Пише: Драгутин Ненезић
Нешто се озбиљно догађа;
Врапци се скрили у прућу.
Неко се с татом погађа –
Купује нашу кућу.И све око куће, дабоме;
Путељак, њиву, воду…
Доме, најлепши доме,
Купују гнездо и роду.
Момчило Мошо Одаловић, М.О. украо ласту, песма прочитана на Данима српске културе у Книнској Крајини, јула 1990.
Протеклих месеци су се одвијала три процеса, који се закључно са јучерашњим даном (20. мај) могу сматрати окончаним. Иако и сам спадам у оне који су мислили да ће се бар један од њих, ако не и два, окончати другачије, у својим претходним текстовима сам оставио довољно простора да буде и другачије, тако да ипак имам какво-такво морално право да се сада огласим, и покушам да дам једну рекапитулацију капитулације. Да не осећам страховит стид према Србима који, упркос свему, још живе на Косову и у Метохији, вероватно не бих то право ни искористио.
Кренимо од најболнијег и најкобнијег – динара. Јуче је динар дефинитивно протеран са Северног Косова, голом силом иза маске спровођења, како се то у нас каже, „такозваног“ закона. Већ сам писао о томе шта ће бити последица – крах преосталих српских институција, које тренутно укључују универзитет, школство, здравство и покоју јавну службу, а сад ту додајем и додатно (и мени необјашњиво) понижење народа преко чијих леђа се све ово прелама, и још ће се преламати.
За динар ће од јуче дефинитивно морати да се иде преко административне линије, док се, рецимо на следећем састанку у Бриселу (или неком будућем, е да би понижење дуже трајало), не нађе спасоносно решење. Сада то решење тешко да може да буде лиценцирање Поштанске штедионице, будући да она од јуче више не постоји, него ће бити оно што Приштина све време тражи – слање новца из Београда преко приштинског трезора. Тиме ће се онда отворити питање: коме се тај новац шаље? А одговор нас доводи до следећег процеса – формирања ЗСО.
Слободан Самарџић и Драгутин Ненезић о Вучићевој политици на Косову и Метохији
Формирање ЗСО (односно уставно-судска контрола нацрта статута октроисаног од стране ЕУ) је изгледа ипак било услов за пријем у Савет Европе, који се ипак није десио. Разлог за то што се није десио је мени и даље нејасан, али се сада само двоумим између две крајности – да је Курти агент Београда, или да је Курти (најблаже речено) ирационалан преко сваке мере. У сваком случају, он је од готовог направио вересију, и уместо да политички поентира, сада ће морати својим бирачима да објашњава зашто је биланс свега враћена земља Манастиру Високи Дечани без чланства у Савету Европе. То ће свакако радити, и већ је почео, опет преко леђа Срба, а бојим се помало и преко леђа СПЦ, односно ЕРП и Манастира Високи Дечани.
Како сад нема никаквог политичког смисла наставити рад на формализацији ЗСО, било онако како је договорено, било онако како је октроисано од стране ЕУ, наставиће се са материјализацијом, која је отпочела заузимањем општина на Северном Косову, а наставила се гашењем привремених органа и финансијских институција у српском систему јужно од Ибра, да би кулминирала јуче.
Да се некаква ЗСО скроз материјализује, остало је само да се протера и универзитет, и интегришу школство, здравство и преостале јавне службе. Избори на свим нивоима ће се вероватно одржати у редовном термину, а до тада ће кључни политички производ који ће се нудити Куртијевим бирачима бити покоравање Срба голом силом.
Поред Куртијевог псеудоинтелектуализма који не мари ни за своје законе, ни за интерес нечега чим претендује да влада, све док се емитује системска мржња према Србима, као и најдубљих понора албанске псеудо-историје који су избили на површину, у јавној сфери ће то пратити и сада већ нескривени нацизам Ветона Суроија, који показује да је у истој равни, а можда и гори, од оних које је презриво називао наставницима историје из Малишева, бар кад је у питању однос према Србима. Само, наставници историје из Малишева су имали прилике да убијају Србе, а Курти и Сурои нису, па је све што се сада дешава вид закаснелог надокнађивања тога.
