Пише: Синан Гуџевић
Неке од мотива за долазак туриста у Риотинто чуо сам на видиковцу Corta Atalaya: те види, ту су били први рудници човјечанства, те знаш да је цар Соломон био у посједу њихову, те не први рудници, него је Риотинто први и најпрви рудник цјелокупне свјетске повијести. Прије седам година, усред априла, отпутовао сам из Севиље аутобусом за Риотинто. Два сата, нешто мање од сто километара. Ишао сам са намјером друкчијом од других путника, не да видим мјесто које се прочуло по разним вољама и невољама, него зато што сам тога прољећа прочитао како је Риотинто колијевка шпањолског фудбала, па сам, боравећи у Севиљи, одлучио да видим и Риотинто. У том је мјесту, прочитао сам, одиграна прва ногометна утакмица у Шпанији. Тада сам био заокупљен разним чудима око ногометне игре, па сам наишао на књигу о повијести ногометне игре у Шпанији. Књизи је аутор Џими Бурнс Марањон, а наслов јој је „De Riotinto a La Roja„, и из првог поглавља сам сазнао да је прва текма кожном лоптом у Шпанији одиграна у андалусијском мјесту Риотинто. Ишао сам, признајем, и са намјером да о томе мјесту и тој утакмици напишем нешто за ову рубрику чији назив има, како да кажем, обавезу и према ногометној игри. Али сам од писања одустао још истога дана, и мислио сам да о томе нећу писати никад. Добро, никад не реци никад, али ни сада не пишем о томе како је и гдје одигран први фудбалски меч у Шпанији, пишем, ваљда, како сам хтио да пишем. Јер Риотинто ми је овога љета дошао на Голију, ево га већ неколико дана испод прозора, под презрелом шљивом, као да је одмијенио мечку од лани, можда и сову што је ноћу са багрема хукала на свјетло у прозору. Риотинто са именом раздвојеним у Рио Тинто.
Од писања сам одустао након што сам нешто мање од два сата гледао то мјесто. Гледао сам га одозгора, једва да сам и корачао његовим рубом. Риотинто је сабластан крајолик, али је та сабласност издалека величанствена, и скроз ми је разумљиво што привлачи много туриста. Није ни мени био непривлачан, не нипошто, данас бих могао рећи да ми је по сабласности привлачан слично као што ми је Везув, али је Везув привлачан не по томе што је потпуна ругоба (иако су и ругобе привлачне) већ по ономе што је починио прије ево скоро двије хиљаде година. Одмах сам схватио да ће ми бити велико олакшање што се желим лишити наде да видим ону ледину или тратину на којој је одиграна та прва и најпрва утакмица кожном лоптом. Жеља да је видим нестала је и прије но што сам схватио да је и нема, да је затрпана стољетном јаловином, и да нема слоге о томе ни гдје се налазила.
За Рио Тинто (не за Риотинто!) сам сазнао читајући „Ембахаде“ Милоша Црњанскога. Кад су почетком осамдесетих објављене, нас неколико се такмичило да их читамо и да се наглас преслишавамо. Ондје је, у поглављу о Шпанском грађанском рату споменуто како је Рио Тинто изишао у вијестима кад су се Енглеска и Њемачка спориле око сировина, нарочито око гвожђа, те како је Франко заплијенио ту енглеску фирму те је предао неком њемачком конзорцију што је изазвало дипломатску кризу. Данас ми је чудно да Црњански није нигдје споменуо тај први ногомет у Андалусији, он који је био луд за том игром, и кажу, добар играч. А није га лишило да једно вријеме буде луд и за генералисимусом Франциском Франком. Мора да му је тај ногомет промакао, иначе би га споменуо. Та прва и најпрва текма кожном лоптом одиграна је за празник светог Рока 1887. Одиграли су је енглески власници рудника против шпанских рудара. По свој прилици су двије екипе биле са много играча, изгледа да се играло без судије, са посве лабавим правилима, упркос томе што су Енглези били ригидни заступници реда. Било би занимљиво знати шта би Црњански казао о ријечи balompié (ноголоптање), која је један од примјера лингвистичке диктатуре у Шпанији: данас та „замјенбеница“ дјелује млохаво и изазива подсмијех, има је само у називу клуба седме шпањолске лиге Riotinto Balompié. Из Севиље сам у Риотинто носио и Марањонову књигу, тако сам се опремио једном од најважнијих максима туризма: види се само оно што се зна. Тада нисам знао да је Риотинто предак онога о чему се овога љета у Србији најчешће говори кад се два човјека сретну: Рио Тинто.
