Што сте тражили, то сте и добили
29. априла, 2022.
Јошт идеја људска тепа у колијевци нарјечјем ђетинским
29. априла, 2022.
Прикажи све

У потрази за ближњима (Разговор с писцем и професором Слободаном Владушићем)

Промена свести је глобални пројект чији је циљ да укине хуманистички концепт и да човека сведе на животињу. Једна од кључних особина по којима се човек разликује од животиње јесте могућност емпатије, могућност солидарности која нас повезује са другим људима, односно осећање да нас нешто чини блиским: заједничка историја, заједничка егзистенцијална ситуација, заједнички језик, заједничке приче које нам нешто значе и које препричавамо. Могућност да осетимо блискости према другим људима је оно што нас разликује од животиња, које могу да живе у крду, али да не буду међусобно блиске.

Слободан Владушић (Фото: Лагуна)

Желио бих да разговарам с Вама, али не само као с писцем, већ и тумачем сопствених текстова. Сâмо Ваше опредјељење да истовремено теоретишете (тумачите) и практикујете (стварате) књижевност допушта ми такав приступ. Уосталом, с које год стране да кренемо говорићемо о истом човјеку – о Слободану Владушићу. Уколико имам Вашу сагласност, почео бих од уводне реченице из романа Омама: Снови су лична карта у којој је слика наша, али име и презиме нису. Читав пасус што слиједи за овом иницијалном реченицом функционише као њена даља разрада, додатно појашњење. Па ипак, постоји једна бјелина (граница) између пасуса која уводној реченици „Омаме“  даје могућност самосталног живота. Та бјелина јесте, заправо, јаз између стварности и фикције. А где је живот?

  • Однос читања/тумачења књижевности и писања књижевности је у мом случају прилично компликован. Наиме, када сам уписивао студије српске књижевности, моји мотиви нису били читалачки већ списатељски. Ја сам у средњој школи писао саставе које није читала само моја професорица српског језика и књижевности већ и моји другари из разреда. То је била једина ствар по којој сам се уопште истицао тада, на почетку деведесетих година прошлог века. Из садашње перспективе видим да у то време нисам располагао не само вештином тумачења књижевности, него чак ни оним што би била основа за студије књижевности, а то је љубав према читању. Ја сам збиља научио да тумачим књижевност на факултету, али сам у исто то време заборавио да је пишем. Приче које сам током студија писао, за моја садашња мерила, прилично су лоше. Стога сам на књижевну сцену ушао пре свега као критичар, и то само као критичар прозе. Било ми је, дакле, потребно доста времена док нисам успео да на неки начин уравнотежим вештину читања коју сам стекао на факултету и да повратим вештину писања, коју сам на неки начин изгубио. Када су у питању кратке форме, сада не пишем приче – поезију никада нисам писао – већ публицистику. Пишем затим романе, који по мом мишљењу имају и даље прилично јак високомодернистички порив за тоталитетом света, али су освежени колаборацијом са жанровима. И најзад, моја књига Црњански Мегалополис и посебно Књижевност и коментари имају одлике теоријске прозе, што значи да у њима мешам, условно речено, научни и прозни дискурс. Ова, сложићете се, прилично необична књижевна биографија последица је чињенице да сам књижевност увек видео као неку врсту тајног знања о свету, дакле, као начин да будемо више присутни у свету, или ако хоћете у животу. А када кажем живот мислим на дух епохе и света у коме обитавамо, а не на неке личне микродогађаје који свој значај дугују факту да су се мени догодили. Стога бих могао да полемички прокоментаришем ваше тумачење белине између прва два пасуса Омаме. То није јаз између фикције и стварности већ пре невидљиви мост који повезује у мом роману, оно што је иначе одељено. На крају крајева, епилог мог романа умеће тзв. фикцију у живот писца и његове супруге, показујући да је граница између маште и стварности, ако уопште постоји, врло порозна. На неки начин, то јесте илустрација моје идеје односа између књижевности и света односно стварности, идеје да су књижевност и стварност слепљени једно за друго неким врло јаким лепком и да их је, бар у мојој прози, немогуће одвојити. Мислим да на неки начин то симболизује и наше доба у којем људи верују у неке истине иако су то заправо фикције, а неке истине пак третирају као фикције.

