Пише: Драго Пилсел
Тијеком војног мимохода одржаног у Загребу 31. коловоза изведена је просвједна акција, у којој је четверо активиста блокирало мимоход лијегањем на улицу испред војних возила с мајицама обојаним црвеном бојом, симболизирајући жртве свих ратова међу нацијама. Убрзо им је пришло неколико особа из осигурања.
Тај потез дочекан је насилном реакцијом окупљених који су псовали, вријеђали: ”Јебо вам матер педерску!”; ”Удри га, пичка му материна!”; ”Бацај то у Саву, пичка им материна!”; ”Хрватску сте државу нашли блатити, матер вам јебем у пичку, смрдљиву!”; ”Силуј те ју”; ”Мајку вам јебем, у пичку!”; ”Шта га носиш, удри га, маму му јебем!”; итд и покушали напасти активисте које је полиција изнијела изван простора мимохода и затим привела.
Из иницијативе (чији сам оглас нашао на порталу Новости) поручују ”да је реакција окупљених више него индикативна о стању ума које је постигнуто хушкачким и националистичким наративима који потичу насиље, па и против мирних просвједника”.
”Данас, док се одржава војни мимоход који слави оружје, ратне операције и војну моћ, подсјећамо да рат није спектакл ни повод за понос, већ симбол уништења, смрти и разарања. Овакви догађаји окупирају физички, медијски и финанцијски простор, а скривају бруталну истину: ратови пуне џепове политичарима, војној индустрији и корпорацијама, док обични људи губе животе, домове и будућност.
У тренутку када се суочавамо с посљедицама климатских промјена и губитка природе – пожарима, поплавама, несташицом хране – поставља се питање: зашто улажемо милијуне еура у војне суставе умјесто у канадере, здравство, образовање и јавне услуге које спашавају животе? Рат оставља посљедице и на природу и животиње. Бомбе не уништавају само зграде – оне спаљују шуме, загађују ријеке и тло, тјерају људе и животиње у бијег. Величање војске и насиља ствара друштво које прихваћа насиље као норму – насиље над женама, дјеци, мањинским заједницама.
Данас не славимо. Данас подсјећамо да су у рововима и ратним страхотама гинули цивили, сиромашни, жене и дјеца. Умјесто параде тенкова и ракета, потребно је улагати у друштво које функционира, које промишља рјешења за горуће изазове данашњице. Попут здравственог сустава и образовања које информира и омогућује критичко промишљање. У суставе који спашавају, а не уништавају. Ако величамо насиље, убојства и оружје стварамо друштво у којем бол и патња постају дио свакодневног живота. Не желимо поновно морати учити дјецу како изгледа нагазна мина. Зато смо се одлучили за просвјед и надамо се да ће и друге потакнути на тријежњење.”
Доносим и коментар редатеља и сценаристе Ненада Пуховског са ФБ-зида: ”Свашта сам се у свом подуљем животу наслушао и нагледао, но овдје је, уз познати ‘фолклор’ хрватског човјека (као што би рекао ПРХ), по први пута, колико знам, јасно забиљежен узвик ‘силуј ју’ као ‘казну’ коју гледатељи загребачког мимохода желе за судионицу протеста. Уз, наравно, ‘педери’, ‘курве’ као уобичајене псовке.
Може се дискутирати о мимоходу/плову/лету, може се слагати или не, може се, а да се не доведе у опасност било чији живот или сигурност, протестирати, ‘органи реда’ имају (у оквиру својих овласти) право интервенирати, но занима ме да ли се ветерани који су јучер поносно мимоходили (највећи дио с правом, премда је све скупа једноставно било – досадно) слажу са таквим начином ‘кажњавања’ ‘курви’ и ‘педера’. Или, да будем у складу са приликом, мало патетичан, да ли су се за то борили?”
Хрватска се, како наглашава Anna Maria Grünfelder, има право и обавезу се према могућностима што боље наоружавати. Таква су времена и таква нам је била повијест. Али, између војног мимохода и обљетнице ВРО ”Олуја” имам потребу цитирати Јадранку Брнчић: ”Јако жалосна. Разметати се оружјем док од таквог оружја негдје другдје гину људи. Шепурити се миможићем за које ће се потрошити преко три милијуна еура, док у истом граду има људи који прекапају по смећу да би штогод нашли да преживе дан. Говорити о побједама у рату док знамо да је сваки рат катастрофалан пораз живота…”.
Колико тога је погрешно у нашем друштву и међу кршћанима у њему особито говоре ријечи прилично истакнутог и у црквеним структурама траженог фра Анте Вучковића: “Томпсонов концерт је показао колико воље међу младима има за заједништвом и колико је та воља угушена стањем у друштву и надасве у медијима. Посао политике би био да канализира постојеће снаге једног народа у напредак и раст цијелога друштва. Овај концерт је показао да то није случај”. Да је овај теолог отишао на квасину говоре ријечи из истог чланка: “Недовршени процес канонизације (Степинца) рефлектира недовршени процес слободе” (портал Мисао.хр).
Али има, хвала Богу, и паметних и избалансираних фратара. Попут босанког редовника фра Фрање Нинића који каже: ”Нисам у детаље пратио што је говорио надбискуп Кутлеша (у Томиславграду, 5. 7. 2025., на дан Томпсонова десанта на загребачки хиподром, оп. Д.П.), али ме не чуди подударност онога што говори први међу хрватским бискупима с оним што смо чули и видјели на Томпсонову концерту. И неки други бискупи слично говоре. Крепосна тријада вјера-љубав-домовина скоро је постала основно ‘теолошко мјесто’ хрватског католицизма и католичког хрватства, како је говорио хрватски повјесничар Марио Стрецха. Ја сам то описао као велику хрватску делузију и као ‘пораз кршћанске вјере, њезине етике и симболике’. Не бих ништа ни додао нити одузео.”
Ја честитам онима који су демонстрирали против мимохода и жалим оне који су им викали и пожељели најружније ствари.
Јер, доиста мислим, мимоход је био пораз и делузија или, како је написао Јурица Павичић у Јутарњем листу, ”Па, изгледало је као реализација фантазија осмогодишњег мушкића. Уђете ли у било коју дјечју собу предадолесцентског мушког дјетета и раскопате ли му бавул с играчкама, наћи ћете, па, отприлике исто оно чиме су се прекјучер ‘играли’ Пленковић и Милановић. Од мушког клиначког имагинарија у Вуковарској су у четвртак недостајали само каубоји и астронаути. Све друго је било ту: темпларски витезови и ватрогасци, специјалци с термокамерама и Тренкови пандури, омишки гусари и полицијски гумењаци, алкари и хеликоптери, аркебузири и рониоци, интервентна полиција и херцеговачки хајдуци, скутери, митраљези и оклопници са сабљама од метра. У неком тренутку су се, као на самом рубу пародије, у мимоходу појавили и ватрогасни аутобус, скутер за плажу и гумењак пун ронилаца. Недостајало је само да у мимоход донесу фритезу из војне кантине и мијешалицу за бетон. Док је травестија трајала…”.
Мимоход, као и злочини које се Хрватска ових дана невољко присијећа (видјети Изјаву сјећања СНВ-а у поводу ВРО ”Олуја” у рубрици Одјеци) пораз су кршћанског хуманизма. Оно је, знамо, теолошка и културна струја која настоји помирити кршћанство и хуманистичке идеале.
Утемељен је на идеји да су људска бића створена на слику Божју, те да посједују инхерентну вриједност и достојанство. Кршћански хуманизам наглашава важност људског ума, образовања и моралне одговорности, али их проматра у контексту кршћанске вјере и учења.
- Нагласак на људској особи:
Вјерује се да су људи, као Божја створења, обдарени разумом, слободном вољом и способношћу за морални развој.
- Повезаност с природом:
Кршћански хуманизам често наглашава хармонију између човјека и природе, сматрајући их обје Божјим дјелима.
- Интелектуална потрага:
Образовање и проучавање класичних и кршћанских текстова су високо цијењени.
- Друштвена одговорност:
Постоји снажан осјећај дужности према друштву и потребитима, често вођен кршћанским начелима љубави и милосрђа.
- Милосрђе и суосјећање:
Кршћански хуманизам потиче активно бављење социјалним питањима и помоћ онима у потреби, темељено на кршћанским вриједностима.
***
Папа Фрањо је говорио, као и Лав XIV. на миси јубилеја младих ове недјеље у Тор Вергати код Рима, како је братство и отвореност према другима темељ и пут мира.
У срцу сваког мушкарца и жене, вели Фрањо, пребива жеља за пунином живота, која укључује незатомљиву чежњу за братством као битном димензијом човјека. И закључује како је без братства немогуће градити праведно друштво и постојан и трајан мир.
Папа нас, дакле, враћа коријенима, нашим обитељима и нашем заједништву. Због тога у кризном времену бројних немира, резигнираности и помањкања ведрине пожелио бих нека у срцима наших људи одјекује порука о миру и весељу, односно, како рече папа Лав, ”Пунина живота не овиси о ономе што гомиламо – рекао је у хомилији – него се налази у ономе што с радошћу знамо прихватити и дијелити: Божју љубав која се очитује у Кристу. Он је тај који гаси жеђ срца и даје одговоре на наше немире”.
Потребно је, не шепурити се цијевима и ракетама већ потицати све људе да положе оружје, да одустану од цијеле трговине која стоји иза сваког рата. Пречесто, управо због трговине оружјем, људи постају само средства без вриједности. На томе морамо увијек инзистирати: на достојанству сваког људског бића, било оно кршћанин, муслиман или неке друге вјере.
Сви смо дјеца Божја, створени на слику Божју.
Извор: Аутограф.хр
