Пише: Драгослав Дедовић
Сада, када се навршава 140 година од смрти Леополда Ранкеа, умесно је поставити питање – шта аутор дела „Српска револуција“ значи данашњим Србима, данашњим Немцима и данашњим историчарима?
Могла је бити 1978. Гимназијске учионице биле су пуне. Генерације рођене шездесетих гурале су се у пренатрпаним просторијама. Професор Пашић је изговорио моје име. Остало је десетак минута до краја часа. Рекао је: „Први и Други српски устанак. Или – што би Ранке рекао – Српска револуција“. Дакле, имао сам десетак минута да препричам збивања од почетка до средине 19. века. За то је споменутом немачком историчару Леополду Ранкеу требало неколико стотина страница. Када је професор Пашић уписао петицу и склопио дневник те закорачио ка излазу ја сам још увек причао. Стигао сам тек до Милошевог подизања новог устанка.
Доцније бих се као постдипломац у Београду сетио ове сцене из Тузле када бих навратио до Ранкеове на Врачару где су ми моји другари, будући зубари, који су имали стоматолошке вежбе, поправљали зубе. Тако сам Ранкеово име повезао са малим гимназијским тријумфом и београдском зубобољом.
Сада, када се навршава 140 година од смрти Леополда Ранкеа, умесно је поставити питање – шта аутор дела „Српска револуција“ значи данашњим Србима, данашњим Немцима и данашњим историчарима?
Пруска Тирингија
Када су адвокат Готлиб Израел Ранке и његова супруга Фридерике уочи Божића 1795 добили прво дете – сина Леополда – у вароши Вие у Тирингији, то је већ био део Пруске, државе у експанзији. Фридрих II Велики је умро пре Ранкеовог рођења, али је својим наследницима оставио у аманет једну од главних европских сила са једном од најдисциплинованијих војски у Европи и веома ефикасном бирократијом. Два месеца пре рођења Леополда Ранкеа Пруска је, заједно са царском Русијом и Хабзбуршком монархијом раскомадала Пољску. То су били знаци времена.
Драгослав Дедовић: Немачка штампа: „Трампов план значи капитулацију Украјине“
Ранкеови стричеви су већ направили каријере у Берлину, један је био високи државни чиновник, други директор гимназије, трећи познати теолог.
После уобичајеног школског пута за тадашње време дипломирао је на катедри за класичну филологију и теологију у Лајпцигу, а посећивао је и предавања из нове немачке литературе и филозофије. Докторску дисертацију одбранио је као двадесетдвогодишњак. Она се бавила Тукидидом, највећим античким историчарем. Најпре је неко време путовао немачким земљама, да би се 1818. скрасио у Франкфутру на Одри као професор историје и филологије. Својим првим историјским делом – Историја романских и германских народа 1494. до 1514. – стекао је репутацију у стручним круговима. То му је донело и позив да пређе у Берлин и постане ванредни професор на тамошњем универзитету.
Све је изгледало као да ће се академска каријера младог историчара одвијати праволинијски, готово чиновнички. Али његова метода ослањања на изворе и њихово критичко преиспитивање доводи до трогодишњег боравка у Бечу и Венецији где је у државним архивима проучавао изворе који су говорили о Римском Царству.
Бечки сусрет
Година је 1828. Леополд Ранке борави у Бечу. Његов архивски рад је до тада невиђен. Кажу да је у престоници Хабзбурга, а после и у Венецији, толико дуго боравио у архивским просторијама, да га је особље већ сматрало делом инвентара.
У Бечу од 1813. живи и Вук Стефановић Караџић. Њега и Ранкеа је највероватније упознао чиновник бечке дворске библиотеке и цензор словенских и новогрчких књига, један од родоначелника славистике, Јернеј Копитар.
И онда је Ранке, вероватно у дугим разговорима са Вуком у бечким кафанама, салонима, Дворској библиотеци, схватио да разговара са сведоком једног историјског догађаја о којем Европа мало зна. Страст историчара се распламсала. „Велики део новије историје дознајемо из штампаних књига, други део из писаних докумената. Има и таквих догађаја који живе само у сећању, памћењу оних који су имали битног учешћа у њима“, записаће он у предговору књизи, која је тада, у Бечу, била тек грозничава идеја, а већ 1829. у Хамбургу објављена је под насловом Die serbische Revolution– Српска револуција.
