE

Пише: Дражен Пехар

(Бајден, Џо, 2026; Promise me, America. Њујорк: Little, Brown and Company.)

Promise me, America (Обећај ми, Америко), посљедња књига Џоа Бајдена, бившег америчког предсједника и једнога од доајена америчке демократске странке, не доноси никаква посебна изненађења. По свему судећи, књига ће бити посљедња у оба значења те ријечи због неизбјежне судбине људске егзистенције: Бајден се налази у стању метастазе 4. ступња злоћуднога тумора који је прво захватио простату, а потом се проширио на кости. То нам, наравно, такођер каже да Бајден није сам писао ову књигу мемоара, писао ју је, као и претходне, тзв. ghost-writer, писац из сјене. Претходне двије (Promises to keep i Promise me, dad – Обећања која је требало испунити и Обећај ми, тата) писао је Марк Звоницер, а трећу тј. посљедњу писао је највјеројатније повјесничар Тед Видмер.

Не требамо се чудити овој пракси. Она је стара, и у овоме случају није само производ једнога тијела које, због слабости (но очевидно монетарне потентности), купује друго тијело како би га потоње у језичкоме смислу надопунило. Ријеч је о пракси везаној за америчке предсједнике и америчку политику који, наравно, у контексту мемоара и јавних исказа опћенито имају улогу институција, дакле суи генерис колективних тијела. Но, оваква констелација одмах ће нас подсјетити на један занимљиви паралелизам између нечега што можемо назвати двјема загонеткама: како умирући човјек може написати и објавити мемоаре? И паралелно томе, како тотално дементан човјек може обнашати (у раздобљу 2021.-2025.) улогу најмоћнијега људскога бића на планети Земљи, тј. предсједника САД? Наиме, људима склонима минималној употреби властитога мозга углавном није било јасно у реченоме раздобљу како то да једна особа, која очито потребује физичкога помоћника за обављање многих послова јер је ријеч о особи која примјерице брка људе, губи се, заборавља елементарне чињенице важне за свакодневно функционирање, и сл., може носити одговорност каква по уставу припада предсједнику САД?

Заправо, одговор на то питање потпуно је паралелан одговору на питање како умирући човјек може завршити и објавити књигу мемоара. Уједно, одговор је помало застрашујући јер индицира једну важну чињеницу о америчкој политици. И у том сам раздобљу својим суговорницима често знао нагласити да управо преко предсједниковања Џоа Бајдена можемо јасно доживјети ту важну чињеницу: амерички је предсједник заправо марионета, инструмент у рукама једне веће скупине људе који његову и америчку политику усмјеравају из сјене. Видите на томе да, заправо, америчка демокрација не функционира јер не функционира елементарна премиса демокрације: да се власт има обнашати посве транспарентно с јасним прихваћањем дужности и јасним егзерцирањем одговорности сукладно америчкоме уставу. Но, у реалности, кршећи начело демокрације, реални предсједник заправо је вишеглава звијер и она коју на екранима видите није права, није реални извор моћи, није она која збиља одлучује. Исто вриједи за ову посљедњу књигу мемоара. Савршени паралелизам двије загонетке: једна из свијета ‘књижевности’, друга из свијета ‘реалне политике’, а обје посљедице једне те исте чињенице.

Дражен Пехар: Дејтон је разграђен, Бонске овласти су блеф, а БиХ и даље живи под тиранијом

Кључни дијелови књиге тичу се неколико кључних епизода у посљедњих 7-8 година Бајденова политичкога живота: одлуке да се кандидира за предсједника 2019. године; сам мандат, који се у битноме поклапа с раздобљем Ковида-19 и избијањем рата између Руске Федерације и Украјине; те с Бајденовом каснијом одлуком да одустане од утрке за други предсједнички мандат и позицију демократскога кандидата пренесе на Камалу Харис, која је касније те изборе изгубила.

Када бих коментирао о свим тим факторима, овај би прегледни чланак испао много дуљим него што би се просјечноме читатељу допало. Стога нагласит ћу само оне чињенице које би просјечноме читатељу наше регије требате бити најважније, а и можда најпоучније.

Прво, из наслова мемоара (мислим на два кључна плус књигу Promises to keep; čак је једно поглавље у посљедњој књизи названо A promise kept – Одржано обећање) ви видите да је појам ‘обећања’ у некоме смислу Бајдену посебно важан. То, наравно, није случајно. Па ћу се тој топици вратити касније.

