Пише: Невена Даковић
Филмове који су исцртали нове границе и обрасце у протеклој години можемо тематски најшире повезати као приповедање егзистенцијалних неуроза човечанства у потрази за смислом о томе зашто и како (пре)живети (Виктор Франкл) у свету који као да се неумољиво ближи крају. Но, оно што више маркира издвојене хетерогене, али доминантно туробне филмове је начин приповедања – више „како“ него „шта“ је исприповедано. У духу максиме француског новог романа коју је Годар „превео“ као императив да треба да „правимо филмове револуционарно“, уз нови рукопис и оригинални mise-en-scène, листамо филмове који су обележили 2024. годину, одређену и дистрибутерски и продукционо.
Најпре, на листи фигурирају дела великих стваралаца, наставци успехом овенчаних серијала или предвидљиве приче које су одблесак призора узнемиреног света. Ту се налазе прокламовано тестаментарна или, можда, последња дела аутора записаних у светским историјама филма, који себи могу да допусте врло личне и надахнуте захвате променљивог квалитета – од Алмодовара („Суседна соба“), Кополе („Мегалополис“), Кроненберга („Плаштанице“), Вендерса („Савршен дан“), Кена Лоуча („Тешке истине“), Клинта Иствуда („Поротник бр. 2), Земекиса („Овде“), до наставака серијала Џокер „Лудило у двоје“ (Тод Филипс), Марвелових мега сага, „Дине II“ (Дени Вилнев) или „Гладијатора II“ (Ридли Скот). Од обиља бих издвојила „Мегалополис“, чија је поларизована критичка и гледалачка рецепција (углавном негативна, те је потписница редова ексцентрична мањина) опречна хвалоспевима поводом 50 година Кополиног класичног и култног остварења „Кум II“. Ипак, актуелна тема урбицида (посебно болна тема за становнике Београда) и враћања у живот мегалополиса у дистопијској причи уз светло наде на крају, нуди раскошни имагинаријум cityspace-а, од античког Рима до „Истребљивача“ (Ридли Скот), од Фрица Ланга до „Петог елемента“ (Лук Бесон) и Готама, што је довољно да времешног великана доведе на ову неконвенциналну листу.
Земекисов филм „Овде“, у сличној ситуацији пак, аутентично користи наративну парадигму дигиталног доба. Попут Сиркових породичних мелодрама, редитељ нас води кроз милионе година људске историје које се преламају у простору куће, у којој се смењују различите породице и генерације. Нелинеарно приповедање скакања из епохе у епоху, остварено је графичко-монтажно-композиционим дигиталним решењима, те настанком новог дигиталног, а не филмског текстуалног формата структурираног пре хиперлинковима у свим димензијама, но монтажним резовима по хоризонтали. Земекис, несвесно и неинтенционално, али сигурно доноси новомиленијумску верзију Мановичевог модела ’soft cinema’, колико и Еби Варбуровог „Атласа Мнемозине“.
Глобализација европског ауторског филма
Други пол филмских класика препознат је исход глобализације европског ауторског сензибилитета, тј. (глобалне) културне апропријације европског ауторског и арт филма који постаје „традиција квалитета“ светске продукције, потврђена фестивалским наградама и критичарским акламацијама. Очекивана универзална људска драма борбе за људска права, слободу, против репресије или потраге за унутрашњим миром, која промишља савремени турбулентни свет, води до високо стилизованог и естетизованог slow moving арт филма раскошне метафоричности. Тако поред европских наслова попут „Химере“ (Алис Рорвахер), „Партенопе“ (Пауло Сорентино), „Марије“ (Пабло Ларен), овој групи припадају и блискоисточне приче политичке опресије и мученичког и трауматичног преживљавања појединца – „О сувој трави“ (Нури Билге Чејлан), „Семе свете смокве“ (Мохамед Расулоф) и суштински приповест европске женске анксиозности, само формално измештене у Мумбаи – „Све што замишљамо као светлост“ (Пајал Кападиј).
