Piše: Dragoslav Rašeta
Prvog oktobra 2024. pravi politički zemljotres se dogodio u Turskoj, kada je Devlet Bahčeli, lider nacionalističke MHP stranke i najveći saveznik predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, odlučio da se po okončanju sednice u Narodnoj skupštini rukuje sa jednim od kurdskih parlamentaraca iz DEM partije. Behčeli je novinarima rekao da je potrebno doći do kompromisnog rešenja sa Kurdima radi ostvarivanja nacionalnog jedinstva u nestabilnim vremenima za region i Tursku. U narednim mesecima, prvi put od 2015. i kolapsa prethodnih pregovora sa Abdulahom Odžalanom, zatočenim liderom Kurdske radničke partije (PKK), Erdogan je više puta signalizirao postojanje nove političke volje da reši „kurdsko pitanje“.
Osnovni pokretači inicijative su Erdoganova potreba da pridobije podršku Kurda za ustavne promene koje bi mu omogućile da se kandiduje po treći put kada mu istekne mandat 2028. U isto vreme, pad režima Bašara al-Asada, jačanje Izraela a slabljenje moći Irana i Rusije ukazuju da doba velikih preokreta na Bliskom istoku još uvek nije završeno. U tom scenariju, kooptacija Kurda, a ne borba protiv njih, omogućila bi Ankari da predupredi bilo kakav po nju potencijalno negativan razvoj događaja, naročito kada se u Belu kuću ponovo vratio Donald Tramp.
Kurdska kriza
„Kurdska kriza“ trese tursko društvo više od četrdeset godina; u sukobu između PKK i Turske je stradalo više od 50.000 ljudi, mahom turskih civila. Erdogan je jednom već bio blizu istorijskog pomirenja: Kada je 2011. otpočeo građanski rat u Siriji, Asadove snage su nakon nekoliko poraza bile primorane da se povuku sa severoistoka države, ostavljajući ga u rukama kurdskih milicija. Ubrzo je Turska započela direktne mirovne pregovore sa Odžalanom i njegovim sirijskim saveznicima koji su kulminirali 28. februara 2015. sporazumom iz Istanbula. Njime je predloženo ublažavanje političkih i kulturnih restrikcija za 16 miliona Kurda koji žive u Turskoj, u zamenu za Odžalanovu naredbu PKK-u da položi oružje, a da se sirijski Kurdi priključe sunitskim pobunjenicima u borbi protiv Asada. Pošto do konačnog dogovora nije došlo, otvoreni rat između PKK i Turske je nastavljen nakon dve godine primirja, dok je turska vojska dva puta intervenisala u Siriji kako bi sprečila konsolidaciju Sirijskih demokratskih snaga, koje su sada uživale patronat SAD, dodatno potpaljujući Erdoganovu paranoju da Zapad želi da kreira kurdsku državu koja bi remetila turske nacionalne interese.
Prošle godine došlo je do korenitih promena na Bliskom Istoku: mreža paradržavnih formacija koju je Teheran gradio godinama se srušila kao kula od karata nakon vojnih poraza Hamasa i Hezbolaha od Izraela, a Asad je svrgnut u revoluciji koji je su predvodili Sirijska arapska armija i HTS, koje naoružala Turska. Novi de facto lider Sirije, Ahmed el Šara (El Džolani), je u direktnoj vezi sa Ankarom, i uspeh njegove deradikalizacije HTS i sirijskih paravojnih jedinica i početak procesa formiranja stabilne prelazne vlasti je omogućio Turskoj da proširi uticaj u Siriji, i da sa pozicije moći pregovara sa kurdskim frakcijama.
Napadi i diplomatija
Sa jedne strane, turski dronovi napadaju uporišta PKK-a u Kandil planinama u Iraku i YPG-a u Siriji, dok sad druge strane robusna turska diplomatija radi punom parom. Erdogan je pregovarao sa obojicom Barzanija, Nečirvanom, koji je na čelu Kurdske regionalne vlade pred izbore kako bi ga zaštitio od opozicije koja je antiturski nastrojena, i Mesudom, legendarnim liderom iračkog KDP-a, kako bi ga angažovao kao posrednika u pregovorima sa zatočenim Odžalanom i sa kurdskim vojnim liderom u Siriji Mazlumom Kobanijem. Još bitniji pregovori se vode sa Trampovom administracijom; padom Asada i Turskom kao faktorom stabilnosti u Siriji, Erdogan gleda da konačno pronađe zajednički jezik sa SAD i ubedi ih da je vreme za povlačenje preostalih američkih trupa iz Sirije, i time prepuštanja Kurda na Erdoganovu milost i nemilost.