За сада, нагласит ћу одмах једну чињеницу везану уз стил књиге. ‘Бајден’ одн. ‘писац из сјене’ воле паметовати у смислу да су одлучили жанровски и стилски примјенити облик тзв. ‘учене презентације’, дакле, симулирајући слику предсједника који је изузетно добро образован и упознат с многим чињеницама из повијести и чак филозофије. У овоме случају резултати нису добри. Одн. пројицирана се слика изјаловила. Од многобројних примјера издвојит ћу само један. На стр. 30 ‘Бајден’ пише сљедеће: „За грчкога филозофа Хераклита речено је да је написао да један човјек не може ући у исту ријеку два пута, јер није ријеч о истој ријеци и он није исти човјек. Сада, након осам година у улози потпредсједника САД [2009.-2017.], и након двије године промишљања [2017.-2019.] био сам спреман поновно се кандидирати; не као кандидат младости или искуства, него као кандидат мудрости. Био сам особа која је знала боље од свих што је држави било потребно, што је сам посао тражио, и како посао извршити.“ Очевидно ‘писац из сјене’ има велики проблем са стилом. Хераклитовски мудрослов апсолутно је неускладив с оним што из њега ‘Бајден’ извлачи, одн. с реченицом која се на тај мудрослов наставља. Чак нити Хераклит није адекватно презентиран. Наравно, не кажем да не бисте требали прочитати књигу; но, немојте покушавати из ње учити о нечему, јер научит ћете погрешну ствар. Нпр. погрешно ћете доживјети и Хераклита и неке чињенице повијести.

Др Дражен Пехар: Добили смо што смо тражили

У томе смислу, одмах ћу коментирати наважнији аспект књиге. Дио који се тиче рата између Украјине и Русије. Након тога објаснит ћу дио о обећањима (о обећању као морално-дискурзивној пракси, види поглавље 5 у мојој књизи Језик и моралне вриједности: уз подријетло етике дискурса у класичногрчкој мисли (2026., Загреб: Институт за филозофију)) као и једну ширу лепезу америчких ставова о вањској политици. Завршит ћу једном епизодом која се најнепосредније тиче држављања Босне и Херцеговине, али садржи универзално поучну илустрацију.

Дакле, рат између Русије и Украјине, који је заправо прокси-рат између НАТО и Русије, не можете уопће разумјети преко Бајденових мемоара. Не само да ћете добити погрешну слику. Не можете уопће добити било какву слику. Наиме, видимо нешто што је стари обичај Америке која након Другог свјетског рата ‘прави ратове по свијету’, ратове од којих профитира један важан сектор америчке економије због чега се ти ратови и догађају. Бајден рат описује напросто као ничим изазвану руску агресију која је плод инхерентног зла у једноме рускоме предсједнику, и која се изравно успоређује са злом какво је нпр. утјеловљено у лику Адолфа Хитлера. Дакле, никакав изузетак у смислу стандардног америчког наратива: Америка и њени савезници (од 1945. наовамо) увијек се боре против ‘реплика Хитлера’. И сваки је амерички предсједник у томе смислу или реплика Ф. D. Рузвелта, или Х. Трумана, по потреби. О повијесној генеалогији рата, рускоме питању унутар Украјине, државноме удару у Украјини 2014. године, и сличним темама – то је напросто прешућено, не постоји. Дакле, реални актери повијести приказани су као лутке или звијери с инстинктивним нагнућима, а не као језиком обдарени људи с реалним и разлозима мотивираним мотивацијама. Истовремено, искази тих људи, посебно у односу на руског предсједника Путина, код Бајдена су деформирани до непрепознатљивости. У томе смислу, узмите одмах Жака Бауда, чувеног швицарског аналитичара, који је пао у немилост ЕУ због давно објављене анализе узрока руско-украјинскога рата 2021. године, у којој Бауд не наводи нити један руски извор; за што није било нити потребе јер је Бауд, између осталога, напросто цитирао изјаве високих украјинских дужносника у смислу „ући ћемо у НАТО, али зато нам је потребан рат с Русијом“. Из ‘Бајдена’ ништа о овоме рату нећете сазнати: добро, он каже да су САД имале изврсне обавјештајне податке; и да је он знао да се агресија јавља ‘иза обзора’. Наравно, како неће имати податке кад су активно судјеловали у стварању предувјета за избијање рата? Укључујући између осталога, активно поткопавање и кршење Споразума из Минска И и II; који су представљали једину сигурну брану против оружанога сукоба.