Фото: Лагуна

Како је одмицао ХХ вијек, српски писци су тежили да се наметну и као тумачи књижевних текстова туђих али и сопствених. Могли бисмо наводити мноштво примјера који потврђују да велики писац може истовремено бити и велики тумач књижевности. Ви то потврђујете. Склон сам устврдити да је, рецимо, Данило Киш остао до данас најбољи тумач „Данила Киша“. С друге стране, писање о другим ауторима од стране неког писца неријетко препознајемо и као аутопоетички поступак; ако не као (имплицитно) објашњење, оно бар као упућивање на интерпретативне кључеве за сопствене текстове. Ваша позиција била би у том смислу најсличнија Милораду Павићу. Ви сте универзитетски професор с озбиљном научном и интелектуалном репутацијом, али и са престижном књижевном каријером. Према томе, двоструко сте квалификовани да Вам понудим једну своју сумњу на разматрање. Наиме, помишљам да бар сто година наши водећи писци нијесу задовољни радом својих пратилаца, критичара. Да ли сте, дакле, Ви задовољни радом књижевне критике у погледу третмана Ваше прозе? Да ли наша критика успјешно прати нашу књижевност?

  • Ја верујем да сам као тумач писаца које највише волим и ценим, а то су у овом тренутку Црњански, Андрић и Пекић, успео да откријем неке слојеве значења који представљају новост у разумевању ових писаца. Покушаћу да у будућности уобличим та моја читања у појединачне књиге посвећене сваком од ових аутора, и надам се да ће та тумачења тада бити јаснија и видљивија. При том, не сматрам да се тумачи књижевности боре један са другим за првенство. Такве намере имају само људи који можда имају велико знање и вештину тумачења књижевности, али ипак остају људи малог формата, који приватизују писце како би задовољили неке своје личне психолошке фрустрације. Ја више верујем у заједницу тумача у којој свако улаже своју личност, односно животну причу у тумачење писаца које сматра релевантним што свако тумачење чини различитим. Плашим се да када тумач не ради тако, односно, када не улаже у процес тумачења своју личност, његово тумачење може постати или 1) плитко, односно безлично, или пак 2) заслепљујуће, а не откривајуће. Први случај се дешава онда када тумач књижевности нема довољно релевантну теоријску подлогу, односно када његово тумачење не кореспондира са духом епохе у којој живимо и стварамо. Други случај се дешава онда када тумач покушава да теоријском спремом замени личност у себи: тада тумачења само илуструју теорију која влада нашом епохом и која искривљује истину текста и подешава је спрам сопствених принципа и, наравно, спрам Моћи која ту теорију конституише као доминантну.
  • Што се тиче мојих романа, и односа критике према њима, не могу да донесем неки јасан суд о томе, пошто су они још увек релативно нови – то се посебно односи на последња два романа, на Велики јуриш и Омаму. Уопште мислим да српски романи 21. века још увек чекају на озбиљну књижевну рецепцију. На овом месту бих ућутао. Сматрам да је незадовољство писаца критиком једна врста општег места, као што је исто такво опште место и незадовољство критичара актуелном продукцијом. Како сам био критичар, а сада сам писац, ни сам нисам ослобођен од тих општих места и баш зато их схватам као неку врсту фолклора у књижевном животу. Било би нам досадно да тих општих места нема, тим пре што се она не могу искоренити. Ако би се пак једном десило да писци буду задовољни критичарима, а критичари продукцијом, плашим се да бисмо онда имали посла са подједнако лошом критиком и продукцијом.