АИ/ВИ (вештачка интелигенција) се тематски, стилски и онтолошки преселила из СФ жанра у домен метафилма, где се поред оригиналног и шармантног „Другог чина“ (НИН бр. 3845), налази белгијско остварење индикативно насловљено „Крај (Вештачки фрагменти човечанства)“ браће Еро, и зачудна француско-канадска копродукција „Звер“ (Бертран Бонел) са неодољивом Леом Сејду. Потоњи филм, инспирисан новелом Хенрија Џејмса „Звер у џунгли“, измештеном у 2044. годину, истражује емотивно суочавање звери-лепотице са универзалним ситуацијама самоће, усуда, љубави и смрти у свету који контролише ВИ. Пут кроз време и три налик омнибусу структуриране приче, обликоване под обухватним упливом Лантимосових „Врста љубави“ и Линчових канонских дела попут „Плавог сомота“ или „Булевара звезда“, окончава се маестрално медијски изведеном одјавном шпицом – не само у формату QR кода, већ и са уметнутом сцене a clef (прескачемо спојлер) која нуди додатно разрешење непоуздане нарације.
Препорука: обавезно погледати
Подједнако европски и холивудски, наши и светски, ауторски и жанровски, једноставно добри филмови у којима ће свако наћи разлог за уживање у тексту, обухватају разноврсне наративе сећања, романсе, комедије, трауме, рата, кризе, анксиозности и туге. Поред холивудских наслова „Грађански рат“ (НИН бр. 3827), „Одведи ме на Месец“ (НИН бр. 3841) и „Конклава“ Едварда Бергера (изврсна фотографија, симболика боја и геометријска композиција га издвајају и од других „ватиканских трилера“), ту је прегршт европских остварења. Изузетни „Никеп“ (Рич Пепијат) кроз оригинални спој приче о успону хип-хоп групе из Белфаста и хердеровске концепције националног идентитета утемљеног на очувању језика, говори о деценијским сукобима у Северној Ирској, у данас заборављеном МТВ формату. Халфдан Улман Тиндел или Бергманов унук, као својеврсни омаж свестрано стваралачкој породици, испреда свесно неухватљив наратив „Арман“, о вршњачком насиљу и породичном злостављању у школи, узгредно се ослањајући на „Окретај завртња“ (и опет) Хенрија Џејмса. (Високо упоредив је јапански филм „Чудовиште“ (Хироказу Коре-еда) са истим троуглом ученик – родитељ – наставник и сличним нестабилним gaslight приповедањем.)
Од увек питке, биоскопу, гледаоцима и критици саображене француске продукције, треба погледати романтичне „Три пријатељице“ Емануел Муре, провокативно „Прошло лето“ Катрин Бреје, затим ироничане приче о, и нама познатим, просветарским проблемима „Прави посао“ Томаса Лилтиа и „Добар учитељ“ Т. Л. Модеста. Захваљујући копродукционом моделу ослоњеном на колонијалну прошлост, можемо додати и француско-сенегласко-бенински документарни филм „Дахомеј“ (Мати Диоп) – мешавину фикције и факције, која говори о деколонијалној пракси враћања опљачканог блага у афричке музеје.
Надасве, треба издвојити Одијаров ишчашени, али високо функционални мјузикл „Емилија Перез“, са смелом али непогрешивом смешом тема – мајчинске мелодраме, трансродног идентитета, нарко-картела – који тако преузима штафету од Алмодовара доказујући да су најбоље жене (и мајке) заправо мушкарци. Слично померање и хибридизацију налазимо у филму „Анора“ (Шон Бејкер), који је убедљиво и заслужено тријумфовао у Кану, као онеобиченој, графички експлицитнијој и другачије социјално и жанровски позиционираној верзији колико традиционалне Пепељуге, толико и „Згодне жене“ (Гери Маршал).
Одвојена група наслова анализира актуелне сукобе на Блиском истоку, приповедајући ратну и страдалничку прошлост (Холокауст), садашњост (сукоби у Гази) и подсећање. Изврсна „Зона интереса“ (Џонатан Глејзер) употпуњена је биопиком „Ли“ (Елен Кура) о легендарној Рози Ли Милер која је међу првима забележила ужасе рата и логора, и историјама „трагања по пепелу“ Аушвица – „Благо“ (Јулија фон Хајнци) и „Прави бол“ (Џери Ајзенберг). Поглед са друге стране налазимо у палестинском документарцу – са изврсним преводним насловом – „Ми немамо другу земљу“, предоченом у формату израелско-палестинског филмског дијалога.
За то време на брдовитом Балкану…
Упркос искушењу да принципијелно у прилог подршке одрживости националног филма поменем све српске филмове овогодишње продукције, наспрам економском ситуацијом наметнуте праксе панбалканских продукција, ипак ћу поменути само она остварења регионалне кинематографије која су поентирала протеклу годину. Балканску продукцију обележило је, поред конзистентно груписаних наслова „румунског парадокса“ (НИН бр. 3859), и низ померања у домену жанра, односно нове генерације стваралаца.
Храбри искорак „Воље синовљеве“ (Немања Ћеранић) у епску фантастику и парадоксални футуристички постапокалиптични медиевализам, надокнађује недоследности (које додатно разумемо као последицу седмогодишње епопеје снимања филма) приче и укупно полуиспуњена очекивања дигиталне постпродукције. Не мање је важна и чињеница да Немања Ћиранић, за годину дана, потписује и други писмен и артикулисан филм, „Недеља“ – биопик Џеја Рамадановског и први српски филм у коме је коришћена ВИ.
У сам врх, иначе балканског редитељског патријархата, пробиле су се три редитељке – Емилија Гашић са филмом „78 дана“ (НИН онлајн 06.09.2024); Вања Јуранић са филмом „Само кад се смијем“ (косценаристкиња Елма Татарагић), где се морски пејзажи стапају са неоствареним фемицидом и недосегнутим ослобођењем у нијансама антонинијевског модернизма; Влатка Воркапић са „Светом породицом“, као и данас резонантним оболом хрватском руралном романтизму.
Нова генерација „Београдске школе“ – Синиша Цветић, Нина Огњановић, Давид Јовановић и други – представљена је редитељским првенцем Давида Јовановића „Сунца никад више“, кога је неопходно читати у пару са сјајним slow art филмом у перманентном покрету „Овуда ће проћи пут“ (Нина Огњановић). Прича магичног реализма о распаду породице и друштва у еко-апокалипси Бора, еклектички емотивно, али промишљено сумира традицију Живојина Павловића, Срђана Карановића и Емира Кустурице.
Иста врста филма ограничене дистрибуције је и нежно, наративно склиско и „међ јавом и међ сном“ надасве племенито друго и другачије остварење Марка Ђорђевића „За данас толико“. А други Ђорђевић, Младен Ђорђевић, филмом „Радничка класа иде у пакао“, са на тренутке предугом причом, раскошне смесе жанрова и медијских и друштвених референци, пружа јединствен поглед на транзиционе муке и психозу, пропале фабрике, урушено друштво и изгубљене идентитете.
С тога за сам крај, остаје транзициона црна романса у Хрватској и времену ХЏа доајена Рајка Грлића „Свему дође крај“. И поред пренатрпаних збивања, што иначе није одлика Грлића који је најбољи писац међу редитељима прашке школе, проблематичне глумачке поделе, и одсуства „хемије“ међу јунацима – филм је елегична круна редитељевог опуса и медицински прецизна дијагноза доба у коме живи човек на Балкану. Симптоматичан, полетан и охрабрујући је наслов да „Свему дође крај“, а не само 2024. години.
Извор: НИН