Врло је занимљиво да ‘Бајден’ у мемоарима показује привидно склоност тоталнога идентифицирања с украјинским ‘обрамбеним снагама’. И то је један дио америчке проратне патологије: сам савезник и његова територија бивају третирани као дио САД, долази до потпуне идентификације. Ево нпр. што Бајден тврди о украјинској обрани на једноме мјесту (стр. 178): „…[оне, украјинске обрамбене снаге] изводиле су прецизне нападе, а онда би се брзо повукле из подручја досега рускога одговора. То смо виђали прије: радило се о обрасцу ратовања попут онога који је створио Сједињење Америчке Државе. Током цијеле америчке револуције слабо наоружане снаге Џорџа Вашингтона примјењивале су врло успјешну стратегију остајања изван досега британских Црвених Мундира у раздобљима између герилских напада.“

Умјесто таквих квази-хисториографских делузија, за читатеље Бајденових мемоара било би много корисније чути нешто о пословним везама Хантера Бајдена с украјинском нафтном компанијом Бурисма (или Бурисма Холдинг) у којој је Бајден Млађи обнашао функцију једнога од извршних директора у раздобљу 2014.-2019., при чему је Бајиден Старији у истоме раздобљу, у улози америчкога потпредсједника, чистио политички простор за пословно дјеловање свога сина.

Дражен Пехар: Рат у БиХ никад није завршио, мир је настављен као рат

Занимљиво је такођер да слика коју о Зеленскоме дају Бајденови мемоари није претјерано лијепа. Према Бајдену Зеленски је ‘надарени глумац’, али је склон промјенама расположења, и такођер је ‘незахвалан’ за америчку помоћ. То нас пак изравно води питању ‘америчких обећања’ и америчкога односа према ‘обећањима’, једноме, дакле, комплексу тема који попут сјене прати сувремену америчку вањску политику. То се посебно јасно види у насловима Бајденових мемоара, али често и у самим мемоарима неких других америчких дужносника, нпр. Ричарда Холбрука.

Ријеч је о сљедећем: обећања су важан дио америчке стратегије прављења ратова. Обећања се обично дају потенцијалним савезницима који се обећањима ‘пецају’. У каквоме смислу? У смислу, наравно и предвидљиво, америчке помоћи. „Уколико се одлучите борити против тог X (зла, непријатеља демокрације, агресора, Хитлера, Црвенога мундира, Голијата, ‘Совјетскога савеза’, и сл.), Америка је ту да вам помогне.“ Понекад су обећања дана и због неких друкчијих разлога, но то је рјеђи случај: нпр. Совјетски је Савез, у вријеме мирнога распада и расформирања Варшавскога Обрамбенога пакта, добио од Америке обећање да се НАТО неће ширити на исток, „нити за један инч“. То је данас пак један од разлога рускога дјеловања у Украјини. Прекршено обећање. Многи су актери свјетске политике у раздобљу 1946.-2026. добили таква америчка обећања. И многи су прошли јако лоше. Другим ријечима, боље је да вас погоди гром него да добијете америчко обећање у једној за вас неповољној ситуацији. Наиме, одбијете ли обећање, врло је могуће да ћете бити смијењени. Чешћи је случај када актер бива унапријед купљен: њему је плаћено америчко прихваћање америчкога обећања и прихваћање савезништва које је експлицитније или мање експлицитно овисно о вољи америчкога ‘партнера’. Попис је таквих актера подугачак: Виетнам (Јужни углавном), Куба, Афганистан (неколико пута), Пакистан, палестински фактор, Ирак, актери у бившој Југославији (посебно Република Хрватска, БиХ и Косово), као и свакако не посљедња, Украјина….Након одређенога раздобља снага обећања почиње слабити, и ‘савезник’ бива полако припреман за приземљење. То објашњава Бајденове ријечи о Зеленскоме.