Ваша књига „Књижевност и коментари“ може да се третира као аутопоетички манифест, али она нуди и нешто више од тога. У њој се укршта Ваш књижевни и научни рад, што није иновација по себи, али успијевајући да књижевну теорију и праксу доводите у један комплементаран однос могли бисмо устврдити да смо добили један веома освјежавајући жанр теоријске прозе. Свјежина, инвенција и креације те књиге, чини ми се, почивају на нечем другом, што допире из вашег интимног, личног искуства; наиме, повјерења у књижевност – у њену естетску, етичку и друштвену функцију. Отуда сам „Књижевност и коментаре“ примио и сâм лично, као охрабрење да књижевност још може да оплемењује човјека. Но, показали сте још нешто по чему сте и постали препознатљиви и мимо те књиге. Ви сте заузели интелектуални став непристајања на „политичку коректност“, непристајања да стварност примате онако како је креирају корпорацијски или било какви домаћи и бјелосвјетски центри моћи. То је истовремено и етички став, позив да човјек има право да свијет доживљава сасвим лично. Личност је, дакле, главни јунак Вашег писања, без обзира на жанр којим располажете. У искуству православних отаца формирао се један специфичан концепт личности. Рекло би се да је добровољна жртва највиша потврда Личности. Умјесто питања, пружам ове личне утиске очекујући још један Ваш коментар, можда анекс за неко ново издање књиге „Књижевност и коментари“.

  • Сматрам да је рефлексивни моменат у предавању књижевности данас потпуно запостављен. Људи који предају књижевност морали би себе пре сваког часа или предавања да питају зашто предајем то што предајем, и зашто то предајем на један начин, а не на други. То је изузетно важно питање, јер ако канонски књижевни текстови не кореспондирају са нашим данашњим временом, онда има смисла питати зашто би они за нас били важни данас. Када је та кореспонденција очигледна онда је врло често банална. У већини случајева је треба открити. Ако је предавач није свестан, онда прво, ни он сам не верује у важност онога што предаје, и друго, у то не верују ни студенти. Студирање књижевности тада постаје пуко губљење времена за студенте. Предавачи су у нешто бољој ситуацији јер они за то губљење времена добијају неки новац.
  • Ја сам, дакле, једног семестра себи поставио то питање: зашто би данас књижевност, а посебно српска књижевност, била важна? Одговор на то питање је књига Књижевност и коментари. На њеној насловној страници налази се једна врло сугестивна и занимљива фотографија са српског војног гробља Зејтинлик, коју је направила моја супруга. Та фотографија није пука декорација. Она је јунак књиге.
  • Смисао Књижевности и коментара је једноставан: то је одбрана књижевности, одбрана личности али и одбрана хуманизма. Зато ме није зачудило што сам међу њеним читаоцима пронашао и људи који нису студирали књижевност. Верујем да су ти људи у њој осетили хуманистичку ауру. Та аура је данас у опасности јер се појмови као што су постхуманизам или трансхуманизам, користе рутински, са одобравањем, а да њихови корисници већином нису свесни политичких последица ликвидирања хуманизма. Једна од идеја моје књиге је тестаментарно читање филозофских текстова што значи да читалац замишља каква политичка реалност настаје конкретизацијом тих текстова, а затим заузима став према тим текстовима на основу свог става о тој политичкој реалности. Знате, постхуманизам је заправо антихуманизам, зато што свођење човека на врсту животиње нужно ствара предуслове да се он у  будућности истребљује попут осталих животиња. Они који жонглирају тим појмовима и сладе се флоскулама да се тако ослобађамо некакве скучене антропоцентричности, треба да замисле нацистичке логоре јер су и они били својеврсно ослобађање од антропоцентричности. Сетимо се Киша који је волео да се служи цитатом да се без присуства књижевности смрт једног човека се разликовала од клања животиње у кланици. Када књижевност постане постхуманистичка, односно када почне да прави разлику у ком случају треба да отвори очи, а у ком да их затвори, онда ће нас заиста клати као у кланицама, што значи далеко од очију. Зато сам у својој књизи инсистирао на тестаментарном читању. Када се неко игра постхуманизма у филозофском тексту то може да буде и фенси. Међутим, када читамо Пекићево Беснило, онда та реч одједном почиње да се уплиће у нашу егзистенцију. Она више није играчка, већ постаје сечиво чију дршку не држимо ми, већ онај ко је ту реч смислио. Зарад себе и правдања своје моћи, а не зарад нас који се са њом играмо у слободно време.