Рио Тинто је британска рударска компанија за коју они што се баве заштитом животне средине тврде да је злочиначка. У Шпанију је дошла 1873. и ондје начинила трајну страву у крајолику и у душама људи које је израбљивала као рударе. Петнаест година након узимања мјеста Риотинто, избила је против компаније Рио Тинто највећа еколошка и социјална побуна, у којој је, да би је сузбила, Шпанија послала војску на побуњенике и побила њих стотину. Рио Тинто је и послије тога свуда остављао пустош. Један од примјера за ову је данашњи крајолик напуштених рудника по имену Рио Тинто (Црвена ријека) која је некада била ријека, и у њој је било рибе, данас су у њој само микроорганизми. То је и данас иста фирма о којој је предсједник Србије Вучић више пута изјавио како не може прежалити што јој није допустио копање литија у Србији 2021, па из те непрежаљености сад хоће да је зове да копа.
А ево како је на Риотинто гледао један племенити пјесник. Име му је Хуан Рамон Хименез, њему је Риотинто био завичај, родио се у Могуеру. Они који воле да истичу награде рећи ће да је 1956. добио Нобелову награду за књижевност. Та лирска душа Хименес, има једну књигу, и књига је лирска, с насловом „Платеро и ја“ (Platero y yo). Платеро је пјесников магарац, име би му се могло превести као „сребренко“ или „сивко“. У деведесет и петој елегији те књиге, насловљеној „Ријека“ (El Río) пјесник каже своме Платеру:
Гледај, Платеро, како су поставили ријеку између рудника, злоба и злостављање. Једва да њена црвена вода ту и тамо покупи, ове вечери међу љубичастим и жутим муљем, сунце на заласку; а њеним током скоро да могу пролазити само играчке-баркице. Које сиромаштво!
Некада су велики бродови виноградара, лађе, бригантини, фелуке – Ел Лобо, Млади Елоиса, Сан Кајетано, који је припадао мом оцу, а којим је управљао сироти Квинтеро; Ла Естрела, мог ујака, којим је управљао Пицон – стварали радосну збрку својих јарбола на небу Сан Јуана – њихови велики јарболи, чудеса за дјецу! – или су одлазили у Малагу, Кадиз, Гибралтар, отежали од натоварена вина… Међу њима, чамци су својим очима, свецима и именима обојеним зеленом, плавом, бијелом, жутом, кармин бојом, умножавали валове… А рибари су доносили у село срделе, каменице, јегуље, листове, ракове… Бакар из Риотинта све је отровао. И срећа, Платеро, да богати с гађењем једу јадну данашњу рибу коју сиромашни могу појести…
Али фелука, бригантин, леут, све је нестало.
Каква биједа! Крист више не види плиму! Остаје само, танак траг крви мртваца, суха и испијена просјачка струја ријеке, боје жељеза као овај црвени сутон изнад којег Ла Естрела, разоружана, црна и трула, оштећена јој кобилица уперена у небо, оцртава као рибљу кост своје спаљено тијело, гдје се играју, као у мом јадном срцу, чежње, карабињери с дјецом.
О тој књизи је Хименез казао: „Ова танка књига, у којој су радост и мука близнакиње, као што су уши Платерове, написана је за…Откуд знам за кога! …за кога пишемо ми пјесници!“
Извор: Портал Новости