Ранкеа је гонила страст коју показују аутори свих жанрова – од песника до филмаџија, од теолога до нуклеарних физичара – ако ја не запишем то што сам сазнао, можда се та сазнања заувек удаве у вировима времена: „Заиста није потребно дуго размишљати да би се увидело како се често смрћу оних који су били посвећени у догађаје губи за свет неко знање које би нам тек могло открити како треба душу људи и збивања, у чему је напредак, у чему је пропаст. Можда је вредан труда сваки покушај да се спречи неки такав губитак“.
Драгослав Дедовић : Да ли је десница преотела студентске протесте у Србији?
Вук је био Ранкеу више од саговорника. Вук му није само давао документе, већ му је сатима препричавао догађаје из устанка, биографије устаника, народне песме, политичке односе међу Србима и Турцима. Једна од најутицајнијих европских књига о Србији из 19. века настала је делимично из усмене традиције и живих разговора, а не само на основу архивске грађе. Вероватно су зато у књизи обрађени народни обичаји Срба, њихова епска поезија. За Ранкеа је Вук био оно што је за многе вештачка интелигенција – неограничено знање о неком предмету. Само мораш да умеш да постављаш права питања.
Вук и Ранке
Вук је Ранкеу практично омогућио приступ српској историјској грађи али му је и тумачио догађаје. Због тога неки истраживачи сматрају да без Вука књига готово не би могла настати у облику у којем је објављена. Познато је и да је Ранке у предговорима и препискама отворено признавао колико дугује Караџићу. „Сва ова и друга сведочанства, писма и информативна документа прикупио је ваљани сакупљач народних песама Вук Стефановић Караџић“ Ранке каже да је Вук „посматрао догађаје из близине, њега можемо видети као једног од главних сведока“.
Све до данас већина историчара сматра да је Вук био пресудан као културни посредник, али Ранке ипак аутор историјске интерпретације и коначне структуре дела. Наравно, још увек постоје гласови који кажу да је Вук у том односу закинут. То је део Калимеро-синдрома, јер очито у сваком времену постоје људи који у свему виде заверу и подлу намеру.
Ранке је заправо организовао наратив на начин на који га је немачки свет могао разумети. Српски устанак није посматрао као оријенталну аномалију већ га је уклопио у европску историју те му дао филозофско-историјски оквир. Друкчије речено, овај немачки историчар је обликовао политичко значење „српске револуције“.
Свакако је однос симбиозе двојице странаца у Бечу у овом делу имао срећан исход. Али постојале су и задршке савременика према методолошки револуционарном и крајње неуобичајеном раду Леополда Ранкеа.
Ранке и његови савременици
Због Ранкеовог релативно позитивног приказа српског устанка против Османског царства, део немачке конзервативне јавности осетио је нелагоду. Тек су били завршени Наполеонови ратови, па је немачким конзервативцима било сумњиво све што је повезано са народним устанцима, револуционарним покретима, или идеји националног самоопредељења.
Због тога је Ранкеово представљање Срба као легитимног историјског и политичког субјекта могло да му нашкоди. Међутим, Ранке је одувек био конзервативни монархиста и никада није заговарао револуционарни преображај Немачке. Оставили су га на миру.
Оженио се 1843. Супруга Клариса Грејвс-Парсевал, с којом ће добити три сина, потицала је из племиће даблинске породице. Њен отац је био директор даблинске полиције.
За живота је Ранке постао неприкосновени интелектуални ауторитет на пољу историјске науке – али за то су заслужна друга његова дела. Амерички студенти су крајем 19. века у Сједињене Државе пренели његову научну методологију која је тамо постала облик канона.
Књига „Српска револуција“ доживела је 1844. године друго проширено издање, а пред крај Ранкеовог живота приређено је треће издање под називом „Србија и Турска у 19. веку“.
У Србији је ово дело најпре наишло на добар пријем. Понеко је гунђао да ту и тамо неки детаљи нису како ваља. Међу незадовољнима је био и сам Вук. Јеремија Гагић, други секретар Правитељствујушчег совјета, потом и руски вицеконзул у Дубровнику, чак је рекао да Ранке „бодљиво“ говори о Србима. Приликом поновног читања Ранкеа схватио сам шта је Гагића испунило нелагодом. Бодље на које је он указао јесу вероватно убоди истине, на коју дипломата Гагић баш и није навикао као на корисну појаву. Ево једног таквог примера: Ранке је покоље после устаничког освајања Београда и Шапца назвао зверствима, стављајући их на душу српским вођама: „Корен зверства је несрећна настројеност људске природе: осветољубивост и грамзивост уједно, прави знак варварства“.