Књижевност и коментари

  • Разуме се, ја знам да су моје моћи ограничене. Али за мене је, као и за Пекића, писање вид борбе, једине преостале борбе и ја се, просто речено, писањем борим. За сада мислим да то има смисла, јер верујем у неизвесност историје, тачније у то да се последице наших поступака не могу унапред израчунати. Зато има смисла да се боримо чак и када нам та борба делује као јуриш на ветрењаче. На крају крајева, тај јуриш се није ни завршио, он траје и трајаће док постоје личности које читају и пишу књижевност. Можда ће се на крају испоставити да то и нису биле ветрењаче већ баш оно на шта је мислио витез од Манче, који нам је тај јуриш оставио у наслеђе.

Вратимо се Вашем најновијем роману. Уводна реченица на нивоу романа функционише као својеврсна иницијација – позив на буђење, на будност, на пажљиво читање – али, истовремено, мотиви сна, личне карте, имена и презимена јесу смисаоне карике што овај роман одмах повезују с Вашим досадашњим, чини ми се, основним књижевним, теоријским и интелектуалним темама. Да ли бисмо могли Ваш нови роман третирати као дио једног ширег пројекта као наставак потраге за ближњима? 

  • Мислим да сте добро уочили да је потрага за ближњима један од лајтмотива мог опуса. Ја се већ дуго времена бавим проучавањем Мегалополиса и то за мене није само велики град, нити безимени, анонимни дух времена, већ и једна сила, један ентитет моћи, који жели да промени нашу свест. При том не мислим само на промену свести Срба у српском свету, иако је та операција у пуном погону, а већ сада видимо да су последице катастрофалне. Промена свести је глобални пројект чији је циљ да укине хуманистички концепт и да човека сведе на животињу. Једна од кључних особина по којима се човек разликује од животиње јесте могућност емпатије, могућност солидарности која нас повезује са другим људима, односно осећање да нас нешто чини блиским: заједничка историја, заједничка егзистенцијална ситуација, заједнички језик, заједничке приче које нам нешто значе и које препричавамо. Могућност да осетимо блискости према другим људима је оно што нас разликује од животиња, које могу да живе у крду, али да не буду међусобно блиске. Да би се, дакле, човек свео на животињу, није довољно само пунити му главу како је животиња, а тако о човеку пише и Фукујама у Крају историје и Харари у Хомодеусу. Потребно је у великој мери променити његово стање свести тако да више не може да осети блискост са другим људима, рецимо, са својим сународницима. То се чини тако што се појединцу намеће искључиво рационалан однос према другим људима, што значи да су му они или савезници у постизању неког циља – најчешће богаћења – или конкуренти када му остварење тог чина прече, а када нису ни једно ни друго, онда су нико и ништа. Потребно је, дакле, блискост заменити неком врстом флуидног контакта који никога ни на шта не обавезује, и којим се, заправо, само убија чамотиња живота лишеног и циља и смисла, тачније оног времена када нам се нагони пуне и када сањамо како ћемо да их испразнимо, јер постмодерни човек само тако може да доживи  тзв. Срећу. Ја се лично не мирим са социолошком поделом на друштво и заједницу, и не сматрам да се то разилажење људи дешава еволутивно, само од себе: верујем да је оно програмирано, да се на то удаљавање утиче и да се оно афирмише. Даћу вам један ситан пример: у једном часопису су се читаоци убеђивали да не зову пријатеље да им помогну око послова као што су селидба, јер то није фер према њиховим пријатељима, већ да позову професионалне раднике. Пример је баналан, али добро показује како функционише економски фашизам Мегалополиса, а то је императив да се сви односи између људи комодификују, тј. сведу на економске трансакције. За Мегалополис је злочин ако вам блиски пријатељи нешто помогну да урадите, што сами не бисте могли.
  • Пошто ја не сматрам да је Мегалополис нужност, ја онда покушавам да у свом опусу створим једну нову поетику блискости. Примера ради, избегавам термин индивидуа, јер тај термин повлачи разлику између појединца и колектива. Уместо тога сам измислио, ако тако могу да кажем, појам личности, која представља синтезу индивидуе и колектива. Личност оно што је лично у њој, не гради удаљавајући се од колектива односно од ближњих, већ приповедајући своју животну причу која истовремено носи и њене личне црте и црте колектива коме припада. Сем тога, личности могу да размењују искуства од којих је састављена њихова животна прича, што их чини ближњим. Индивидуа је, међутим, сама у односу на колектив, али и у односу на другу индивидуу. У тој самоћи, она осећа страх и бригу пред Мегалополисом, и тада му се, тако усамљена, лако предаје. Постаје покорна, што значи да пристаје на све, само да би спасила свој голи живот. А када човек остане само на голом животу, онда га збиља више ништа не разликује од животиње, која такође располаже само својим голим живот.

