Разговарао: Елис Бекташ
За Журнал говори др Дражен Пехар (PhD pol.sci., Keele, UK 2006), рођен у Зеници 1967, политолог са референтним и респектабилним знанственим и аналитичким опусом; аутор шест књига и стотињак огледа и колумни, укључујући ‘Genocide’, ‘Hate Speech’ и ‘Peace as war’ (часопис Политеиа 2020), Језик као творац колективнога тијела – натуралистичка перспектива (Загреб: ХСН 2023), Peace as War: Bosnia and Herzegovina, post-Dayton (CEU Press 2019), те Алија Изетбеговић и рат у БиХ (двојезично; Мостар, ХКД Напредак 2011). Радови су му цитирани у тристотињак огледа, књига, дисертација итд. на 19 језика укључујући све свјетске.
У којем кључу треба тумачити тренутно стање политичких наратива у Босни и Херцеговини: Додикову неотесаност и радикализацију са дискретним наговјештајима спремности на уступке под одређеним условима, оданост политичког Сарајева устаљеним и стерилним мантрама о суверенитету, жртви као моралном темељу и о одговорности међународне заједнице, те вашарску еквилибристику Драгана Човића?
Главна нарав свих политичких наратива у БиХ, па и у посљедњих тридесетак година, своди се на два кључна обиљежја: неконзистентност и реактивно-пасивна нарав у односу на кључне наративе великих међународних играча, прије свега САД. У бошњачко-муслиманском сегменту ријеч је о комбинацији наратива о жртви два велика агресора, с наративом о супериорности у односу на те агресоре или њихове унутарње политичке представнике. У хрватском сегменту, ријеч је о наративу такођер о супериорности, између тзв. унитаристичких и сепаратистичких политика, комбинираном са тоталном неспособношћу понуде властите интерпретације Дејтона, дакле, тоталне послушности међународним намјесницима, поново САД углавном. Што се тиче РС, мислим да је тренутно Додик искомбинирао наратив о повратку на тзв. ‘изворни Дејтон’, али у верзији која прихваћа Одлуку Уставног суда БиХ из 2000. године, о ентитетима као тобоже мултиетничким заједницама, теза о тзв. конститутивности свих на цијеломе територију БиХ. Такођер, сви ови наративи уско су везани уз партијско-политичку теологију наслијеђену из времена тзв. комунизма односно титоистичке форме бољшевизма. Ниједна страна не показује минимални ступањ политичке креативности или напросто политичког достојанства и достојанствене реторике.
Да ли је Дејтонски мировни споразум потрошен, односно да ли је Босни и Херцеговини потребна његова метаморфоза или његово ново читање?
То је кључно питање, и најтеже. Ја вјерујем да је цијели период имплементације Дејтона напросто производња наставка рата мирним средствима. То значи да је споразум злоупотребљен од стране сила које су контролирале углавном високе представнике. Истовремено десило се једно наметање (од стране УСА и УК прије свих) једне интерпретације која је заправо девијантна у односу на интерпретацију под којом је заустављен рат, односно интерпретацијом која је компромис – двије федералне јединице које морају сурађивати кроз заједничке институције, али онда се и повезати са сусједним земљама како би се у једноме облику обновио прото-југославенски политички простор. У томе смислу, тешко је сада бити паметан. Мислим да овај мировни споразум ипак јест потрошен и да су САД имале скривену агенду – да ствари у БиХ не функционирају. Углавном, у будућности ће се десити нека врста лома или насиља – мислим да је то скоро сигурно. Иако, у политичком смислу, неће се ништа битно промијенити у односу на данашње вријеме. Имајмо на уму и чињеницу да је Дејтонски споразум, будући да представља болни компромис и један баланс незадовољства, заправо захтјеван за домаће стране које никада нису имале времена да развију унутарњу политичку културу нужну за његовање културе дијалога, споразумијевања, постизања и одржавања компромиса.
Миодраг Лекић: Црна Гора не би требало да пасивно статира и чека иностране налогодавце
Како би се на Босну и Херцеговину али и на сусједне земље могао одразити све дубљи јаз између Брисела и Будимпеште те опрезни дијалог Вашингтона и Москве?
Мислим да је то нека тренутна констелација, ово са Бриселом, али мислим да ће у будућности односе унутар БиХ ипак диктирати односи између Вашингтона и Москве. То наравно не значи да ће односи постати стабилни. Јер, заправо није добро да односе унутар једнога простора одређују неке силе изван тог простора. Онда мањка легитимитет, премда формално односи могу бити чак и привремено легитимирани изнутра.
Како тумачити чињеницу да влада у Загребу исказује разумијевање, па чак и својеврсну емпатију за позицију уздрманог Александра Вучића, барем у мјери у којој се у овом часу не потежу неријешена питања са Србијом, док истовремено владу у Подгорици излаже веома неугодном и надменом притиску, инсистирајући на рјешавању питања школског брода Јадран, превлаке и логора Морињ, истовремено одбацујући сваки дијалог о логору Лора?
Ја баш нисам стручњак за хрватско-црногорске односе. Што се тиче српско-хрватских, они су углавном контаминирани прошлошћу, али и црно-бијелом сликом коју у РХ имају о ратовима деведесетих. Хрватска у односу на Србију има однос врло успоредив с односом бошњачко-муслиманске политичке елите према и српској и хрватској компоненти. Нажалост, знамо да такви односи не доприносе обнови разумијевања, дијалогу, или култивирању праведних међународно-политичких односа, на бази једнакости и међусобнога поштовања. С друге стране, чини ми се да Вучић ни не инсистира на неким праведнијим или нормалнијим односима, те да је фокусиран на тзв. домену свакодневне, или напросто дневне, политике, некакво ‘пехливањење’ између про-руске и про-еуропске агенде или привидне симпатије.
Да ли је могуће да дође до суштинских помака у појединачним земљама Западног Балкана или је за такве помаке нужно да друштвени процеси у тим земљама буду интерактивни и међузависни?
Мислим да ће у будућности бити све горе и горе. Не вјерујем уопће у позитивне помаке. Мислим да ће депопулација ‘појести’ цијелу регију и да је регија осуђена на дугорочну стагнацију и играње улоге dumping-site-a односно одлагалишта и терена за игру разних криминалних скупина увезаних у интернационалне концерне. Један је једини Бог остао свим народима у постјугославенском простору, ријеч је о Богу Капитала, и када сведете своју егзистенцију на тај начин, наравно да је немогуће пројицирати било какав шири вриједности наратив који би вам могао донијети неки људски, нормални смисао. У неку руку, добили смо што смо тражили – демокрацију у служби капитала, али демокрацију дивље и ератичне природе јер није поткована демократским етосом и одговарајућом традицијом и културом.