А када је у питању Србија, ту имамо једини процес који је био очекиван – измене мерила у поглављу 35. и тиме кодификацију европског споразума, без обзира на непотписивање, што је прошло уз малу дозу шизофреније, и уобичајене дозе недоследности и логичког безобразлука у домаћим медијима.
Драгутин Ненезић: Шта ће бити са Србима на Kосову после европског споразума
Свакако, јасно је да је званична српска политика и формално усмерена на поступак нормализације, који је, како смо већ више пута чули од његових твораца, заправо фактичко признање Косова од стране Србије, и да је све што се дешава показатељ тога да инертност званичног Београда није случајна, већ намерна, као и пуна кооперативност и испуњавање свих суштински битних захтева политичког/колективног Запада.
Наравно, динамика тог процеса ће бити у великој мери одређена персоналним променама кад Лајчак оде да се одмори на следећу функцију, политичким променама после европских и америчких избора, као и геополитичким ломовима, али ће он трајати, мање или више мучно, све док се не промени суштина српске политике, што прижељкује десно оријентисани део наше јавности.
Међутим, како видимо свуда око нас, да узмемо Црну Гору и Северну Македонију као најсвежије примере (премда се ради о НАТО чланицама, где је тако нешто још теже), скоро је па немогуће да се тако радикалан политички заокрет изведе без продора руских тенкова не на Дунав, што је постала стандардна поштапалица тог дела јавношћу, већ и преко њега.
Другим речима, главни стуб званичне политике Београда је политички запад, и никаква промена власти у тренутним оквирима то неће променити – то може да промени само толико крупан геополитички земљотрес, који би у потпуности срушио све до темеља. Све друго је само празна прича и замајавање народа који се иначе самозаварава, јер није пријатно гледати на своје сународнике који су остављени на милост и немилост. Барем мени.
Да сумирам: Курти је изгубио Савет Европе, што је за Београд дипломатска победа, иако случајна (осим ако Курти није агент Београда), али ће да би добио изборе, то компензовати новим ударима на Србе и СПЦ/ЕРП/Манастир Високе Дечане, што медијским, што стварним.
Драгутин Ненезић: О европском предлогу/споразуму – шта се (ни)је изгубило у преводу
Београд је и званично добио циљ на чијем остварењу је суштински већ радио, уз мање или више неспретних покушаја да то тако не изгледа, и мање или више непријатну реторику која треба то да замаскира. Срби на Косову и у Метохији су изгубили динар, а на путу су да изгубе и све остало. На Косову нас не чекају ни Бљесак ни Олуја, као ни Нагорно Карабах. На Косову нас чека комбинација Источне Славоније 1995-1998. и Сарајева 1996, само нас другачије глобалне и локалне околности, уз скоро па свуда присутно медијско лудило, спречавају да то видимо. Одумирање ће бити споро, а нагли резови ће бити прецизно навођени, спровођени и анестезирани.
Ипак, некаква нада постоји – не нада у смислу да ће доћи до промене политике, јер је јасно да се то неће десити, већ метафизичка нада. Та нада ће бити одржавана онолико колико на Косову и у Метохији буде присутна црква, и колико Срби тамо буду имали вере, те духовне снаге да издрже све притиске да се раздвоје од цркве. У том смислу, једина светла тачка коју ја видим у овом периоду је саопштење Сабора СПЦ које је објављено јуче, као залог за будућност.
Косово није Нагорно Карабах, јер је, да се задржимо само на улози цркве, јерменска црква одатле повукла заједно са народом, а на Косову и у Метохији су црква и народ опстајали заједно делећи терет живота под јармом и кад тамо није било државе. Због тога, у ситуацији када се држава повлачи, без таквог јединства неће бити ни опстанка.
Извор: КоССев
