Piše: Dragutin Nenezić
Nešto se ozbiljno događa;
Vrapci se skrili u pruću.
Neko se s tatom pogađa –
Kupuje našu kuću.I sve oko kuće, dabome;
Puteljak, njivu, vodu…
Dome, najlepši dome,
Kupuju gnezdo i rodu.
Momčilo Mošo Odalović, M.O. ukrao lastu, pesma pročitana na Danima srpske kulture u Kninskoj Krajini, jula 1990.
Proteklih meseci su se odvijala tri procesa, koji se zaključno sa jučerašnjim danom (20. maj) mogu smatrati okončanim. Iako i sam spadam u one koji su mislili da će se bar jedan od njih, ako ne i dva, okončati drugačije, u svojim prethodnim tekstovima sam ostavio dovoljno prostora da bude i drugačije, tako da ipak imam kakvo-takvo moralno pravo da se sada oglasim, i pokušam da dam jednu rekapitulaciju kapitulacije. Da ne osećam strahovit stid prema Srbima koji, uprkos svemu, još žive na Kosovu i u Metohiji, verovatno ne bih to pravo ni iskoristio.
Krenimo od najbolnijeg i najkobnijeg – dinara. Juče je dinar definitivno proteran sa Severnog Kosova, golom silom iza maske sprovođenja, kako se to u nas kaže, „takozvanog“ zakona. Već sam pisao o tome šta će biti posledica – krah preostalih srpskih institucija, koje trenutno uključuju univerzitet, školstvo, zdravstvo i pokoju javnu službu, a sad tu dodajem i dodatno (i meni neobjašnjivo) poniženje naroda preko čijih leđa se sve ovo prelama, i još će se prelamati.
Za dinar će od juče definitivno morati da se ide preko administrativne linije, dok se, recimo na sledećem sastanku u Briselu (ili nekom budućem, e da bi poniženje duže trajalo), ne nađe spasonosno rešenje. Sada to rešenje teško da može da bude licenciranje Poštanske štedionice, budući da ona od juče više ne postoji, nego će biti ono što Priština sve vreme traži – slanje novca iz Beograda preko prištinskog trezora. Time će se onda otvoriti pitanje: kome se taj novac šalje? A odgovor nas dovodi do sledećeg procesa – formiranja ZSO.
Slobodan Samardžić i Dragutin Nenezić o Vučićevoj politici na Kosovu i Metohiji
Formiranje ZSO (odnosno ustavno-sudska kontrola nacrta statuta oktroisanog od strane EU) je izgleda ipak bilo uslov za prijem u Savet Evrope, koji se ipak nije desio. Razlog za to što se nije desio je meni i dalje nejasan, ali se sada samo dvoumim između dve krajnosti – da je Kurti agent Beograda, ili da je Kurti (najblaže rečeno) iracionalan preko svake mere. U svakom slučaju, on je od gotovog napravio veresiju, i umesto da politički poentira, sada će morati svojim biračima da objašnjava zašto je bilans svega vraćena zemlja Manastiru Visoki Dečani bez članstva u Savetu Evrope. To će svakako raditi, i već je počeo, opet preko leđa Srba, a bojim se pomalo i preko leđa SPC, odnosno ERP i Manastira Visoki Dečani.
Kako sad nema nikakvog političkog smisla nastaviti rad na formalizaciji ZSO, bilo onako kako je dogovoreno, bilo onako kako je oktroisano od strane EU, nastaviće se sa materijalizacijom, koja je otpočela zauzimanjem opština na Severnom Kosovu, a nastavila se gašenjem privremenih organa i finansijskih institucija u srpskom sistemu južno od Ibra, da bi kulminirala juče.
Da se nekakva ZSO skroz materijalizuje, ostalo je samo da se protera i univerzitet, i integrišu školstvo, zdravstvo i preostale javne službe. Izbori na svim nivoima će se verovatno održati u redovnom terminu, a do tada će ključni politički proizvod koji će se nuditi Kurtijevim biračima biti pokoravanje Srba golom silom.
Pored Kurtijevog pseudointelektualizma koji ne mari ni za svoje zakone, ni za interes nečega čim pretenduje da vlada, sve dok se emituje sistemska mržnja prema Srbima, kao i najdubljih ponora albanske pseudo-istorije koji su izbili na površinu, u javnoj sferi će to pratiti i sada već neskriveni nacizam Vetona Suroija, koji pokazuje da je u istoj ravni, a možda i gori, od onih koje je prezrivo nazivao nastavnicima istorije iz Mališeva, bar kad je u pitanju odnos prema Srbima. Samo, nastavnici istorije iz Mališeva su imali prilike da ubijaju Srbe, a Kurti i Suroi nisu, pa je sve što se sada dešava vid zakasnelog nadoknađivanja toga.