У роману Омама мотив потраге/истраге, осим што се може пратити у симболичкој значењској равни, важан је и као индикатор жарна − детективског романа или историјског трилера, како сте већ и сами одређивали свој роман. Међутим, чини се да Ви, заправо, подривате конвенције жанровске или популарне фикције (романа)? Имам утисак да у овом раману постоји један прикривени дијалог/полемика Владушића професора и Владушића романописца?

  • Forward, мој први роман, поигравао се са жанром крими приче тако што је једна ТВ екипа покушавала да пронађе убицу свог колеге, дописника из Темишвара. Полемични моменат је био у томе што је за сваког осумњиченог постојала нарација која га је претварала у убицу, а публика је преко СМС порука требала да убицу одреди, а не открије. Дакле, тај пародични однос према жанровима код мене је присутан од почетка моје прозе. У том тренутку се то могло видети као наставак постмодерних поигравања са жанровима. Ово што се дешава у Омами или нешто раније у Великом јуришу, има, чини ми се, другачији смисао. Ево о чему се ради: ми данас, живимо у неолибералном друштву у коме тираж неке књиге више није чињеница на коју се критика не обазире. Нећу да кажем да је књижевна вредност поистовећена са бројем продатих примерака књиге, нити сматрам да је то идеал коме треба тежити. Међутим, оно што је извесно, јесте да се и књиге којима се приписује књижевна вредност данас имају, често, не тек солидне тираже, већ јако велике тираже. При том мислим на прозу која нема везе са жанровима. То је проза у којој врло често доминира лична перспектива, један мање или више реалистички проседе, лишен сложених интертекстуалних веза или модернистичке отежеле форме; све у свему, једна врло комуникативна поетика. Сматрам да је у том смислу врло занимљива и особена проза Владимира Кецмановића које се ослања на поетичко наслеђе стварносне прозе, пре свега Драгослава Михаиловића. Кецмановић то ради на један уметнички врло сугестиван и оригиналан начин. Зато је и успео да у Топу и Осами осветли грађански рат у Босни боље него ико други, чиме је урадио нешто политички некоректно, а интелектуално поштено и уметнички сјајно.
  • По страни од Кецмановића, чини ми се да у српској прози почиње да доминира  поетика која је у складу са местом појединца у неолибералном друштву. То место одликују следеће карактеристике: прво, појединац нема увид у целину времена у коме живе, већ само у свој појединачни живот, који га, да будемо искрени, једино и занима, и друго, појединац је по правилу политички коректан. То не значи нужно да је ова проза нужно идеолошки ангажована – премда медијски иступи аутора много чешће јесу – али значи да шаље извесне сигнале сагласности са оним што ја називам Мегалополис, а кратко се може описати као олигархијска тиранија антихуманистичког типа. Тај конформизам, то је дух данашњег времена: један мој пријатељ, који ради на Западу, питао је своје студенте поводом Орвеловог романа 1984, да ли постоји нека вредност за коју су спремни данас да ризикују свој живот, па чак и ако би та борба била безнадежна. Одговор који је добио био је ћутање, подједнако нелагодно и њему и његовим студентима. Ако ништа друго, ти људи су били бар поштени. У суштини, њих не занима, ни слава, ни правда, ни истина, већ једино лична сигурност. Зато неолибералну поетику, да је назовем тако, чини једна врло уска, приватна перспектива која је у суштини заинтересована само за властиту сигурност и властити успех. Моје интенције су другачије и ја сам тога свестан. Моја жеља је да оставим сведочанство о целини времена, а не тек још један од књижевних докумената његовог менталитета. Мени је сада жанр потребан да бих кроз њега, на начин поетички сличан Пекићу у Беснилу, дошао до тоталитета света, да бих дакле испунио онај у суштини модернистички захтев: да у свом делу дам слику времена у коме живим, а да то истовремено буде читљиво што већем броју читалаца.