Босна и Херцеговина савршен је примјер ове стратегије. И зато би се из искуства у БиХ могло закључити о томе што ће се догодити с америчким обећањем Украјини на самоме крају. Врло једноставно: Америка ће учинити све да, на неки начин, ‘обнови’ своју кредибилност и поврати углед. Који се реално не може обновити. Но, сам покушај неким актерима бива успјешно продан. То се, примјерице, догодило у БиХ. Изетбеговићу је 1992. дано једно обећање, да ће Америка подржати БиХ у обрани од ‘источнога агресора’. Занимљиво је да је сам Изетбеговић прихватио дотично обећање али истовремено је прекршио једно своје обећање претходно дано својим сусједима (кроз тзв. Нацрт лисабонског споразума 1992. године); далека рефлексија те чињенице појавит ће се касније у једноме тексту који је португалски амбасадор Кутиљеро написао за Економист, у којем је нагласио да се одлука да се, због доброг односа с неком далеком земљом, знатно погорша однос са својим сусједом, показала (и обично се показује) катастрофалном. Идентичне се ријечи могу написати о украјинскоме односу с Русима. Рат је, за Изетбеговића, опет завршио климавим компромисом и у ствари америчким диктатом, а Изетбеговићево јалово жаљење због ‘прекршених обећања (даних њему)’ (у раздобљу 1993.-1995.) ничиме није могло помоћи онима који су реално поднијели велику патњу због Изетбеговићеве очевидне ирационалности (и необразованости у сектору реалне политике) (слично, или успоредиво, обећање засигурно је добио и Фрањо Туђман, посебно у односу према БиХ). У Украјини данас гледамо исту ствар коју смо гледали у БиХ прије 30ак година: Америка свим силама настоји обликовати мировни споразум како би себе заштитила од могуће и заслужене моралне дисквалификације. Гледе БиХ, читајте Холбрукеве мемоаре па ће вам бити јасан интензитет америчке жеље да, након неиспуњенога или полуиспуњенога обећања, обнови свој јавно-дипломатски кредибилитет. И занимљиво је да наивни опет ‘попуше исту причу’. Попушит ће је и Зеленски, или неки његов насљедник.

Иза свих тих дискурзивно-моралних догађаја, углавном промашаја и квази-обнова или квази-успјеха, стоји пак једна тотално луда прича коју велики предатор, САД у посљедња два стољећа, прича самоме себи неовисно о извањским факторима. Прича је луда јер, дословно, по свему подсјећа на причу психопатског, или социопатскога, карактера: „САД пројект је Божји на земљи и глас највећега људског напретка. Не постоји могућност да су САД у криву. Сви наши непријатељи бит ће кажњени, и било добровољно увјерени било присиљени повиновати се нашим захтјевима. Америчка Моћ сама по себи довољно говори о нашој моралности јер Бог ту моћ даје само добрима који су Његову Милост заслужили нечим посебним.“ (То значи да између двије велике теокрације данашњице, САД и Ирана, разлику прави само хипокризија у првоме случају, одн. њезин изостанак у другоме. Присјетимо се такођер да је, посебице у дискурсу касније приписаноме изворним ‘пионирима’ и колонизаторима саме Америке, Америка често представљена као или Virginland или Land of promise, дакле, Невина земља или Земља обећања, на неки начин нетакнута и истакнута територија инхерентно и битно друкчија од назадних земаља из којих емигрант долази, нпр. из Еуропе, а које носе атрибуте старости (тзв. Стари свијет), заосталости, неправедности, класне или етничке и расне разлике и предрасуде, и сл.) И око тих америчких начела и ставова расправе нема. Но, онда је незгодно бити суговорник једне такве Силе. Јер, очевидно, не видимо да је отворен довољно велики простор за разговор и аргументацију.

Кејтлин Џонстон: Шта је саналогом за хапшење Бајдена?

Бајденови мемоари говоре управо о таквој Америци. Оној која даје обећање онда када то Њој доноси зараду; или оној која даје обећање као што се даје долар, како би се нетко поткупио или како би се учинила прва инвестиција у процес стварања профита за војно-индустријско-корпоративни сектор; ако обећање пропадне, онда је кључни узрочник тога неки ‘незахвалник’ попут Зеленскога; донесе ли обећање очекивану корист, то је још један од доказа америчке супремације и статуса Америке као ‘Изабране (Божје) нације’ на Земљи. Поприлично опака наративна секвенца. (види и врло занимљив преглед судбине Бајденових обећања за раздобље 2021.-2014. у https://www.poynter.org/fact-checking/2025/president-joe-biden-legacy-track-record-promises-kept/ )