Na unutrašnjem planu, Erdogan uveliko razmišlja o 2028. i budućnosti svoje koalicije. MHP se pokazao više nego lojalnim partnerom prethodne decenije, naročito u bezbednosnoj politici. Međutim, opšta fragmentacija desnice predstavlja ozbiljan izazov za turskog autokratu.
MHP je 2015. osvojio gotovo 16 odsto, da bi na parlamentarnim izborima 2023. uspeo da prikupi samo 11 procenata glasova. IYI, opoziciona nacionalistička partija Meral Akšener, koju su osnovali od bivši članovi MHP-a takođe gubi podršku među glasačima desnice, a u prethodne dve godine Erdogan je uspeo da „otme“ 16 poslanika Akšenerovoj sa ciljem da je privoli da promeni strane u zamenu za visoku poziciju u njegovoj vladi.
Drugi lider krajnje desnice, Umit Ozdag, čija mala Partija pobede nosi talas rastućeg antiimigrantskog raspoloženja usmerenog na oko 3,7 miliona sirijskih izbeglica, i dalje se čvrsto protivi bilo kakvom dogovoru sa Odžalanom. Ozdag je nedavno uhapšen, zatim pušten da se brani sa slobode zbog navodnog vređanja Erdogana i govora mržnje protiv sirijskih izbeglica.
Erdogan strahuje od desnice ne samo zbog toga što bi oni mogli dalje da sabotiraju svaki vid normalizacije odnosa sa Kurdima, već i zbog opasnosti da usled nedostatka jakog desničarskog lidera, koji bi mu bio privržen, ove glasove može da „usisa“ najveća opoziciona partija-republikanski DŽHP. Iako je podrška Kurda igrala ključnu ulogu u pobedi prosekularne DŽHP nad Erdoganovom AK partijom prošle godine na lokalnim izborima, turski predsednik strahuje od republikanskog lidera i gradonačelnika Ankare Mensura Javaša, koji je de facto predvodnik desnog krila DŽHP-a. Poslednje ankete turskog „Metropola“ su pokazale da bi u potencijalnoj predsedničkoj trci Javaš odneo 40 procenata glasova nacionalista, dok bi Erdoganu poverenje ukazalo samo 28 procenata glasača desnice.
Erdogan se nada da bi pobedom nad PKK zadržao nacionalističke glasove, a pod svoj veliki šator smestio i dobar deo kurdskih glasača, naročito onih sa konzervativnog jugoistoka Turske. Ovakva izborna matematika bi omogućila ne samo komotnu većinu Erdoganu, već i neophodne glasove za potencijalnu ustavnu reformu, koja bi nastavila transformaciju turske iz parlamentarnog u predsednički sistem, i omogućila Erdoganu da po treći put postane predsednik.
Saniranje napukle ćuprije: Erdogan sa Vučićem u reprizi posete iz 2017.
Zbog prethodno navedenih motiva treba biti oprezan kada je reč o rešavanju statusa Kurda i njihove konačne integracije kao ravnopravnih građana u turski pravni i politički sistem. Tursko Ministarstvo pravde odobrilo poslanicima prokurdske partije jednakosti i demokratije (DEM) istorijski sastanak sa liderom PKK-a Odžulanom, ali su i par nedelja nakon toga privedena tri kurdska gradonačelnika koji su na te pozicije došli nakon izbora 2023. Turk, Sonuk i Karajilan su uhapšeni zbog osnovane sumnje da su pripadnici terorističkih organizacija, izgovor koji je Ankara koristila i 2019. kada se u sličnom maniru obrušila na kurdske političke vođe.
Prerano je da bi se ova inicijativa proglasila i mrtvom. Jedan od centralnih principa mobilizacionih napora PKK poslednjih godina bio je da se traži sloboda Odžalana, dok Kurdi iz dijaspore redovno organizuju okupljanja širom sveta kako bi emitovali takve pozive. Odžalan uživa takav kultni status – da bi njegovo prebacivanje u režim kućnog pritvora i omogućavanje komunikacije sa spoljnim svetom nakon četvrt veka provedenog u samici, zaista moglo dovesti do željenog efekta – da oslabljeni PKK konačno položi oružje. Dok trajni mir, koji bi se odnosio na prava i slobode Kurda kako u Turskoj tako i u Siriji i Iraku, očigledno nije u planu, davanje Odžalanu relativne slobode i statusa ravnopravnog sagovornika i potencijalnog interlokutora je, u trenutnim okolnostima, jedina osnova na kojoj lideri poput Bahčelija i Erdogana mogu da se sastanu sa Kurdima.
Izvor: Novi Magazin