Ипак, гласови незадовољника су брзо утихнули. 1849. Ранке је изабран за почасног члана Друштва српске словесности, а 1864. постао је дописни члан Српског ученог друштва, претече данашње Српска академија наука и уметности.
Стојан Новаковић је превео и објавио први део 1864. године у Београду. Ова књига је затим и награђена из књижевног фонда Илије М. Коларца.
Како читати Ранкеа?
У 20. веку. су историчари и књижевни теоретичари окренули ћурак наопако да би критиковали Ранкеа зато што је идеализовао српски народ, романтизовао хајдуке и устанике, приказивао Балканце као „природне“, аутентичне и херојске људе. Притом је понешто од тога и у оку посматрача, али оквир у којем се Ранке интелектуално кретао јесте био доба националног романтизма. У „Српској револуцији“ наилазимо на ретке који говоре о значају поезије за живот Срба – што је вероватно незамисливо за неко дело каснијих историчара: „Као неки сродан елемент окружује поезија живот и приказује нам његове појаве у огледалу, не све без изузетка, али оне важније, у њиховој најистинитијој природи, мање ометане небитним стварима и утолико јасније“.
Све те примедбе могу да се односе једнако на хоризонт епохе и места са којег је Ранке посматрао тадашња збивања, као и на хоризонт епохе и места са којег су Ранкеа критиковали.
Нова хуманистичка наука са постколонијалним предзнаком, у распону између Марије Тодорове и Едварда Саида, заоштрила је те примедбе. Оне су изречене у већ познатом тону, спочитавајући Ранкеу да је измислио свој Балкан на основу својих европоцентричних лимита. Чак и када је показивао велико поштовање према Србима, у тој интерпретацији Ранке их је ипак посматрао кроз културне категорије свог времена па је Србија испала историјски „егзотична“.
Поново се чују и гласови, који тврде да су Копитар и Вук манипулисали Ранкеом. Или да је Ранке преко Вука желео да добије приступ салонима у којима се кретао Гете. Ко каже да историјски трачеви не могу да надживе њихове протагонисте?
Схватање домета и значаја Ранкеа у постјугословенском простору зависи и од тачке са којег га посматрате. Из Загреба он понеком зацело изгледа као одвећ благонаклон према Србима. Као историчар који означава почетак европског привилеговања српског историјског наратива на Балкану.
Његово инсистирање на дихотомији ислама и хришћанства и на стереотипу о Османском царству као искључиво репресивној сили, посматрано из Сарајева може да изазове иритације.
Ранке је свакако био свестан и шире слике. Узроке невоља Османског царства видео је у доминацији ислама и обесправљености хришћана. „Прелаз из хришћанства у ислам ослобађа свакога“. Тај историјски модел је постао кочница. Ранке још не види да ли ће тај поредак бити замењен еволутивно или револуционарно, али сматра да је већ у 19. веку био превазиђен. „За Османско царство, за мир у Европи и за развој човечанства важан задатак јесте да се хришћанском живљу у Турској омогући сигуран и на разумним начелима заснован опстанак“.
Историја није марила за историчареве савете, већ је изабрала своје омиљене странпутице.
Перцепција уме да варира и у самом Београду, зависно од тога да ли су „руски свет“, „европске вредности“, антиколонијални или експанзивно-национални наратив призма кроз коју се посматра.
Смрт сред Светске историје
Историјски стручњаци ће потврдити да на неки начин, модерна професионална историјска наука широм света носи „ранкеовски ДНК“. У својим осамдесетим годинама започео је монументалну „Историју света“. Диктирао је текстове свакодневно и након 90. године живота. Умро је у Берлину 1886. практично још радећи.
„Свакако, постоји нада да ће се срећно наставити почеци које смо приказали овде. И да ће наши следбеници једног дана имати да забележе светле ствари“, написао је на крају „Српске револуције“. Да ли би 140 година после своје смрти и скоро два века од првог издања те књиге још једном написао такву реченицу?
Пруска скромност му је налагала и овакве мисли: „Бар намера нам је била то да се са догађајима упознамо непосредно, да их прикажемо са ведром вољом“.
Његови биографи сматрају да су Леополду Ранкеу – који је „фон“ као племићки додатак имену стекао у Пруској 1865. – естетска страна језика и начин казивања били скоро једнако важни као и његово критичко преиспитивање извора и његово чувено питање: „Како је заправо било?“ Зато ћу с лакоћом запамтити овај израз који сам срео код њега и нигде више, те и ја завршавам овај текст „са ведром вољом“.
Извор: Дојче Веле