У свибњу 2009. Џо Бајден, у својству Потпредсједника САД, посјетио је БиХ. Кључни догађај његове посјете састојао се у говору пред Парламентом БиХ. Осим закључка који је БиХ-парламентарцима донио једну врсту фундаменталистичко-кршћанске, ултимативно по накани психотерапијске алегорије у рјечима „we fell, but we will rise again“, „пали смо, али поново ћемо се подићи“, двије су реченице парламентарцима морале звучати необично, вјеројатно чак и бизарно. Једна Бајденова реченица служила је релативизацији разликовања између националних већина и мањина; „данашње мањине могу сутра постати већине, како у САД тако и у БиХ“; друга од те двије реченице звучала је толико чудно и неочекивано да је збунила преводитеља, „we (USA) are your project;“ тј. „Ми (САД) ваш смо пројект.“ Другим рјечима, Бајден је изравно приопћио БиХ-законодавцима да би БиХ требала постати попут мини-Америке. Америка је модел за БиХ, и права, аутентична БиХ може настати само на један начин: имитацијом заданога модела који је фиксиран кроз САД. Обје реченице имају врло незгодне конотације: друга, о ‘вашем/нашем пројекту’, индицира и неку врсту неоколонијализма или империјализма: управљање мањим народом/државом од стране већега. И ниједна од те двије реченице не може се никако ускладити с кључним елементима Дејтонског мировног споразума о устроју БиХ: неовисна, суверена држава која почива на вољи два ентитета и три конститутивна народа. Но, обје реченице добар су рефлекс аутистичне и разговору несклоне политичке нарави данашње Америке, оној с којом нити је паметно нити угодно пасти у пријатељски загрљај.

Занимљиво је да је цијелој предсједничкој, дакле Обаминој администрацији засигурно била јасна нарав ових анти-дејтонских исказа (који су вјеројатно имали још једну сврху: да одрже ‘стање политичкога рата’ у самој БиХ кроз једну врсту неформалне, прешутне подршке већинскоме национализму у БиХ); данас имамо непосредни доказ за то. Како? Као и сви говори који су изречени у име предсједника САД, и овај је објављен на сите-у америчкога предсједника, у томе тренутку Барака Обаме; ево га овдје: https://obamawhitehouse.archives.gov/the-press-office/prepared-remarks-vice-president-joe-biden-addresses-parliament-bosnia-and-herzegovi . И сада је посебно занимљива једна чињеница; урадите ли претрагу, према траженим појмовима, овога говора, у њему нећете пронаћи двије горе споменуте Бајденове реченице. Оне су из говора избачене, одн. избрисане. Који је разлог тог брисања? Кредибилност, наравно.

Реченице говоре о прекршеним обећањима. Обама или Бајден сматрају да ствари могу исправити пуким брисањем података који изравно подривају поузданост, интегритет и/или кредибилитет обећаватеља. Врло јефтино, типично америчко рјешење једног дубинског етичког проблема и питања. (Идентичној су процедури подвргнути и говори неких високих представника, нпр. говор Валентина Инцка 2011. године на United States Institute of Peace, након наметања тзв. Платформашке Владе у Федерацији БиХ.) Но, из моје архиве проблем није уклоњен. А доказ за то налазим и у, надам се („Обећај ми, Џо….“), посљедњој Бајденовој књизи мемоара.

Јако сам свјестан чињенице да је Бајденов живот био обиљежен с неколико великих трагедија, од погибије супруге и кћерке у саобраћајној несрећи 1972., до смрти старијега сина од тумора мозга 2015. године (а који је дао наслов Бајденовој другој књизи мемоара). Но, нажалост, морам на крају нагласити да у Бајденовом дискурзивном и недискурзивном дјеловању не видим ништа што би ме издалека могло подсјетити на могућност неке врсте оплемењивања, или моралнога усавршавања, или барем појачане склоности моралноме самопропитивању, Џоа Бајдена као жртве тих трагедија. Видим заправо само реторичку употребу тих трагедија као ПР-инструмента и трауму која је резултирала инсценирањем нових трагедија (tzv. restaging ili reenacting trauma) као исказа саможивости, самољубља, или вјеројатније, аутизма.

Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
TAGGED:Дражен ПехаркњигаЏо Бајден
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Његош добија спомен-бисту у Санкт Петербургу
Next Article Небојша Поповић: ДПС, српски језик и „пакистански преседан“ – Гдје запиње демократија у ЦГ

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Кардинал Ладислав Немет: Папи су честитали и Путин и патријарх Кирил

Разговарали: Мирослава Пудар и Јелка Јовановић Београдски надбискуп и митрополит др Ладислав Немет први је…

By Журнал

Попис ће показати да имамо мање држављана него бирача

Синхронизована акција Демократске партије социјалиста, њихових политичких сателита, разних параполитичких организација на њиховом платном списку,…

By Журнал

Милорад Дурутовић: Десетерачка

Пише: Милорад Дурутовић  Један, два, три, четири – СТОП – пет, шест, седам, осам, девет,…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

ГледиштаДруги пишу

Ђакон Павле Љешковић: Ћутање

By Журнал
Гледишта

Баш иду на живци ови наративци

By Журнал
ГледиштаПрепорука уредника

Крег Мареј: Павел Дуров и злоупотреба закона

By Журнал
Гледишта

“Средство распознавања”

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?