Полемичност, али једне другачије врсте може се пратити и у односу два (главна) јунака, Милоша Веруловића и Милоша Црњанског. Наизглед, супротни карактери, а заправо комплементарни јунаци; да ли попут Санча Пансе и Дон Кихота?

  • И мени је у једном тренутку пала на памет аналогија између јунака Омаме и јунака Дон Кихота, али ми се сада чини да су Веруловић и Црњански на другачији начин повезани од Сачна Пансе и Дон Кихота. Да кренемо од намере: ја нисам желео да Омаму претворим у апологију Црњанског. Веруловић је лик чија је функција била у томе да снизи интензитет величине Црњанског: Веруловић није интелектуалац и није читалац, па зато велики српски писац није за њега особа од неког великог значаја. Међутим, како време тече, Веруловић почиње да осећа зрачење личности Црњанског и тада се у њему догађа једна двосмислена рекација. Веруловић осећа формат Црњанског и том формату почиње, на неки начин, да се диви; са друге стране, тај формат га истовремено иритира, јер га подсећа на властити недостатак. Ту се не ради о књижевном таленту, већ о томе да је Црњански личност, а Веруловић то више није. Стало ми је да покажем ту двосмисленост будући да је она, чини ми се, у сржи нечега што можемо да назовемо малограђанска свест: малограђанин се истински великом човеку диви – посебно када је та величина егзактно изражена, рецимо каријером и новцем који се зарадио – али му је довољан само знак слабости тог великог човека, да из тог дивљења пропадне у омаловажавање најгоре врсте. Даћу вам један пример: недавно је КК Партизан изгубио од Бурсе у Београду и тако испао из Еврокупа. На форумима сте одједном могли да прочитате гомиле врло увредљивих, врло понижавајућих постова посвећених Жељку Обрадовићу, тренеру КК Партизана и ван сваког спора најбољем европском кошаркашком тренеру свих времена. Не бих казао да је у питању само навијачки афекат због пораза: рекао бих да је у питању било наслађивање у сахрањивању нечије величине коју, док је моћна, малограђани обожавају, јер се са њом у недостатку властите величине поистовећују, а када у њој осете слабости, онда се брже-боље од ње дистанцирају, заузимајући став интелектуалне и сваке друге супериорности, чиме као да желе да се пред собом извине за оно слепо обожавање. Веруловић је један од таквих људи. Мени се чини да је то постала, на жалост, и Краљевина Србија, када је са Кајмакчалана сишла у Краљевину СХС. Једна мала држава, која је била велика земља – како је то казао Кашанин – претворила се у саставни део једне малограђанске јазбине.

Милош Црњански

У неким ранијим иступима наглашавали сте да „Омама“ није књига о Црњанском, већ да писац функционише као кључ за разумијевање периода између два свјетска рата, као и посљедица које је по судбину Српства и Европе оставио тај период. Такође, посебно сте истицали како то бурно раздобље много наликује овом нашем времену. У чему налазите те аналогије? Да ли окретање прошлим временима, да ли писање историјских романа, отвара, истовремено, очи за разумијевање будућности? (Да говорим отвoрено, ваши књижевни и стручни текстови носе нешто од пророчке способности, онако како то важи и за писце које сте сами издвојили. Примјера ради, пандемија нас је вратила Пекићевом „Беснилу“, деведесетих година прошлог вијека многи су се враћали Андрићевој причи „Писмо из 1920“, док сте ви у једном тексту о Новаку Ђоковићу, ако се не варам, бар пола године прије његове и наше аустралијске агоније објаснили умногоме нешто чега смо ми остали тек накнадно постали свјесни. Па и сам роман „Омама“ доноси атмосферу и стрепњу какву осјећамо и у сусрету с ратом у Украјини и сваковрсним глобалним мултпликацијама тог рата.)

