Драстично повећан број дjеце зависне од игрица и мрежа
30. март, 2023.
Игуман Лавре Зеленском: Бојте се наших суза
30. март, 2023.
Прикажи све

Одсудна српска битка – или о успону и паду првог села у Србији

© CC BY-SA 3.0

Азања и сад има лепо уређен центар села, који би у Шумадији понегде био називан и „варошица“. Ту су обично на малом простору стационирани месни дом културе, дом здравља, задруга, црква и преко пута ње школа. У првом прстену, тај је шор окружен кућама некада угледнијих људи, лекара, свештеничких породица, учитеља, првих сеоских индустријалаца.

© CC BY-SA 3.0

Пише: НЕМАЊА ДЕВИЋ

На централном месту у том кругу, по обичају испод оронулих лукова дома културе, у којем се сада налазе просторије месне заједнице, или пак унутар храмова, постављане су и спомен-плоче палим ратницима из ослободилачких војни 20. века.

У Азањи су, с обзиром на величину села, спомен плоче постављене у круг, на посебном месном тргу уређеном за ту прилику осамдесетих година. На њима су, уз одређену повреду историјске истине, исписана имена и палих у ратовима за ослобођење и уједињење 1912-1918, и тик уз њих палих комунистичких револуционара. Међу овим другима има разних, и младих авантуриста задојених идејама КПЈ, и сељака понесених борбом за социјалну правду, и највећма младића изгинулих на Сремском фронту 1945. године

Сви су они стављени под петокраку звезду и окарактерисани као „пали борци и жртве фашистичког терора“. А такозвани солунци, иако многи од њих нису ни стигли до Солуна, вођени магловитим циљевима ослобођења и уједињења српства, остављали су своје кости од Куманова и Брегалнице, до Крфа и Кајмакчалана. Једно је сигурно: нису се борили ни под истом заклетвом и заставом, ни са истим симболима, ни за исте циљеве. Ипак, и овде, као и у многим другим селима, сви они су приказани као део једне исте јуначке вертикале.

Наследство али не и наслеђе

На спомен-плочама у Азањи исписана су имена око 400 погинулих ратника из Балканских и Првог светског рата. Толико их је било званично пописано у Краљевини Југославији и толико остало у избледелим сећањима сабораца пола века после завршетка рата. Пошто су из једне куће гинула и по два или три брата, понекад нежењена и без порода, или исто тако многи синови јединци, онима који су израђивали споменик више није имао ко да пријави сва имена жртава. Било је и примера у околним местима да су на споменике били уписивани само они чије су породице обезбедиле новчане прилоге. А изнад свега, било је и немара комисија које су се пописом бавиле узгредно и за једно лето.

CC BY-SA 3.0

Када је на измаку прошлог века, кад више није било живих солунаца а копнила је снагом и памћењем и прва генерација њихових потомака, азањски матичар почео да ради ревизију пописа, потекле су многе неиспричане приче и са тавана извађене шкриње добрано нагрижене зубом времена. У њима су биле пожутеле фотографије, навлажени и оштећени документи, одликовања за која потомци најчешће нису знали коме су припадала и чиме тачно заслужена, писма са положаја на којима је рукопис већ увелико избледео. Много потомака након осам деценија више није знало да каже ишта о свом деди или прадеди; остало им је њихово наследство али не и наслеђе.

Други су причали да су њихови преци пали на Мачковом Камену или Солунском фронту иако су документи казивали да су помрли 1915. у повлачењу преко Албаније – као да у личним генеалогијама јунак мора да падне у јуришу и са бајонетом, а не од изнемоглости, глади или промрзлина.

Али се истовремено, док се мозаик слагао, показало да је број Азањаца палих 1912-1918. дупло већи! Жарко Талијан, који је све прикупљене приче сабрао у књизи „Мирис тамјана“, до сада је пописао 823 војне жртве, које додатно треба увећати и са неколико десетина цивила помрлих у цвету младости од тифуса и других заразних болести током и непосредно након рата.

Много је дирљивих прича о Азањцима у Великом рату, које су само парадигма страдања и подвига Краљевине Србије у скупо плаћеној победи из 1918. На пример, о Драгомиру Анђелковићу, који је прошао три рата, а завршио у руговској клисури, гушећи побуну Арнаута на самом крају рата. На споменику је исписан епитаф као сведочанство о схватању отаџбине, војног позива, али и смрти саме: „Када је српство стресло ланце окова, када је за седам година прелетео скраја на крај отаџбине бранећи народ свој, он, нап брат Драгомир С. Анђелковић трговац, непогибе од опаких непријатеља већ када је требало стићи дому свом у ослобођеној отаџбини он тада у угушивању сурових Арнаута погибе 29. октобра 1918. г. Тешки су дани прохујали преко наших глава али туга за тобом драги брате наш остаће нам до века.“

Бори се часно

Било је још тужнијих прича. И данас на гробљу, с пролећа обрастао у трн, накривљен стоји споменик тројици браће Стевановића из засеока Влашки До, на којем пише спартански епитаф: „Милојко, Властимир и Милан падоше на пољу части и славе за срећу и величину отаџбине у светском рату 1914–1918. године. Спомен подижу тужни родитељи…“ Богоје Батинић се као рањеник вратио с Брегалнице. Породица је сачувала војну књижицу у којој стоје упутства војним инвалидима, налик на поуке из приповетке „Све ће то народ позлатити“: “Не проси, јер те прошња понижава до животиње, али се зато бори за своја права, која треба да су ти највећа светиња. (…) Бори се часно да имаш, да би и другом могао помоћи. Ако си поштен велики си као Бог, ако си непоштен сићушан си као црв. Воли отаџбину и гони неваљалце.“ Нешто касније подлегао је ранама, а породица му је на споменик ставила фотографију из ратних дана.

