Чак 680.000 деце и младих у Немачкој зависно је од игрица и друштвених мрежа. Kорона је то само погоршала и данас је двоструко више таквих малолетника него пре пандемије.
Паул има 19 година, живи у Берлину и пре нешто мање о годину дана је матурирао. Нема баш најлепше успомене на своје последње школске године. „Због короне смо стално имали локдаун. Недељама није било школе, а и иначе смо морали да останемо код куће.“
Дружење с пријатељима, сусрети у крају, одлазак на журке, на спорт… Много тих ствари које су важне младим људима, које су саставни део њихових живота, дуго су практично биле забрањене.
„Једино што смо могли да радимо јесте да седимо у соби, играмо игрице на компјутеру или телефону, или да се дописујемо преко друштвених мрежа“, каже Паул.
Задовољан је што више нема тих ограничења и нерадо се сећа пустих сати проведених пред компјутером. Он се већ неко време поново креће у „стварном“ свету. Али неки други су и даље заробљен у виртуелном космосу.
Болесна овисност
Судећи по резултатима студије коју су спровели Универзитетска клиника у Хамбургу и здравствено осигуравање ДАK, број деце и младих у Немачкој који су болесно зависни од игрица и друштвених мрежа од 2019. се удвостручио. Њих 680.000 на гејминг, стримове, постове на друштвеним мрежама и виртуелно чаврљање дневно потроши готово пет сати.
Подаци су „застрашујући“, каже Андреас Шторм, шеф управе осигурања ДАK. „Надали смо се да ће се бар успорити тај тренд, а тиме и стопа зависности, али та се нада се нажалост није остварила.“
Kакве то последице има? То свакога дана гледа психолог Kај Милер. Он је председник стручног Удружења за зависност од медија и ради у амбуланти у којој се пружа помоћ зависницима од игрица при Универзитетској клиници у Мајнцу. Јављају му се очајни родитељи који више на знају шта да раде са својом децом која сваки слободан минут проводе испред рачунара или телефона.
Млади људи који запостављају школске и породичне обвезе, опиру се покушајима да се помере од монитора, а на те покушаје реагују појачаном дозом беса и неразумевања. Понекад се закључавају у својим собама, не интересују их никакви хобији, немају других интересовања. У екстремним случајевима заборављају чак и да једу, а у соби имају и кантице – да не би морали да иду до клозета.
Губитак контроле
Психолог Милер каже да је пандемија за децу и младе била веома велико оптерећење. Они су психички осетљивији од одраслих. Играње игрица, гледање видеа и праћење друштвених мрежа за њих је, каже, често била својеврсна „утеха“.
Од почетка 2022. Светска здравствена организација (СЗО) признаје зависност од игрица на рачунару као засебну дијагнозу. Kај Милер открива и која су то три главна критерија по којима се поставља дијагноза.
То је најпре „губитак контроле“, дакле ситуација у којој се више не може донети свесна и слободна одлука о (не)коришћењу рачунара. Број два је постављање приоритета – дакле, ситуација у којој игрице или коришћење друштвених мрежа више није део живота, већ нешто што доминира у животу. „Трећи критеријум је наставак коришћења, чак и када погођене особе схватају да то води до проблема, односно да то није добро за њих“, објашњава Милер.
Kо је већи зависник, дечаци или девојчице?
Дечаци много чешће постају зависни од игрица него девојчице, а када је реч о друштвеним мрежама, то пођеднако погађа оба пола. Ипак, у амбуланти у Мајнцу друштвене мреже су много ређе проблем којим се баве. Немачко Савезно министарство здравља покренуло је и један програм којим се жели да се експлицитно појасне проблеми везане за ексцесивно коришћење друштвених медија.
У сваком случају, терапија против таквих зависност ефикасније може да се спроводи ако лекари и психолози што прије интервенишу, односно пре него што она постане хронична.
Међутим, све је теже заказати термин за терапију. У амбуланти у Мајнцу између телефонске пријаве и прве посете психологу прођу и по три месеца. Раније се чекало само две недеље, наглашава Милер и додаје да зна да се догоди да пацијенти на терапију чекати и по пола године.
Више превенције, више помоћи
И Андреас Шторм из здравственог осигурања ДАK каже да се морају проширити капацитети за превенцију и помоћ погођенима. „Ако се сада брзо не делује, догодиће се да све више деце и младих заврши у зависности, односно да се тај негативни тренд не може зауставити.“
Шторм сматра да је за то одговорна политика, али и друштво у целини: „Деца и млади морају да науче и да буду у стању да процене ризике коришћења дигиталних медија. Морају да буду у стању да сагледају своје понашање, како би могли конструктивно да користе могућности дигиталног света за своје приватне и пословне потребе.“
Психолози су мишљења да је по том питању велика одговорност и на родитељима – да поготово код млађе деце морају да буду доследнији око ограничавања коришћења дигиталних садржаја.
Извор: Сабина Кинкерц/dw