  • Ја сам дела великих писаца увек доживљавао као неку врсту уметничке футурологије: описивајући тоталитет свог доба, на различите начине, она су осветљавала и заметке онога што долази. Само један пример: такозвани хибридни идентитет који постколонијална критика од осамдесетих година прошлог века претвара у идентитетски стандард Мегалополиса, појављује се код Андрића у извесном смислу већ у Травничкој хроници у лику доброћудног доктора Колоње. Међутим, Андрић је у неком тренутку схватио да овај тип идентитета, који превладава националне и конфесионалне идентитете, не мора да буде само етички коректив националних идентитета, већ исто тако може да постане увод у једно антихуманистичко друштво у коме владају људи који немају идентитет, али имају вољу за моћ. Тако настаје лик Омерпаше Латаса. За мене је Андрићев Омерпаше Латаса заправо тип јунака који по свом менталитету одговара фигури извршног директора неке велике банке са Менхетна; лик који нема национални идентитет, нема осећање блискости са било ким, али зато има вољу за моћ, за коју је у стању да жртвује апсолутно све око себе.
  • У случају везе између вајмарског Берлина из Омаме и савременог али и будућег света, ствари стоје овако: Црњански на почетку свог путописа о вајмарском Берлину каже да је Берлин једина интересантна ствар у Немачкој сада, а то значи 1928. године, када он борави у Берлину. Дакле, он сматра да је Берлин = Немачка. Такав Берлин је много ближи Њујорку, него свом немачком залеђу,  што значи да Црњански већ тада уочава оно што се до пре неколико година у урбаној социологији називало мрежом глобалних градова, чиме се заправо сугерише да су национални идентитет, националне границе и напослетку национална држава ствар прошлости. Црњански је то већ осетио у вајмарском Берлину. Због тога, оно што се дешава у Берлину – па и мом Берлину из Омаме – јесте сагледавање глобализације без појмова о глобализацији, али исто тако и без оне идеологије која ту глобализацију – заправо моменат униполарног света у коме изгледа као да ,,Запад” влада планетом – оправдава тако што ствара илузију да смо дошли до краја историје. Данас смо дошли до тога да феномен глобализације као да нестаје пред нашим очима, након што је променио предзнак: вестернизација је постала истернизација, односно Кина је постала главни добитник глобализације. Оно чему сада присуствујемо и чему ћемо присуствовати у будућности јесте једна антихуманистичка контрареволуција која ће Запад, чије хуманистичке традиције поштујем, претворити у антихуманистички Мегалополис.

Берлин 1929. (Фото: pinterest)

  • Лично, никада не бих казао да је историја учитељица живота, јер историјске аналогије могу и да заварају, свесно или несвесно. Али, верујем да нас сагледавање неких историјских догађаја оспособљава да у свом времену видимо нешто што би нам промакло без историјске позадине. Рецимо, када читате Марксов 18. бример Луја Бонапарте или пак Токвилову књигу Стари режим и револуција, ви неосетно почињете да гледате на своје време другачијим очима: почнете да обраћате пажњу на детаље који су вам раније промицали, јер ти детаљи не промичу Марксу и Токвилу када описују догађаје који су се догодили, у њима блиској прошлости. Њихова вештина посматрања непосредне прошлости као стварности, поменуте књиге чини живим и данас што значи да оживљава и наш поглед на време у коме живимо. Видимо дубље, боље и јасније. Да парафразирам Ивана В. Лалића – за неко спокојство и то је доста.

Разговор водио Милорад Дурутовић

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.