Забележене су приче које као да су директно јурнуле из Хомеровог епа. О Обраду Талијану породица је пренела причу да је по заробљавању 1915. упућен у немачки логор, па на пољопривредно добро. „Причало се да га је газдин син малтретирао због чега га је Обрад ударио лопатом и убио. Затим је побегао у Холандију, па у Енглеску. Из Француске је отишао на Солунски фронт и учествовао у пробоју.“

Али најјачи утисак остављају преживели солунци и њихове једноставне а суштинске поуке, изречене без ма какве старачке меланхолије у деветој деценији живота. „Ми Ћосићи одвајкада тако: плуг, рат, смрт. Али нас увек више преживи него што изгине. А потом свадбе, весеља, синови, унуци и праунуци. Држимо се за земљу чвршће од пиревине“, као да је лично Чича Милутин из дела Данка Поповића, казао је Бранко Ћосић, који је остао и без сина у Другом светском рату.

Црква Св. Козме и Дамјана у АзањиCC BY-SA 3.0

Овим делом, Жарко Талијан није само, како се то често каже, прислужио свећу воштаницу погинулима. Подигао им је и споменик постојанији од трошног камена пескара, да док буде писане речи подсећа њихове потомке чија имена и обавезе носе. Ипак, ова књига је била важна опомена и за академску историографију, будући да локална истраживања о стогодишњици Великог рата, чак ни у свом селу или завичају од историчара – није вршио нико. Док су нам груди често напете борбеним покличима, баш ниједан није начинио некакву студију случаја голготе и васкрса свог места, нити је разгрнуо жбуње на гробљу нити листао порозне листове црквених књига. Оставили су то азањском матичару и ретким аматерима и посвећеницима, на основу чијег рада можемо да начинимо некакав узорак о страдању Србије у Првом светском рату. Наравно, у овом случају имамо узорак о Шумадији, који се вероватно разликује од оног из Топлице, или Мачве, или Срема. Или Херцеговине, из које су на хиљаде добровољаца исто тако похрлиле у редове српске војске и учествовали у пробоју на Кајмакчалану.

„Кости су наше оружје последње“

Друго питање, актуелније него икад, тиче се сећања на јунаке. И то не политике сећања, коју смо у једном од претходних текстова анализирали у контексту Другог светског рата, већ само сећања потомака у микросредини. „Кости су наше оружје последње“, написано је на споменику солунцима у Азањи. У тренутку када је он подизан, такав текст чинио се као поетско надахнуће: варошица је осамдесетих била жива, напредна и са два издвојена засеока бројала преко 11.000 становника. Тиме је Азања постала и највеће село у Србији.

Пописи из каснијих година (1991, 2002, 2011) бележе константан, драматичан одлив становништва – делом услед миграција, а делом због изразито негативног природног прираштаја. Времена демографског успона, попут оног из 1940, када је у једном дану венчано 25 парова у овом селу, давно су прошла, сада се ово село бори да одржи своју основну школу у постојећем капацитету. Према последњем резултату пописа из 2022, Азања са две месне заједнице које јој гравитирају има тек 5.363 становника, што је упола (и више) мањи број у односу на период осамдесетих. У тај број улазе и бројни печалбари, па се може претпоставити да их је преостало мање од 5.000. Идентична, и гора ситуација је и у другим селима јасеничке регије, која полако постаје демографска црна тачка у Србији, иако се налази на једва 80 километара од Београда.

Општина Смедеревска Паланка је између два пописа (2011-2022) изгубила око 8.000 становника (са 50.000 на 42.000), што је број који приближно одговара укупном броју жртава Балканских и Првог светског рата. Како Паланчани кажу: „Убише нас без метка“. Некада прво село Србије имало је, како већ рекосмо, 1912-1918. нешто више од 800 војних жртава, а у миру 2011-2022. 597 становника мање. Још драстичнији су губици у мањим или забаченијим местима попут Баничине, Придворица, Ратара.

Аутор овог текста волео би да га званични подаци демантују (Завод за статистику потпуне резултате објављује тек средином 2024), али се чини да је и у најстрадалнијој Сурдулици, или пак Рађевини (Крупњу) резултат одумирања у привидном миру приближно једнак страдањима у Великом рату.

Много је начина како се ова битка преокреће у нашу корист, и то не одједном већ државном стратегијом на дуге стазе. О томе сигурно има компетентнијих саговорника из других наука. Али на историчару је да констатује да ово питање није више само економско, већ и идентитетско.

Иако нам све чешће нашу прошлост представљају као какав терет, можда би у њој требало потражити и неко надахнуће.

Извор: rt.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *