Multimedijalni umetnik Dragoljub Ljubičić Mićko prisutan je u javnom životu već četiri decenije.
Počeo je s muzikom, nastavio s glumom, marketingom, književnim radom i još mnogo čime. Satira, koju popularni Mićko najčešće preferira, prisutna je u velikom delu njegove poetike. Trenutno ga televizijski gledaci mogu pratiti u serijalu PLJIŽ na televiziji Nova, gde sa kolegama satiričarima Dragoljubom Dražom Petrovićem i Vojom Žanetićem iz svog ugla komentariše našu društvenu stvarnost.
Pored toga, po tekstu Ludviga Bernharda, Mićko dugi niz godina izvodi i monodramu „One stvari” gde komentariše uvek aktuelnu temu muško-ženskih odnosa. Inače, kroz vreme, ova predstava je evoluirala, Ljubičić ju je osavremenjavao i dopisivao, tako da uvek ima veliku dozu aktuelnosti. Sve to bilo je povod da od ovog humoriste saznamo istorijat njegovog medijskog prisustva i način aktuelne umetničke percepcije.
Počeli ste vrlo rano da se bavite javnim poslom, najpre kroz rok grupu „Petar i zli vuci”. Taj podatak je manje znan široj javnosti.
– Oni su pobedili na Festivalu u Subotici 1981, ja sam posle ušao, tako da ja nisam tada bio s njima, ja sam bio u vojsci, a posle smo svirali još nekoliko godina, ali nismo puno toga snimili, nažalost. Pesma „Moroni” bila je na onom albumu „Ventilator” vol. 1 i to sam ja pevao.
Usledio je nastavak, sada čuveno Indeksovo radio pozorište. Nažalost, neki od tvoraca jezgra i učesnika tog kultnog programa nisu više među nama – Petar Lazić, Branislav Petrušević Petrući, Neša Leptir… Kakva su sećanja na njih, jer dobro bi bilo da ih mladi ne zaborave.
– Srećom, postoje danas i Jutjub i te društvene mreže na kojima mogu da se podsete mladi i svi koji se sećaju kad su bili mladi. Ti ljudi nisu zaboravljeni, naravno ostali su, naročito Neša kroz pesme, kroz muziku, možda i više nego kroz video snimke, jer u to vreme nije bilo toliko tih mogućnosti da se to snima, a Petar Lazić i ovi ostali kroz tekstove, knjižice, knjige koje su pisali, koje su radili, bili urednici… Petrući kroz sve ove predstave koje postoje. Tako da preporučujem svima samo da ukucaju Indeksovo radio pozorište ili Indeksovo pozorište na Jutjubu i naći će svašta.
Kad smo se već dotakli knjiga, i vaše dve knjige „Nacionalni park Srbija” 1 i 2 bile su bestseleri. Šta je tajna uspeha tih knjiga, pogotovo prve?
– Ja sam doboko ubeđen da je to bila prava humoristična, satirična slika Srbije u tom trenutku, tako da je tajming mnogo značio. Vreme kada se nešto pojavi je nekad važno, barem isto onoliko koliko i kvalitet nečega. Tako da, recimo ta prva se pojavila u fantastičnom trenutku, na kraju devedesetih godina i što se kaže, zatvorila je te devedesete na jedan simboličan način. Ova druga je bila – po mom ličnom uverenju, ali nisam ja objektivan – ništa manje dobra, ali se pojavila u jednom čudnom političkom trenutku, kada nam nije bilo toliko stalo. Nismo se toliko osećali kao endemski park nacionalnih vrsta. Srećom, ostala je upamćena više po onom CD-u i po Mici ubici koja je postala hit i čije je FTJP (fali-ti–jedan–papir) ostalo i do danas u kolokvijalnoj upotrebi, svi ga koriste vrlo često. Tako da su ti snimci intervjua u toj knjizi su meni posebno dragi i oni se više pamte. Mnogi ljudi i ne znaju da je to iz te knjige. Ali, evo, za one koji ne znaju – to je Nacionalni park Srbija 2 – Polusmak polusveta.
Vi ste i glumac i gitarista i pevač i TV lice i marketinški stručnjak i književnik… Šta ste najviše od svega toga?
– Pa kad tako nabrojite ima puno stvarno. Malo je previše (smeh), ali ja sam zagovornik priče da svako od nas ima bar jedan talent i da je greh, bukvalno greh i pred sobom i pred bogom, ko u Boga veruje, da te talente, ili taj talenat ne iskoristi. Nije to zato da bude bolje njemu, nego to je dato svakom od nas ponešto da bi dali, vratili ljudima i to je – kad se rodiš s nečim, to moraš da daš drugima. Ja to tako doživljavam i zato taj poriv da kreiram, stvaram autorski, kroz razne oblike, mene ispunjava. Ja to volim da radim. Ponešto od toga i umem da radim, nešto bolje-nešto lošije, ali se trudim i dajem dosta energije i vidim da ljudi lepo reaguju, što je, u stvari, jedino bitno.
Šta je konstanta vašeg stvaralaštva humor ili satira?
– I jedno i drugo. Mislim da je satira meni posebno draga i kao čitaocu i kao poštovaocu svega satiričnog – od Sterije i Domanovića, preko Nušića, Dušana Kovačevića, pa do Lole Đukića i oni su ljudi koje ja volim. Duška poznajem dugo, Lolu sam poznavao, bila mi je velika čast i to su ljudi na koje sam se ugledao i trudio se da dam svoj doprinos na način na koji su oni davali svoj doprinos u svoje vreme. Tako da je satira sigurno meni zanimljivija jer se bavi nečim konstruktivnim, a humor je tu da bude oblanda za tu satiru i da pomogne da ta satira lakše prodre do naroda i da je ne shvate previše gorko. Da im ne padne teško na stomak, što se kaže. E, to je humor, on je jedan fil.
Nemanja Savić
Izvor: Dnevnik.rs