A kada je u pitanju Srbija, tu imamo jedini proces koji je bio očekivan – izmene merila u poglavlju 35. i time kodifikaciju evropskog sporazuma, bez obzira na nepotpisivanje, što je prošlo uz malu dozu šizofrenije, i uobičajene doze nedoslednosti i logičkog bezobrazluka u domaćim medijima.
Dragutin Nenezić: Šta će biti sa Srbima na Kosovu posle evropskog sporazuma
Svakako, jasno je da je zvanična srpska politika i formalno usmerena na postupak normalizacije, koji je, kako smo već više puta čuli od njegovih tvoraca, zapravo faktičko priznanje Kosova od strane Srbije, i da je sve što se dešava pokazatelj toga da inertnost zvaničnog Beograda nije slučajna, već namerna, kao i puna kooperativnost i ispunjavanje svih suštinski bitnih zahteva političkog/kolektivnog Zapada.
Naravno, dinamika tog procesa će biti u velikoj meri određena personalnim promenama kad Lajčak ode da se odmori na sledeću funkciju, političkim promenama posle evropskih i američkih izbora, kao i geopolitičkim lomovima, ali će on trajati, manje ili više mučno, sve dok se ne promeni suština srpske politike, što priželjkuje desno orijentisani deo naše javnosti.
Međutim, kako vidimo svuda oko nas, da uzmemo Crnu Goru i Severnu Makedoniju kao najsvežije primere (premda se radi o NATO članicama, gde je tako nešto još teže), skoro je pa nemoguće da se tako radikalan politički zaokret izvede bez prodora ruskih tenkova ne na Dunav, što je postala standardna poštapalica tog dela javnošću, već i preko njega.
Drugim rečima, glavni stub zvanične politike Beograda je politički zapad, i nikakva promena vlasti u trenutnim okvirima to neće promeniti – to može da promeni samo toliko krupan geopolitički zemljotres, koji bi u potpunosti srušio sve do temelja. Sve drugo je samo prazna priča i zamajavanje naroda koji se inače samozavarava, jer nije prijatno gledati na svoje sunarodnike koji su ostavljeni na milost i nemilost. Barem meni.
Da sumiram: Kurti je izgubio Savet Evrope, što je za Beograd diplomatska pobeda, iako slučajna (osim ako Kurti nije agent Beograda), ali će da bi dobio izbore, to kompenzovati novim udarima na Srbe i SPC/ERP/Manastir Visoke Dečane, što medijskim, što stvarnim.
Dragutin Nenezić: O evropskom predlogu/sporazumu – šta se (ni)je izgubilo u prevodu
Beograd je i zvanično dobio cilj na čijem ostvarenju je suštinski već radio, uz manje ili više nespretnih pokušaja da to tako ne izgleda, i manje ili više neprijatnu retoriku koja treba to da zamaskira. Srbi na Kosovu i u Metohiji su izgubili dinar, a na putu su da izgube i sve ostalo. Na Kosovu nas ne čekaju ni Bljesak ni Oluja, kao ni Nagorno Karabah. Na Kosovu nas čeka kombinacija Istočne Slavonije 1995-1998. i Sarajeva 1996, samo nas drugačije globalne i lokalne okolnosti, uz skoro pa svuda prisutno medijsko ludilo, sprečavaju da to vidimo. Odumiranje će biti sporo, a nagli rezovi će biti precizno navođeni, sprovođeni i anestezirani.
Ipak, nekakva nada postoji – ne nada u smislu da će doći do promene politike, jer je jasno da se to neće desiti, već metafizička nada. Ta nada će biti održavana onoliko koliko na Kosovu i u Metohiji bude prisutna crkva, i koliko Srbi tamo budu imali vere, te duhovne snage da izdrže sve pritiske da se razdvoje od crkve. U tom smislu, jedina svetla tačka koju ja vidim u ovom periodu je saopštenje Sabora SPC koje je objavljeno juče, kao zalog za budućnost.
Kosovo nije Nagorno Karabah, jer je, da se zadržimo samo na ulozi crkve, jermenska crkva odatle povukla zajedno sa narodom, a na Kosovu i u Metohiji su crkva i narod opstajali zajedno deleći teret života pod jarmom i kad tamo nije bilo države. Zbog toga, u situaciji kada se država povlači, bez takvog jedinstva neće biti ni opstanka.
Izvor: KoSSev
